Водич за мујезина, имама, хатиба и прописе џамија - сажетак.

Водич за мујезина, имама и хатиба и прописе џамија - сажетак.

Научни одбор Удружења за исламски садржај на различитим језицима.

Хвала Aллаху, од Њега помоћ и опрост тражимо. Од Aллаха тражимо заштиту од зла нас самих и зла наших лоших поступака. Онога кога Aллах упути, нико у заблуду не може навести, а кога Он у заблуди остави, нико га на Прави пут не може упутити. Сведочим да нема истинског бога осим Аллаха Јединог, Који нема судруга, и сведочим да је Мухаммед Његов роб и посланик. Нека су благослов и мир на њега, његове другове и његову породицу.

А затим: Људи су у сталној потреби за оним што поправља њихово стање, те је стога Шеријат донео прописе којима се то постиже. У то спадају и прописи који се односе на езан и икамет за намаз, предвођење људи у намазу, џуманску хутбу и прописе о месџидима. Стога је одговорност муе'зина, имама и хатиба велика, те смо због тога настојали да припремимо књигу под насловом: (Корисни сажетак за муе'зина, имама, хатиба и прописе о џамијама), и да је преведемо на неколико језика.

Прво поглавље: Прописи везани за езан и икамет

Езан је обележје ислама и његових следбеника, где се оглашава сваког дана и ноћи пет пута. Исламски учењаци су у својим делима посветили пажњу његовим прописима, сунетима, пожељним радњама и оним што га кваре, а све то због важности и узвишености овог ибадета [1]. [1] Погледати: Фетх ел-Мун'им шарх Сахих Муслим, (2/460).

Прва тачка: Дефиниција езана и икамета

Езан, у шеријатском смислу, јесте обавештавање о наступању намаског времена, познатим, посебним и прописаним речима [2]. [2] Видети: Ел-Мугни, Ибн Кудаме (1/292); Мухтар ес-сихах (стр. 16) - одредница е-з-н; Езан и икамет, ел-Кахтани (стр. 5).

А икамет, у шеријатској терминологији, јесте обавештавање о ступању у намаз, посебним и прописаним речима [3]. [3] Видјети: Кешшаф ел-Кина: (1/ 230).

Друго поглавље: Пропис о езану и икамету

Езан и икамет су прописани Кур'аном, Суннетом и Иџмаом:

Што се тиче прописаности езана у Кур'ану, Узвишени Аллах је рекао: „И кад позивате на молитву, и то узимају за подсмех и забаву, зато што су они људи који не разумеју.“ [Ел-Маиде: 58]

Доказ за њихову прописаност налазимо и у суннету, у многим хадисима, од којих су:

Од Ибн Омера, радијаллаху 'анхума, се преноси да је рекао: ,,Када су муслимани дошли у Медину, окупљали су се и по властитој процени одређивали време намаза, јер није било позива на њега. Једног дана су разговарали о томе, па су неки рекли: ‘Узмимо звоно попут звона кршћана’, а други: ‘Не, него рог, попут рога Јевреја.’ Тада Омер рече: ‘Зар нећете одредити човека који ће позивати на намаз?’ На то Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селем, рече: ‘О Билале, устани па позови на намаз!’“ [4]. [4] Ел-Бухари, бр. 604; Муслим, бр. 377.

А што се тиче консензуса, уммет се усагласио о њиховој прописаности за пет молитви:

Рекао је имам ибн Кудаме ел-Макдиси: Постоји консензус (иџма’) Уммета да је езан прописан за пет намаза[5]. [5] Ел-Мугни: (1/293).

Езан и икамет су строга колективна обавеза за мушкарце, и у месту боравка и на путу, за пет дневних намаза, а не за друге; на основу хадиса Малика ибн Хувејриса, радијаллаху анху, да им је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао: „Када наступи намаско време, нека вам неко од вас проучи езан и нека најстарији међу вама буде имам!“ 6. [6] Ел-Бухари, бр. 628; Муслим, бр. 674.

И зато што су од јавних симбола ислама, није их дозвољено изостављати.

Што се тиче жена, њима није прописано да уче езан нити икамет, било да жена клања сама или предводи друге жене у молитви. [7] Шерхул-Умде од Ибн Тејмијје - Књига намаза - молитве (стр. 101).

Треће: Вредност езана и икамета

О вредности езана и муе'зина наводе се многи текстови, а неке од тих вредности су следеће:

Муе'зин је један од оних који позивају Аллаху, и спада у оне који најлепше говоре. Рекао је Узвишени: „А ко говори лепше од онога који позива Аллаху, који ради добра дела и који говори: Ја сам, заиста, муслиман!“ [Фуссилет: 33]

Мујезини ће бити најдужих вратова на Судњем дану; јер Му'авија, радијаллаху 'анху, приповеда да је чуо Аллаховог Посланика, саллаллаху 'алејхи ве селлеме, да каже: ‘Мујезини ће имати најдуже вратове на Дану судњем.’“ 8. [8] Муслим, бр. 387.

Езан и икамет терају ђавола; преноси се од Ебу Хурејре, нека је Аллах задовољан њиме, да је Посланик, нека су Божији благослов и мир на њега, рекао: „Када се учи езан, шејтан окрене леђа и бежи пуштајући ветар, како не би чуо учење езана. Када се учење езана заврши, он се врати. Када се почне учити икамет за намаз – тј. када се намаз успоставља – он опет окрене леђа. Када се учење икамета заврши, он опет дође, па почне да му дошаптава – тј. да му уноси зле мисли – говорећи му: „Сети се тога и тога!“, онога чега се раније није сећао, тако да човек више не зна колико је клањао.“ 9. [9] Ел-Бухари, бр. 1222; Муслим, бр. 389.

Мујезину ће сведочити све што чује његов езан; од Абдуллаха б. Абдур-Рахмана ел-Енсарија преноси се да му је Ебу Се'ид ел-Худри, радијаллаху 'анху, рекао: „Видим те да волиш овце и пустињу, па кад будеш са овцама или у пустињи и позовеш на намаз, учи езан наглас,“ јер: „Домет гласа мујезина неће чути џин, ни човек, нити било шта, а да му неће сведочити на Судњем дану.“ Ебу Сеид вели: „Чуо сам то од Аллаховог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем“. [10] [10] Ел-Бухари, бр. 609.

Да људи заиста знају вредност езана, бацали би коцку да одреде ко ће од њих учити езан. Од Ебу Хурејре, радијаллаху анху, преноси се да је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао: „Када би људи знали каква је награда у позиву на молитву (езану) и у првом реду (сафу), па не би могли другачије него да бацањем коцке одлучују ко ће имати предност, то би учинили.“ [11] [11] Ел-Бухари, бр. 615; Муслим, бр. 437.

Од Бераа ибн Азиба, радијаллаху 'анху, преноси се да је Аллахов Веровесник, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: ,,Мујезину се опраштају греси докле год му глас допире, и за њега сведочи све што га чује, било живо или неживо, и има награду попут награде онога ко је са њим клањао, јер онај ко упућује на добро је као онај ко га чини.“ «Заиста Аллах и Његови анђели благосиљају први саф, а мујезину се опрашта колико му глас досеже, и сведочи за њега све живо и неживо што га чује, и он има исту награду као и они који с њим клањају» (12) [12] Муснед, Ахмед, бр. 18506; ен-Несаји, бр. 646. Ел-Мунзири у дјелу Ет-Тергибу вет-терхиб (1/176) каже: „Ланац преносилаца је добар и поуздан.“ Ибн ел-Мулеккин у дјелу Ел-Бедру-л-мунир (3/385) каже: „Овај ланац преносилаца је поуздан.“

Езан је једно од највећих исламских обележја, и он представља разлику између куће неверства и куће ислама. Због тога је Бухари у свом Сахиху навео поглавље под насловом: „Поглавље о томе како езан штити од проливања крви“, а затим је пренео хадис од Енеса ибн Малика, нека је Аллах задовољан њиме: „Да Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, када би са нама кренуо у поход на неки народ, не би нападао све док не сване и осмотри, па ако би чуо езан, одустао би од њих, а ако не би чуо езан, напао би их.“ [13] [13] Ел-Бухари, бр. 610; Муслим, бр. 382.

Имам ел-Хаттаби је рекао: „У овоме је појашњење да је езан обележје ислама и да је то обавеза коју није дозвољено изоставити; па чак и ако би се становници неког места сложили да га напусте и у томе устрајали, владар има право да се бори против њих због тога.“[14] [14] А'лам ел-хадис шерх Сахих ел-Бухари: (1/460).

Четврти захтев: Услови исправности езана и икамета

1 - Ислам: Нису исправни од неверника, јер су то два ибадета, а ибадет није исправан од неверника.

2. Разум: стога нису исправна од лудака, пијаног и д‌етета које не расуђује, као ни остали ибадети.

3- Нијет: Обоје нису исправни без њега, јер су ибадети, а ибадет није исправан осим с нијетом, сходно речима Аллаховог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем: „Доиста се дела вреднују према намерама, и сваком човеку припада оно што је наумио.“ (15.) [15] Ел-Бухари, бр. 1; Муслим, бр. 1907.

4. Услов да се буде мушкарац: езан и икамет жене нису исправни.

5. Да езан буде у намаском времену: стога није исправан прије наступања тог времена; на основу хадиса Малика б. ел-Хувејриса, радијаллаху 'анху, да је Посланик, саллаху алејхи ве селлем рекао: „...када наступи намаско време, нека вам неко од вас проучи езан, и нека најстарији међу вама буде имам.“ [16] Тиме је питање езана везао за наступање намаског времена, а икамет треба да буде онда када се намерава ступити у намаз. [16] Ел-Бухари, бр. 628; Муслим, бр. 674.

6- Да езан – а тако и икамет – буде по редоследу: Под редоследом се подразумева да мујезин изговара речи езана и икамета онако како је то појашњено у шеријатским текстовима, не мењајући редослед речи или реченица; јер је езан ибадет који је утврђен тим редоследом, те се мора обављати онако како је пренесен; због речи Веровесника, саллаллаху алејхи ве селлем: „Ко уведе у нашу ствар (веру) нешто што није од ње, то ће бити одбијено.“ (17) [17] Ел-Бухари, бр. 2697; Муслим, бр. 1718, од хадиса Аише, радијаллаху анха.

7. Да езан - као и икамет - буде узастопан: Под узастопношћу се подразумева изговарање речи езана једне за другом без прекидања говором или неким поступком, те да се између њих не прави дужа пауза.

8. Да езан, као и икамет, буду на арапском језику и речима које су пренесене Суннетом, без грешака које искривљују значење.

9. Подизање гласа приликом учења езана; јер када би мујезин утишао свој глас тако да чује само себе, не би се постигла сврха прописивања езана; због речи Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега: «Нека вам један од вас проучи езан» [18], а ово упућује на подизање гласа како би га други чули, чиме се остварује сврха обавештавања. Па, ако учи езан за себе или за онога ко је с њим присутан, не условљава се подизање гласа, већ ће га подићи толико да чује сам себе или да га чује онај ко је с њим. Међутим, ако би подигао глас више од тога, било би боље, због хадиса Ебу Се'ида ел-Худрија, радијаллаху 'анху, који се преноси од Веровесника, саллаллаху 'алејхи ве селлем: «..па кад будеш са овцама или у пустињи и позовеш на намаз, учи езан наглас, јер који год џин, човек или нешто друго, чује глас мујезина - биће његов сведок на Судњем дану.» [19] [18]Претходно је наведен његов извод. [19] Претходио је његов извод.

Пета тачка: Тражене особине мујезина

1. Да буде познат по праведности и исправности; јер је рекао Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега: „Имам је јемац, а мујезин повереник. Господару, упути имаме, а опрости мујезинима.“ [20] Мујезин је повереник за време намаза и поста, а аманет може испунити само праведна особа. Стога, мујезин не сме бити грешник, нити онај ко јавно чини грехе, нити особа лошег морала. [20] Ебу Давуд, бр. 517; ет-Тирмизи, бр. 207.

2. Да буде пунолетан, јер је езан пунолетне особе потпунији. Исправан је и езан разборитог детета, под условом да га учи у прописаном времену. Када он проучи езан, то је довољно, јер се тиме остварује обавештавање о наступању намаског времена.

3. Да познаје намаска времена, како би их тачно одредио и проучио езан на њиховом почетку; јер, ако их не познаје, постоји опасност да ће погрешити.

4. Да има јак глас; према хадису Абдуллаха б. Зејда, радијаллаху 'анху, о сну о езану, у којем му је Аллахов Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, рекао: „То је истинит сан. Иди код Билала, јер он има продорнији и далекосежнији глас од тебе, па му испричај оно што ти је речено и нека он тиме позива.“ [21], и значење: „И глас ми је продорнији од твог.“ Тј. да има јачи и виши глас од тебе, а то је доказ да је похвално да мујезин има висок и продоран глас, јер се тако боље обавештава езаном [22]. [21] Ет-Тирмизи, бр. 189, и каже: хасен-сахих. [22] Видети: Тухфету-л-ехвези: (1/481).

5. Да буде лепог гласа, на основу његових речи, саллаллаху алејхи ве селлем, у претходно споменутом хадису Абдуллаха ибн Зејда, радијаллаху анху: „Јер је, заиста, његов глас умилнији и продорнији од твог.“ тј. лепшег и слађег гласа.

6. Да буде чист од мале и велике нечистоће, јер су езан и икамет спомињање Аллаха, а пожељно је да онај ко спомиње Аллаха буде чист.

7. Да се езан учи стојећи; јер је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао: ,,О Билале, устани и позови на намаз!“ [23], Рекао је Ибн ел-Мунзир: ,,Постоји консензус да је од суннета да мујезин учи езан стојећи“[24]. [23] Ел-Бухари, бр. 604; Муслим, бр. 377, од Ибн Омера. [24] Ел-Иџма, Ибн ел-Мунзир: стр. 38.

8. Да се езан учи окренут према Кибли; зато што се то наводи у једној од предаја хадиса Абдуллаха ибн Зејда, нека је Аллах задовољан њиме, о сну о езану, у којој он каже: Окренуо се према Кибли и изговорио: „Аллаху Екбер, Аллаху Екбер...“ (Аллах је највећи) [25], Ибну-л- Мунзир вели: И сложили су се да је суннет окренути се према кибли приликом езана[26]. [25] Ебу Давуд, бр. 507. [26] Ел-Иџма, Ибн ел-Мунзир, стр. 38.

9. Да стави кажипрсте у уши; због поступка Билала, радијаллаху 'анху, у његовом езану пред Послаником ﷺ, јер се од Ебу Џухајфе, радијаллаху 'анху, преноси да је рекао: ,,Видео сам Билала, како се, док учи езан, окреће и окреће уста на десну и на леву страну, држећи прсте у ушима, а Аллахов Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, био је у његовом црвеном шатору...“[27]. [27] Белжи Тирмизи (197) и каже да је хадис хасен-сахих. Његова основа је у Сахиху Бухарије (634) са текстом: од Авна б. Ебу Џухајфе, од његовог оца: [27] Биљежи Тирмизи (197) и каже да је хадис хасен-сахих. Његова основа је у Сахиху Бухарије (634) са текстом: од Авна б. Ебу Џухајфе, од његовог оца: ,,Видео сам Билала како учи езан, па сам пратио како окреће уста на једну и другу страну приликом езана.“

Каже имам ет-Тирмизи након бележења овог хадиса: „По овоме поступају учењаци: сматрају похвалним да мујезин стави прсте у уши приликом учења езана.“

Ибн Шубрума је упитан зашто је муезину наређено да стави прсте у уши, па је одговорио: ,,Због јачине гласа“...[28]. [28] Ел-Муџем ел-евсат, 4/11.

Рекао је Ен-Невеви, Аллах му се смиловао: Суннет је ставити прсте у ушне шупљине, и око тога су учењаци сложни. То преноси Ел-Мехамили у Ел-Меџму'у од већине учењака. Наши учењаци кажу: ,,У томе је и друга корист, а то је да нека особа можда не чује његов глас због глухоће, удаљености или нечег другог, па по његовим прстима закључује да он учи езан.“ [29]. [29] Шерх Ел-Мухеззеб (3/113).

10. Да се окрене на десну страну када изговара: ,,Хајје алес-салах“, оба пута, и на леву страну када изговара: ,,Хајје алел-фелах“, такође оба пута, док му стопала остају на месту; сходно хадису Ебу Џухејфе, радијаллаху анху, о Билāловом, радијаллаху анху, езану пред Послаником, саллаллаху алејхи ве селлем, у којем се каже: „И стадох пратити његова уста овамо и онамо, док је, окрећући се десно и лево, говорио: Хајје ‘алес-салах — дођите на молитву, Хајје ‘алел-фелах — дођите на спас.“[30] И зато што се тиме езан боље чује онима који су удаљени од џамије. [30] Ел-Бухари, бр. 634; Муслим, бр. 503, а верзија је Муслимова.

11. Да се езан учи одмерено, то јест полако, без развлачења или претераног продужавања; јер је езан обавештење за оне који су одсутни из џамије, па је одмереност у његовом учењу делотворнија. Икамет, пак, треба учити убрзано, то јест брзо; јер је он обавештење за присутне, па му стога приличи брзина[31]. [31] Видети: Ел-Мугни Ибн Кудаме: (1/295).

12. Да се езан учи онако како је прописано: природним и лаганим гласом, без извештачености и погрешног наглашавања. Не треба га изводити на начин певања, нити га развлачити толико да се изгуби његова сврха. Напротив, мујезин га учи својим гласом, поштујући његове шеријатске услове и норме понашања (адабе).

Шеста тема: Опис езана и икамета

,,За езан и икамет постоје начини учења који су пренесени у веровесничким текстовима. Један од пренесених описа езана и икамета јесте хадис Абдулаха ибн Зејда, радијаллаху 'анху, а ријечи езана у њему гласе:

,,Аллаху екбер, Аллаху екбер, Аллаху екбер, Аллаху екбер.

"Ешхеду ен ла илахе иллаллах, ешхеду ен ла илахе иллаллах (Сведочим да нема истинског бога мимо Аллаха, сведочим да нема истинског бога мимо Аллаха)."

Ешхеду енне Мухаммеден ресулуллах, ешхеду енне Мухаммеден ресулуллах (Сведочим да је Мухаммед Аллахов Посланик, сведочим да је Мухаммед Аллахов Посланик)

Хајје 'алессалах, хајје 'алессалах (Дођите на намаз, дођите на намаз)

хајје 'алел-фелах, хајје 'алел-фелах (Дођите на спас, дођите на спас).

Аллаху екбер, Аллаху екбер (Аллах је највећи, Аллах је највећи),

ла илахе иллаллах (Нема истинског бога мимо Аллаха).

А израз икамета:

Аллах је највећи, Аллах је највећи.

Сведочим да је само Аллах истински Бог.

Сведочим да је Мухаммед Аллахов посланик.

Дођите на намаз, дођите на спас.

Успостављена је Молитва (намаз), успостављена је Молитва (намаз).

Аллах је највећи, Аллах је највећи.

Нема Бога осим Аллаха.[32] [32] Ебу Давуд, бр. 499; ет-Тирмизи, бр. 189, и вели: „Хадис Абдуллаха б. Зејда је хасен-сахих.“

Ово је опис езана и икамета којег се Билал, радијаллаху 'анху, устрајно придржавао са Аллаховим Послаником, саллаллаху 'алејхи ве селлем, и код куће и на путовању, све до његове смрти.

На сабахском езану, након 'Хајје 'але-л-фелах', каже: 'Ес-салату хајрун мине-н-невм' (Намаз је бољи од сна), два пута, јер Ебу Махзуре, радијаллаху анху, преноси да му је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао: А на сабахском езану кажеш: 'Ес-салату хајрун мине-н-невм, Ес-салату хајрун мине-н-невм' (намаз је бољи од сна.). [33]. [33] Ебу Давуд, бр. 500. Ен-Невеви у Хуласатул-ахкам (1/286) каже да је хадис хасен.

Постоји и други начин учења езана, а то је терџī' (понављање), што значи да се речи келимеи-шехадета прво изговоре тихо, а затим понове наглас, док се код икамета уче по два пута. Овај начин учења спомиње се у хадису Ебу Махзуре, радијаллаху анху, који је рекао: ,,Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, лично ме је подучио езану и рекао: Реци: ‘Аллаху екбер, Аллаху екбер, Аллаху екбер, Аллаху екбер. Ешхеду ен ла илахе иллаллах, ешхеду ен ла илахе иллаллах. Ешхеду енне Мухаммеден ресулуллах, ешхеду енне Мухаммеден ресулуллах.’ Затим понови повишеним гласом: ‘Ешхеду ен ла илахе иллаллах, ешхеду ен ла илахе иллаллах (Сведочим да нема истинског бога мимо Аллаха, сведочим да нема истинског бога мимо Аллаха), ешхеду енне Мухаммеден ресулуллах, ешхеду енне Мухаммеден ресулуллах (Сведочим да је Мухаммед Аллахов Посланик, сведочим да је Мухаммед Аллахов Посланик), хајје 'алессалах, хајје 'алессалах (Дођите на намаз, дођите на намаз), хајје 'алел-фелах, хајје 'алел-фелах (Дођите на спас, дођите на спас), Аллаху екбер, Аллаху екбер (Аллах је највећи, Аллах је највећи), ла илахе иллаллах (Нема истинског бога мимо Аллаха).’“

«А икамет гласи: ‘Аллаху екбер, Аллаху екбер, Аллаху екбер, Аллаху екбер’ (Аллах је највећи), ‘Ешхеду ен ла илахе иллаллах, ешхеду ен ла илахе иллаллах’ (Сведочим да нема истинског бога мимо Аллаха), ‘Ешхеду енне Мухаммеден ресулуллах, ешхеду енне Мухаммеден ресулуллах’ (Сведочим да је Мухаммед Аллахов Посланик), ‘Хајје 'алессалах, хајје 'алессалах’ (Дођите на намаз), ‘Хајје 'алел-фелах, хајје 'алел-фелах’ (Дођите на спас), ‘Кад камети-с-салату, кад камети-с-салату’ (Намаз је успостављен), ‘Аллаху екбер, Аллаху екбер’ (Аллах је највећи), ‘Ла илахе иллаллах’.» [34]. [34] Ебу Давуд, бр. 502, 503.

Ово спада у допуштену разноврсност, и који год од ових потврђених начина мујезин одабере, то је исправно. Каже шејхул-ислам Ибн Тејмијје, Аллах му се смиловао, након што је споменуо неке од потврђених верзија езана: Ако је тако као што је казано, онда је исправан став ехли-хадиса и оних који се с њима слажу, а то је прихватање свега што је о том питању веродостојно пренесено од Аллаховог Посланика, саллаллаху 'алејхи ве селлем, и они не сматрају покуђеним ништа од тога; јер је разноликост начина учења езана и икамета попут разноликости кираета,тешеххуда и слично томе, и нико нема право да сматра покуђеним оно што је Аллахов Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, прописао своме уммету. [35]. [35] Збирка фетви: (22/ 66)

Седма тема: Шта говори онај ко чује езан, и коју дову учи након њега.

Пожељно је ономе ко чује езан да говори исто што и мујезин; због хадиса Ебу Се'ида ел-Худрија, Аллах био задовољан њиме, да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: ,,Када чујете езан, изговарајте исто што и мујезин говори.“ [36]. Изузев код речи муезина: 'Хајје 'алессалах, хајје 'алел-фелах', када се ономе ко чује езан препоручује да након сваке од њих каже: Ла хавле ве ла куввете ила биллах. (Нема промене нити моћи осим вољом Аллаха) према хадису Омера ибнул-Хаттаба, Аллах био задовољан њиме, преноси се да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: Када муjезин изговори: ‘Аллаху екбер, Аллаху екбер’ (Аллах је највећи, Аллах је највећи), па неко од вас каже: ‘Аллаху екбер, Аллаху екбер’, па муjезин изговори: ‘Ешхеду ен ла илахе иллаллах’ (Сведочим да нема истинског бога мимо Аллаха), па неко од вас каже: ‘Ешхеду ен ла илахе иллаллах’, па муезин: ‘Ешхеду енне Мухаммеден ресулуллах’(Сведочим да је Мухаммед Аллахов Посланик), па неко од вас каже: ‘Ешхеду енне Мухаммеден ресулуллах’, па муjезин каже: ‘Хајје 'алессалах’(Дођите на намаз), па неко од вас каже: ‘Ла хавле ве ла куввете илла биллах’ (Нема снаге нити моћи мимо Аллаха), па муезин каже: ‘Хајје 'алел-фелах’(Дођите на спас), па неко од вас каже: ‘Ла хавле ве ла куввете илла биллах’, па муезин каже: ‘Аллаху екбер, Аллаху екбер’, па неко од вас каже: ‘Аллаху екбер, Аллаху екбер’, па муезин каже: ‘Ла илахе иллаллах’, па неко од вас изговори из дубине свога срца: ‘Ла илахе иллаллах,’ ући ће у rај.’“ (37). [36] Ел-Бухари, бр. 611; Муслим, бр. 383. [37] Муслим, бр. 385.

И да каже: (Сведочим да нема другог истинског бога осим Аллаха, јединог, Који нема судруга, и да је Мухаммед Његов роб и посланик. Задовољан сам Аллахом као Господаром, Мухаммедом као послаником и исламом као вером) након два сведочења.

Од Са'да ибн Еби Веккаса, нека је Аллах задовољан њим, преноси се да је рекао: „Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао је: „Ко каже када чује мујезина: ‘Сведочим да нема истинског бога мимо Аллаха, јединог Који нема саучесника, и да је Мухаммед Његов роб и Посланик. Задовољан сам Аллахом као Господаром, Мухаммедом као Послаником и исламом као вером’, биће му опроштени греси.“[38] [38] Муслим, бр. 386.

А када мујезин на сабахском езану каже: "Ес-салату хајрун мине-н-невм", тада и слушалац каже исто, сходно речима Веровесника, саллаллаху алејхи ве селлем: „Када чујете езан, изговарајте исто што и муезин говори.“ (39) [39] Мутефекун алејх.

Затим донесе салават на Посланика, мир и благослов Аллахов нека су над њим, а потом каже речи које се од њега, мир и благослов Аллахов нека су над њим, наводе у хадису: „Ко каже, када чује позив на молитву: ‘Боже, Господару овог савршеног позива и предстојеће молитве, дај Мухаммеду узвишено место и врлину и подигни га на похваљени положај који си му обећао’, заслужиће моје заступништво на Судњем дану.“ [40], а значење је: «Потпуни позив» То јест: позив езана, он је потпун и савршен; јер обухвата величање Аллаха и монотеизам, сведочење о посланству и позив у добро. "и намаза који се успоставља" Тј., која ће се обавити и учинити. Ел-Весилету: Положај у рају. Ел- Фадила: посебно добро Узвишени положај у којем му нико није раван. „хвале достојно место“ Похваљени положај (Ел-Мекаму-л-махмуд): сваки положај у којем га људи хвале, а у то спада и велики шефат (заузимање) за сва створења, којим се он заузима за све окупљене на месту полагања рачуна, како би им се почело судити. [40] Ел-Бухари, бр. 614, од Џабира, радијаллаху анху.

А од Абдуллаха бин Амра бин ел-Аса, Аллах био задовољан њима, се преноси да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: ,,Када чујете мујезина да учи езан говорите оно што он говори, затим донесите салават на мене, јер ко донесе један салават на мене Аллах донесе на њега десет салавата. Након тога, тражите од Аллаха за мене весилет, а то је посебно место у рају које приличи само једном Аллаховом робу. Надам се да ћу то бити ја. Ко затражи за мене весилет биће ми дозвољено да се заузимам за њега.“ (41) [41] Муслим, бр. 384.

Од ствари које су новотарија приликом учења езана, јесте да мујезин наглас доноси салават на Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, након езана. Исто тако и заједничко учење зикра након езана, а то је: (Аллаху мој, Господару овог потпуног Позива...), и подизање руку приликом дове, И додавање речи (хаккан) или (ебеден) онога ко понавља за мујезином на крају реченице, па каже: (Хаккан ла илахе иллаллах) или (Ебеден ла илахе иллаллах); због непостојања доказа за све то.

Осма тачка: Пропис о изласку из џамије након езана

Забрањено је човеку да изађе из џамије након езана све док не клања, осим ако има оправдање, или намерава да се врати у џамију, тада нема сметње. Преноси Ебу Ша'са' да је казао: Седели смо са Ебу Хурејром у месџиду, па је мујезин проучио езан. Тада је неки човек устао и кренуо ка излазу. Ебу Хурејре га је погледом пратио све док није изашао из месџида, а затим рекао: ‘А што се тиче овог човека, он се заиста супроставио Ебул-Касиму, саллаллаху алејхи ве селлем,’[42] [42] Муслим, бр. 655.

Каже Тирмизи, након бележења овог хадиса у своме Сунену: ,,По овоме поступају учењаци од асхаба Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, и оних после њих: да нико не излази из џамије након езана, осим с оправдањем, попут тога да је без абдеста или због неке неодгодиве потребе.[43].“ [43] Сунен, ет-Тирмизи: (1/ 397), бр. 204.

Девета тачка: Колико је времена између езана и икамета?

У суннету је забележено да је било довољно времена између езана и икамета; од Абдуллаха б. Мугаффела, Аллах био задовољан њиме, се преноси да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: „Између свака два езана је намаз, између свака два езана је намаз“, а потом је код трећег пута казао: „За онога ко тако жели.“ [44]. Под изразом два езана мисли се на езан и икамет. Мујезин оставља време између езана и икамета како би присутни могли обавити два реката пре намаза, и како би џематлије дошле и стигле на намаз. [44] Ел-Бухари, бр. 627; Муслим, бр. 838.

Каже Имам Ахмед: ,,Потребно је да мујезин, када проучи езан, не жури са икаметом, већ да сачека док не дођу џематлије, и док онај ко има потребу - а то је онај ко жели обавити велику нужду - не обави своју потребу, правећи тако довољан размак између езана и икамета.“[45] [45] Шерх Умдету-л-фикх, Ибн Тејмијје, Књига намаза - молитве: (стр. 135)

Десети одељак: Одговорност и адаби мујезина.

Мујезин треба да својим езаном тражи задовољство Аллаха Узвишеног, сходно хадису Османа б. Ебу ел-Аса, радијаллаху 'анху, који каже: «Доиста, једна од последњих опорука коју ми је оставио Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, јесте да поставим мујезина који неће узимати надокнаду за своје учење езана.»[46] [46] ет-Тирмизи, бр. 209, и каже: хадис хасен.

Ет-Тирмизи, Аллах му се смиловао, након што је забележио овај хадис, каже: ,,По овоме поступају исламски учењаци: сматрали су покуђеним да мујезин узима накнаду за езан, а похвалним да се за свој езан нада Аллаховој награди.“

А што се тиче давања мујезину из државне касе муслимана, у томе нема сметње; јер је државна каса успостављена ради добробити муслимана, а езан и икамет су дио те добробити. [47] [47] Видети: Езан и икамет, Ел-Кахтани: (стр. 19)

И мора знати да је одговоран за езан за пет намаза у њиховим прописаним временима, због речи Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега: ,,Имам је јамац, а мујезин повереник.“ [48] Тј. он је повереник за намаска времена, те му је обавеза да у џамију дође чист, довољно времена прије езана. Не сме изостати са езана осим из оправданог разлога, а у том случају дужан је одредити некога ко ће га заменити у учењу езана. [48] Ебу Давуд, бр. 517; ет-Тирмизи, бр. 207, од Ебу Хурејре, р.а.

Мујезин треба да се придржава следећих ствари:

(1) Да се брине о чистоћи џамије и њеном одржавању, и да сарађује са радницима у џамији и џематом у томе; јер, Аллах је похвалио оне који се брину о Његовим кућама, па је рекао: ,,Аллахове куће одржавају они који у Аллаха и у Будући свет верују и који обављају молитву и дају обавезну милостињу и који се не боје никога осим Аллаха, они су на Правом путу.“ [Ет-Тевба: 18] Било да се њихово одржавање огледа у изградњи, одржавању и чишћењу, или у обављању молитве и спомињању Аллаха у њима, под појмом одржавање подразумевају се оба значења.[49] [49] Видети: Фетхул-Бари Ибн Хаџера: 1/ 541.

(2) Да научи исправно веровање и прописе езана, чистоће и молитве, да напамет научи знатан део из Аллахове Књиге, те да буде оспособљен да замени имама када одсуствује са молитве.

(3) Да наређује добро и забрањује зло и позива ка Аллаху Узвишеном мудрошћу и лепим саветом; да буде благ према људима и стрпљив на њихово узнемиравање, те да у томе сарађује са имамом џамије.

(4) Намењивање џамије искључиво за учење и богослужење, и за оно што користи онима који обављају молитву, те чување од свега што им штети у њиховој вери и овосветском животу.

(5) Да буде у слози и да сарађује са џематом џамије и њеним посетиоцима; да пита за њих када одсуствују, обилази њихове болеснике, клања им џеназе и испраћа их, те да буде уз њих у невољама и несрећама.

Друго поглавље: Имам

Прво: Дефиниција вођства

Имамет у намазу је када један од клањача предводи остале како би га они следили у намазу. Имам у намазу је онај за којим се клањачи поводе у своме намазу.[50] [50] Хашијету-р-Ревд ел-мурби, 2/296, Ел-Имамету фис-салат, ел-Кахтани, стр. 6.

Друго: прописаност вођства и његова вредност

Предвођење намаза је једно од најбољих дела којег се прихватају најбољи људи, обдарени племенитим особинама попут знања, учења Кур'ана, праведности и других, о чему ће бити говора. Без њега се намаз у џемату не може ни замислити, а намаз у џемату је једно од највећих обележја ислама.[51] [51] Види: Кувајтска фикхска енциклопедија: (6/ 201).

А од врлина вођства:

1- Вођство је познато по својој одлици; лично га је преузео Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, а тако и његове праведне халифе. Њега су се и даље прихватали најбољи муслимани и знањем и делом.[52] [52] Видети: Ел-Имамет у намазу од ел-Кахтанија: (стр. 9)

2- Имамет у намазу је вредан шеријатски положај који преузимају најодабранији, сходно речима Аллаховог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем: «Људе предводи у намазу онај који најбоље учи Књигу Узвишеног Аллаха (Кур'ан)...» [53], а познато је да је најбољи учач највреднији; па њено спајање с њим указује на њену предност. [54] [53] Муслим, бр. 673, од хадиса Ебу Месуда ел-Енсарије, радијаллаху анху. [54] Видети: Еш-Шерх ел-Мумти' ала Зад ел-Мустекни': (2/41).

3- Дова Посланика, мир и благослов Аллахов нека су над њим, за упуту имама: од Ебу Хурејре, радијаллаху анху, преноси се да је Аллахов Посланик, мир и благослов Аллахов нека су над њим, рекао: „Имам је гарант, а мујезин повереник. Аллаху, упути имаме и опрости мујезинима.“ (55) [55] Ебу Давуд, бр. 517; ет-Тирмизи, бр. 207.

Значење: „Ел- Имам је гарант“ То значи: гарантује исправност молитве џематлија, јер је њихова молитва повезана са његовом. А значење је: «Аллаху упути имаме» Тј.: Упути их на пут исправности; да молитву на најпотпунији начин обављају. [56] [56] Коментар на Ебу Давуда од Ајнија: (2/468), и Фејдул-Кадир од Мунавија: (3/182).

Треће: Ко је најпречи да буде имам

Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, појашњавајући ко је најпречи и најзаслужнији за имама, рекао је: „Људе предводи у намазу онај који најбоље учи Књигу Узвишеног Аллаха (Кур'ан), па ако буду исти у томе, онда онај који најбоље познаје суннет. Ако у суннету буду исти, онда онај који је прије учинио хиџру. Ако буду и у хиџри исти, онда онај који је прије примио ислам – а у другој предаји: најстарији по годинама – и нека не предводи у намазу човек свога надређенога.“ [57]. Најпречи и најзаслужнији за вођство су следећи: [57] Муслим, бр. 673.

1- Онај ко највише зна Кур'ана напамет и најбоље га учи, а то је онај ко је усавршио учење Кур'ана и учи га на најпотпунији начин, и који позноје добро прописе намаза. Ако се заједно нађу онај ко је бољи учач и онај ко је од њега слабији у учењу, али је ученији у познавању прописа намаза, предност се даје учачу који је ученији у фикху над бољим учачем који није познавалац фикха, јер је потреба за познавањем фикха намаза и његових прописа преча од потребе за изврсношћу у учењу.

2- Затим, ученији у суннету. Ако буду два имама једнака у познавању Кур'ана, а један од њих буде ученији у фикху и суннету, предност ће имати онај ко је ученији у фикху, сходно речима Аллаховог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем: «Па ако су у учењу Кур'ана једнаки, онда онај који најбоље познаје Суннет.»

3- Затим онај ко је прије учинио хиџру из земље неверовања у исламску земљу, уколико су једнаки у учењу Кур'ана и познавању суннета; због његових речи, саллаллаху алејхи ве селлем: „Ако су у суннету једнаки, онда предност има ко је први обавоо хиџру.“

4- Потом, старији по исламу, ако су у хиџри једнаки; због речи Аллаховог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, у претходном хадису: „Ако су једнаки по Хиџри, онда предност има ко је први прихватио ислам.“ Ислам

5. Затим најстарији, ако су у свему претходном изједначени; сходно речима Посланика, мир му и благослов, у једној од верзија претходног хадиса: «Па најстарији од њих по добу» , и према хадису Малика бин Хувејриса, Аллах био задовољан њиме, који је рекао: „Нека вам неко од вас проучи езан и нека најстарији међу вама буде имам.“ (58) [58] Ел-Бухари, бр. 628; Муслим, бр. 674.

Веровесник, саллаллаху 'алејхи ве селлем, у овом хадису даје предност најстаријем по годинама, јер су били приближног знања.

Ако су изједначени у свему претходном и настане спор, јер сваки од њих жели да буде имам, међу њима се врши извлачење. Онај ко буде извучен, он ће предводити, јер су им права изједначена, а није могуће да обојица предводе, па се међу њима врши извлачење као и код осталих права.

Домаћин куће је пречи за имама од свога госта, а исто тако је и владар - врховни вођа - пречи за имама од других, уколико су обојица достојни имамета; јер Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, каже: „Нека човек не предводи другог човека у његовом дому, нити на месту његове власти.“

Исто важи и за сталног имама џамије; он је пречи од других – изузев од владара – па макар неко други био бољи учач Кур'ана и ученији од њега, због уопштености претходног хадиса.

Ибн Омер, радијаллаху анхума, имао је слугу који је клањао у џамији. Када је дошао, његов слуга га је истурио напријед, па му Ибн Омер рече: „Ти си пречи за имамет у својој џамији.“[59] [59] Бележи Шафија у (Ел-Умм) (1/185), Абдурреззак у (Ел-Мусаннеф) (2/399), и Бејхеки (3/126), бр. 5531. Невеви у (Ел-Хуласа) (2/701) каже да му је ланац преносилаца добар или исправан, а Албани у (Ирваул-галил) (2/302) његов ланац сматра добрим.

Јер, давање предности другоме над њим представља узурпирање његовог права и вређање његових осећања.

Постоји разилажење учењака о предвођењу намаза од стране разумног дечака, па су га неки дозволили на основу хадиса Амра б. Селеме, радијаллаху анху. ,,Био је имам своме народу у вријеме Веровесника, саллаллаху алејхи ве селлем, а имао је шест или седам година.“[60] [60] Ел-Бухари, бр. 4302.

Исправан је имамет онога ко клања нафилу ономе ко клања фарз; због хадиса Му'аза бин Џебела, радијаллаху 'анху, и којем стоји да је са Послаником, саллаллаху алејхи ве селлем, клањао јацију, а онда би се враћао, па је своме народу предводио тај намаз.[61] [61] Ел-Бухари, бр. 701; Муслим, бр. 465.

Четврто: Коме је забрањено да буде имам

Забрањено је бити имам у следећим стањима:

1- Предвођење жене мушкарцу, због општег смисла речи Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега: „Неће успети народ који за владара изабере жену.“ [62], А вођство је врста намесништва, и пошто је основа да она буде у задњим сафовима, као што се наводи у Суннету; од Ебу Хурејре, радијаллаху анху, преноси се да је рекао: „Рекао је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем: „Најбољи саф за мушкарце јест први, а најгори је задњи, а најбољи саф за жене јест задњи, а најгори је први.“ [63], А то је ради њене заштите и покривања, јер када би била постављена за имама, то би било супротно овом шеријатском начелу, а о томе постоји консензус учењака, па тако Имам Ибн Хазм, рахимехуллах, каже: Сложили су се ичењаци да жена не предводи мушкарце који знају да је жена, а ако то учине, њихов намаз је неважећи по консензусу. [64] [62] Ел-Бухари, бр. 4425, Хадид се преноси од Ебу Бекре. [63] Муслим, бр. 440. [64] Мератибул-иџма': (str. 27).

2. Када намаз предводи онај ко није чист или на себи има нечистоћу, а свестан је тога. Ако они који за њим клањају то не знају све док се намаз не заврши, њихов намаз је исправан, на основу онога што се преноси од Омера ибн ел-Хаттаба, радијаллаху анху: „...да је предводио људе у намазу, а био је џунуп, па је поновио намаз, а њима није наредио да га понове.“[65] [65] Сунен, ед-Дарекутни, бр. 1371.

Рекао је Абдуррахман ибн Мехди, Аллах му се смиловао: „Ово је оно око чега постоји сагласност: џунуб особа поново ће обавити намаз, а они који су клањали за њим неће поновити. Не знам да о томе постоји икакво размимоилажење.“[66] [66] Сунен ед-Дарекутни: (2/188).

3. Имамет онога ко не зна напамет суру Ел-Фатиха, или је не уме исправно проучити, или у њој чини идгам тамо где му нема места, попут онога ко спаја харф 'ха' са харфом 'ра' у речима Узвишеног: ,,Сва хвала припада Аллаху, Господару свих светова.“ (Ел-Фатиха, 2) Зато што спаја слово са оним које му није слично нити сродно, или замењује једно слово другим, као када неко замени слово 'ра' словом 'ја', или у учењу прави грешку која мења значење, његово предвођење намаза није исправно, осим онима који су попут њега, због његове немоћи да изврши темељни део намаза, или због његовог нарушавања.

4. Имамет новотара који се проглашава неверником због своје новотарије; а доказ за то су речи Узвишеног: Зар да вернику буде исто као грешнику? Не, њима неће бити исто. [Ес-Сеџда, 18] А грешник који се овде спомиње је неверник, као што се види из контекста ајета.

5. Забрањено је предводити молитву у џамији која има сталног имама, па није исправно да неко други буде имам пре њега, осим с његовом дозволом, или ако он касни, а време за молитву је на измаку. [67] [67] Види: Фикхска питања и одговори ес-Селмана: (1/163).

Пети одељак: Коме је покуђено бити имам

Покуђен је имамет следећих:

1- Ел-Леххан: Онај ко много греши при учењу, али без промене значења, било у Фатихи или негде друго, као када би проучио: (Ел-хамде лиллах) са фетхом на слову дал. Намаз му је исправан, а покуђено је да буде имам; због речи Посланика ﷺ: "Људе предводи у намазу онај који најбоље учи Књигу Узвишеног Аллаха (Кур'ан)." (68) [68] Претходио је његов извод.

Уколико лахн промени значење у учењу мимо Фатихе, а то се деси ненамерно, из незнања или због говорне мане, имамет је исправан, али је покуђен; јер, и да је изоставио учење мимо Фатихе, имамет би му био исправан, па је тако и када погреши у њему. Ако то намерно учини, имамет је покварен, јер се он поиграва у своме намазу.

2- Онај ко понавља нека слова, попут онога ко понавља слово 'фа', или 'та', или друга слова, и то ради додавања слова при учењу.

3. Грешник и новотар који није неверник због своје новотарије. [69] [69] Видети: Кешшаф ел-Кина‘: (1/475)

4- За онога ко предводи народ у намазу, а већина га с правом мрзи, преноси се од Ебу Умаме, Аллах био задовољан њиме, да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: ,,Намаз тројице неће бити примљен: одбегли роб, све док се не врати; жена која преноћи, а њен муж је на њу срдит; и имам који предводи људе, а они га презиру.“ (70) [70] ет-Тирмизи, бр. 360, и каже: „Овај хадис је хасен-гариб с овог аспекта.“

Kaже ет-Тирмизи: "Неки учењаци су сматрали покуђеним да човек предводи као имам људе који га презиру. Па ако имам није неправедан, онда је грех само на ономе ко га презире. Ахмед и Исхак су о овоме рекли: ,,Ако га презире један, двојица или тројица, нема сметње да им предводи намаз, све док га не буде презирала већина џемата.“ [71] [71] ет-Тирмизи, 2/192.

Уколико га не воле зато што се он придржава суннета у намазу, па им учи суре које су прописане суннетом и клања с њима смирено, онда његово предвођење намаза није покуђено, јер је њихова одбојност према њему безразложна, па се стога и не узима у обзир. Он треба да их саветује, опомиње и настоји придобити њихова срца, те да им клања у складу са суннетом. А када Аллах у његовој намери препозна искреност да успостави слогу међу њима, Он ће му то и олакшати. [72] [72] Видети: Еш-Шерх ел-Мумти ала Зад ел-Мустекни: (4/253).

Шесто питање: Положај имама (предводника намаза) у односу на оне који клањају за њим

Од суннета је да имам стане испред клањача, те они стају иза имама ако их је двоје или више; јер би Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, када би ступао у намаз, стајао напред, а његови асхаби иза њега, као што је потврђено да су Џабир и Џеббар, радијаллаху 'анхума, стали један са десне, а други са леве стране Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, док је клањао, па их је узео за руке и поставио иза себе. [73] [73] Муслим, бр. 3010, у склопу дужег хадиса од Џабира, нека је Бог задовољан њиме.

Један човек стаје са десне стране имама, поравнат с њим, јер Ибн Аббас, Аллах био задовољан њима, вели: "Аллахов Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, је устао и клањао, па сам стао са његове леве стране, па ме узео за уво и преместио ме на његову десну страну." [74]. [74] Ел-Бухари, бр. 6316; Муслим, бр. 763.

Жене стоје иза сафова мушкараца, према хадису Енеса, Аллах био задовољан њиме: ,,Ја и сироче стали смо у саф иза Веровесника, саллаллаху алејхи ве селлем, а старица је стајала иза нас.“ [75] [75] Ел-Бухари, бр. 380; Муслим, бр. 658.

Требало би да имам стане наспрам средине реда. Имам ибн Баз вели: "Суннет је да имам буде на средини џамије, а то је практични суннет којег су се муслимани придржавали. [76] [76] Ел-Имамету фис-салах, Сеид ел-Кахтани, стр. 55.

Такође је рекао, Аллах му се смиловао: "Саф почиње од средине, иза имама, а десна страна сваког сафа боља је од леве. Обавеза је да се не започиње нови саф све док се не попуни онај претходни."

Седмо питање: Претицање имама

Клањач је дужан да започне с намаским радњама након имама и да га у њима следи. Није му дозвољено да претиче имама, нити да радње обавља истовремено с њим, већ треба да прати његове покрете и да их чини одмах након њега. То подразумева да се не сме разликовати од њега ни у једној радњи; а то је због онога што је веродостојно пренесено од Ебу Хурејре, радијаллаху анху, да је Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао: "Имам је постављен да се слиједи и не разилазите се с њиме: када учини руку', учините га и ви, када каже: 'Семиаллаху лимен хамидех', реците: 'Раббена лекел-хамд', када учини сеџду, учините и ви, а када клања седећи, клањајте седећи и ви сви. И исправите сафове у намазу, јер је исправљање сафова од лепоте намаза." [77] [77] Ел-Бухари, бр. 722; Муслим, бр. 417.

И забрањено је претицати имама у свим рукновима. Oд Енеса ибн Малика, Аллах био задовољан њиме, преноси се да је рекао: Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, једног дана нам је клањао, па када је завршио намаз, окренуо се према нама и рекао: "О људи, ја сам ваш имам, па ме не претичите на руку'у, нити на сеџди, нити на стајању, нити при завршетку намаза; јер ја вас, заиста, видим и испред себе и иза себе." [78] Од Ебу Хурејре, Аллах био задовољан њиме, преноси се да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: Зар се не боји неко од вас када подигне главу пре имама, да му је Аллах не претвори у главу магарца, или да његов изглед не учини да личи на магарца?! [79] [78] Муслим, бр. 426. [79] Ел-Бухари, бр. 691; Муслим, бр. 427.

Ономе ко донесе почетни текбир прије свога имама, намаз му није исправан; јер је услов да га донесе након имама, а он је тај услов пропустио.

Осма тачка: Разни прописи о имаму и џемату

Од прописа који се тичу имамета и џемата, поред претходно наведених:

Први: Пожељност близине разумних и пунолетних имаму: предност се даје разумним, врлим и пунолетним да стану одмах иза имама; јер је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао: "Нека иза мене стану од вас пунолетни и разумни, затим они који су после њих, затим они који су после њих." (80) [80] Муслим, бр. 432, од Абдуллаха ибн Месуда.

Други: Ревност за први сафф: Препоручује се верницима да приступе првом саффу (реду) и да теже ка њему, те да се чувају од изостављања првог сафа. Ебу Сеид ел-Худри, радијаллаху анху, преноси да је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, видео своје асхабе да се повлаче уназад, па им рече:

"Напред прођите и мене следите (у намазу), а нека вас следе они који су иза вас. Докле год се повлаче неки људи, све дотле их Аллах уназађује." [81] И од Ебу Хурејре, Аллах био задовољан њиме, преноси се да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: „Када би људи знали каква је награда у позиву на молитву (езану) и у првом саффу (реду), па не би могли другачије него да бацањем коцке одлучују ко ће имати предност, то би учинили.“ (82) Значење: „Засигурно би о томе одлучивали жребом.“ То јест: извлачили би међу собом жреб ко ће стати у први сафф. [81] Муслим, бр. 438. [82] Ел-Бухари, бр. 615; Муслим, бр. 437.

А што се тиче жена, њима је препоручљиво да стоје у задњим саффовима, јер се од Ебу Хурејре, радијаллаху анху, преноси да је рекао: „Рекао је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем:“ [83] „Најбољи сафф (ред) за мушкарце јест први, а најгори је задњи, а најбољи сафф за жене јест задњи, а најгори је први.“ [84] Ово се односи на случај када жене клањају иза мушкараца без преграде, а ако клањају у простору који је одвојен од мушкараца, онда попуњавају први саф, па следећи. [83] Муслим, бр. 440. [84] Видети: Збирка фетви Ибн База: (12/196)

Трећи: Имам не треба да жури са учењем Фатихе, већ треба да учи полако, како би муктедија био у стању да је проучи[85]. [85] Погледати: Салих Алу еш-Шејх, Водич за појашњење многих раширених грешака, стр. 53.

Четврти: Није исправан намаз човека који клања сам иза саффа; преноси се од Вабисе б. Ма'беда, радијаллаху 'анху, да је један човек клањао сам иза саффа, па му је Веровесник, саллаллаху 'алејхи ве селлем, наредио да обнови намаз[86]. [86] ет-Тирмизи, бр. 230, и рекао је: „Хадис Вабисе је хасен (добар).“

Девета тачка: Сунети које је пожељно да имам чини

Имам треба да у свом предвођењу следи суннет Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, а неки од тих суннета су:

1- Да олакшава у намазу и води рачуна о стању људи, што подразумева да имам буде смирен у намазу, те да му није дозвољено да жури тако да џематлије не могу обавити рукнове и ваџибе намаза, и да учи смирено како би клањачи иза њега могли употпунити свој намаз. Од Ебу Мес'уда ел-Енсарија се преноси да је неки човек рекао: „Тако ми Аллаха, Аллахов Посланиче, ја заиста касним на сабах-намаз због тог и тог, јер дуго клања. Никад нисам видео Аллаховог Посланика, саллаллаху 'алејхи ве селлем, срдитијег приликом предавања као тада. Затим је рекао: 'Заиста, међу вама има оних који растерују (џемат). Ко од вас буде предводио људе у намазу, нека олакшава, јер међу њима има слабих, старих и оних који имају неку потребу.“ (87) [87] Ел-Бухари, бр. 90.

2- Да нареди поравнавање сафова и попуњавање празнина пре ступања у намаз; јер је Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, тако поступао и то наређивао онима који клањају. Преноси се од Ну'мана ибн Бешира, нека је Аллах задовољан њиме, да је рекао: „Ресулуллах, саллаллаху алејхи ве селлем, поравнавао је наше сафове као да исправља лук од стреле, док не би видео да смо схватили. Једног је дана изашао, па када је стао на место и хтео изговорити почетни текбир, приметио је човека чија су прса била истурена из сафа, те је рекао: ‘Аллахови робови, или ћете поравнати ваше сафове, или ће Аллах унијети неслогу међу вас.’“ (88) [88] Ел-Бухари, бр. 717; Муслим, бр. 436, а текст је Муслимов.

Рекао је имам Невеви, Аллах му се смиловао: ,,Кидах су дрвца за стреле када се обликују и брусе, значи: толико се прецизно равнају да постају као да се њима исправљају стреле, због њихове изразите равноће и правилности.“ [89] [89] Шерх Сахих Муслим од Невевија: 4/157.

3. Да им нареди да попуне први ред (сафф), затим следећи, па ако се примети недостатак, нека буде у последњем реду; због његових речи, нека је Аллахов благослов и мир на њега: „Зар се нећете сврстати као што се анђели сврставају код свог Господара?“ Рекосмо: „О Аллахов Посланиче, како се сврставају анђели код свог Господара?“ А он рече: "Попуњавају прве сафове, и збијају саф. (90) [90] Муслим, бр. 430, од Џабира ибн Семуре, радијаллаху анху.

4- Да се човек у учењу у намазу поводи за Веровесником, саллаллаху 'алејхи ве селлем. Његова, саллаллаху 'алејхи ве селлем, преовладавајућа пракса била је да на сабах-намазу учи дуге суре, на акшаму кратке, а на јацији, подневу и икиндији суре средње дужине. Сулејман б. Јесар преноси од Ебу Хурејре, радијаллаху 'анху, да је рекао: Нисам клањао ни за ким а да клања намаз сличније Аллаховом Посланику, саллаллаху 'алејхи ве селлем, од једног човека. Сулејман каже: Одужио би прва два реката подне намаза, а скратио друга два, краће би учио на икиндији, учио би на акшаму краће суре (кисарул-муфессал), на јацији средње дуге суре (евсатул-муфессал), а на сабаху дуже суре (тувалул-муфессал). (91) [91] Ен-Несаји, бр. 982; Ел-Хафиз у Булугу-л-мераму, бр. 286, каже: „Ланац преносилаца је веродостојан.“

Тувалул-муфессал је од поглавља Ел-Хуџурат до поглавља Ел-Буруџ, Евсатул-муфессал од поглавља Ел-Буруџ до поглавља Ел-Бејјине, а Кисарул-муфессал од поглавља Ел-Бејјине до краја Кур'ана. [92] [92] Видети: Миркатул-мефатих: (2/700)

Десето питање: Особине имама

Имам џамије се сматра стубом и снагом џамије. Преко њега џамија испуњава своју мисију у ширењу позива у веру, подизању свести заједнице и подучавању људи о питањима њихове вере. Ако је имам учен, разборит, проницљив и упознат са обичајима и стањем људи, његов утицај ће бити добар и користан на џемат џамије и на становнике насеља у којем се џамија налази. Он их подучава, усмерава и води ка сваком добру и врлини.

Такви су били и имами који су испуњавали условее за вођство. У раном периоду ислама, имам је био Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, а након њега његове исправне халифе, затим владари, војсковође, учењаци и прваци. А ово указује на то да онај који преузима ову функцију мора бити на високом степену вере, морала, знања и понашања.

Овде се показује важност ове функције у животу људи; јер се снага имама огледа у њиховим заједницама, а њихова слабост се одражава на те заједнице. Зато што је месџид тај који подучава заједницу да повеже речи са делима. Па ако је имам слабог знања или разума, или лошег морала и понашања, онда он наноси штету, а не користи. А ако је део мисије имама да усмерава клањаче ка добру, доброчинству и честитости, онда је тешко да имам који није учен оствари ову узвишену мисију.

Понекад имам испуњава услове за ову дужност, у погледу знања и личних способности, али је заузет другим пословима који утичу на ниво његовог деловања, па касни на намаска времена и не налази довољно времена да понови суре или ајете које учи на намазима; па га видимо како клања учећи само одређене суре или ајете, које не мења.

Понекад га савлада страст, или незнање, или спорови, или покуђени екстремизам, па одступи од објективности, васпитног усмеравања и позивања мудрошћу и лепим саветом.

Месџид има заиста велику улогу у овој вери; он је светионик упуте у којем се роб повезује са својим Господаром, јача свој иман и састаје са својом браћом како би сви заједно сарађивали на ширењу врлина и борби против порока. Међутим, месџид неће моћи да испуни ту улогу осим ако му Аллах не припреми имама који поседује научне и моралне квалитете потребне за обављање тог великог положаја и извршавање задатака те узвишене службе.

Најважнији научни услови које имам треба да испуни:

1 - Искреност у делима ради Аллаха; како би човек био потпомогнут, победоносан, прихваћен и вољен код Аллаха и код људи.

2. Клоњење лицемерства и хвалисања; јер се дела доиста вреднују према намерама, и сваком човеку припада оно што је наумио. А ко се буде китио оним што не поседује, Аллах ће га осрамотити.

3. Да зна Кур'ан напамет, или макар један његов део, те да редовно понавља научено и да има свој дневни вирд учења Кур'ана.

4. Да научи напамет одређени број хадиса из Ријаду-с-салихина, или Ен-Невевијеве збирке четрдесет хадиса, или Булугу-л-мерама, или других признатих хадиских збирки.

5- Да научи исправну акиду, акиду исправних претходника.

6 - Да научи прописе вере, посебно оне који се тичу верских обреда, а најважније од тога је оно што се односи на чистоћу, намаз, зекат и пост, као и прописе о међуљудским односима; како би познавао правила стицања и трошења иметка, и упозоравао људе на превару, обману и бесправно узимање туђег иметка. Такође, да их упозорава на расипништво, расипање, шкртост и тврдичлук, како би њихово поступање с иметком било у складу са Кур'аном и Суннетом.

7 - Да добро познаје арапски језик како би разумео значење онога што је Бог објавио Своме Посланику, саллаллаху алејхи ве селлем, јер је Кур'ан објављен на арапском језику.

8- Да чита Послаников животопис, његове племените особине и биографије исправних претходника; у њима је добар узор, предиван пример, корисно богатство знања и висока исламска култура.

9- Да познаје учењаке своје земље и друге утемељене верске учењаке, познате по исправном веровању, знању и разуму, и да им се обраћа за сва верска питања и решавање проблема у друштву.

10 - Да познаје исламске секте и њихова веровања, мисаоне правце и њихове намере, и разорне доктрине и њихове циљеве, како би могао да о њима расправља у светлу Књиге Узвишеног Аллаха, Суннета Његовог Посланика и онога што су написали исправни муслимански учењаци, те да раскринка њихову лаж и упозорава на њихову неисправност.

11- Да се упозна са различитим медијима, спозна њихове предности и недостатке, те како да их искористи у позивању ка Аллаху, и да се чува од опасности које они представљају за њега и његову заједницу.

А када се ови темељи нађу код имама џамије, то ствара исправност и равнотежу, с дозволом Узвишеног Аллаха.

Најважније одлике понашања:

1- Имам џамије треба да буде даија и учитељ џематлијама и другим посетиоцима џамије из комшилука и шире. Стога се мора угледати на Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега; јер он је честит узор, најлепши пример и највиши идеал за умет и вође. Узвишени је рекао: ,,Ви у Аллаховом Посланику имате диван узор за оног који се нада Аллаховој милости и награди на Будућем свету и који често Аллаха спомиње.“ [Ел-Ахзаб: 21]

И да себе и посетиоце своје џамије држи подаље од разговора о овосветским стварима и политици, те да џамија буде ограничена само на знање и ибадет.

2- Да буде чист и уредан, те да се брине и о чистоћи џамије, њеном сређивању и организацији, те чувању пратећих објеката, као и да избегава претеривање у томе и украшавање џамије.

3- Да буде лепог владања и смерности, да се придржава суннета Посланика, ﷺ, пуштањем браде и краћењем бркова, уз избегавање спуштања одеће испод чланака, да се држи достојанства и смирености, и да следи пут исправних претходника, нека им се Аллах смилује.

4- Да буде благ, стрпљив и милостив; јер заиста, у чему год се нађе благост, она то украси, а где год не буде благости, то буде унакажено, као што се наводи у хадису. Од Аише, радијаллаху 'анха, се преноси да је Аллахов Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, рекао: „У чему год се нађе благост, она то украси и улепша, а у чему год се нађе грубост, она то поквари.” (93) [93] Муслим, бр. 2594.

Ако неко од посјетилаца џамије погријеши, имам га не треба корити, већ га треба благо посавјетовати и подучити на леп начин. Од Муавије ибн Хакема ес-Сулемија, Аллах био задовољан њиме, преноси се да је рекао: Док сам клањао са Аллаховим Послаником, саллаллаху алејхи ве селлем, неки човјек је кихнуо, па сам му рекао: "Јерхамукеллах (Аллах ти се смиловао)." Људи ме на то оштро погледаше, па рекох: "Јадан ли сам, због чега ме гледате?" А онда почеше рукама ударати по стегнима. Када сам видио да ме ушуткују, ушутио сам. Када је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, завршио намаз – а дражи ми је од оца и мајке, и нисам видио бољег учитеља од њега, ни прије ни послије – тако ми Аллаха, није ме изгрдио, нити ударио, нити опсовао, него рече: "Ово је намаз и у њему није дозвољено ништа говорити од онога што је људско, него је он само слављење Аллаха, величање Њега и учење Кур'ана. (94) [94] Муслим, бр. 537.

5- Да буде благ и нежног срца, како би окупио људе око себе да би имали користи од његове самилости, помоћи и знања; да буде уз њих у њиховим невољама и потребама, и да се саветује с њима у вези са мисијом џамије.

Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, у свему је томе заузимао најузвишенији положај, као што је о њему рекао Узвишени Аллах: ,,Са Аллаховом милошћу ти си благ према њима; а да си груб и тврдог срца, сигурно би се разбежали на све стране од тебе. Зато им праштај и моли да им буде опроштено, и договарај се са њима. А када се одлучиш, ослони се на Аллаха; Аллах, заиста воли оне који се ослањају на Њега.“ [Али Имран, 159]

6. Да се одликује стрпљивошћу и снажним веровањем, те искреношћу у ономе што говори, како би заслужио част вођства у своме месџиду и међу својим џематом; јер стрпљивост и снажно веровање уздижу роба на степен вођства у вери. Узвишени је рекао: ,,Између њих Ми смо одређивали вође и они су, одазивајући се Нашој заповеди, на Прави пут упућивали, јер су стрпљиви били и у Наше речи и доказе су чврсто веровали.“ [Ес-Сеџде: 24]

7- Обавезно је да буде искрен у ономе што говори, било да је то на хутби петком, или на часу поуке и саветовања, или у свом говору с људима; како би био од искрених, упућених и спашених; јер се у хадису од Веровесника, саллаллаху алејхи ве селлем, преноси да је рекао: „Будите искрени, заиста, искреност води ка доброчинству, и заиста, доброчинство води ка џеннету. Човек ће непрестано говорити истину и држати се искрености све док не буде уписан код Аллаха да је искрен. Чувајте се лажи, заиста, лаж води у грешење, и заиста, грешење води у џехеннем. Човек ће непрестано лагати и држати се лажи све док не буде уписан код Аллаха као лажљивац.“ (95) [95] Ел-Бухари, бр. 6094; Муслим, бр. 2607, од Абдуллаха ибн Месуда, радијаллаху анху.

Лаж је зло и искушење, а највећа лаж јесте лаж на Аллаха Узвишеног и говор о Њему без знања. Рекао је Узвишени Аллах: Реци: „Господар мој забрањује гнусна дела, и јавна и тајна, и грехе, и бесправну употребу силе, и да Аллаху у обожавању придружујете оне за које Он никакав доказ није објавио, и да о Аллаху говорите оно што не знате.“ [Ел-Е'араф: 33]

Овај племенити ајет обједињује највеће грехе, почевши од мањег ка већем, а то је говор о Аллаху без знања у погледу Његових имена, својстава и прописа.

Слагати на Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, једна је од највећих лажи и најгорих грехова, и спада у велике грехове за које је починиоцу запрећено паклом. Од Мугире ибн Шу'бе, нека је Аллах задовољан њиме, преноси се да је рекао: „Чуо сам Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, како каже:“ "Заиста, лаж на мене није као лаж на неког другог. Ко на мене намерно слаже, нека себи припреми место у Ватри." (96) [96] Ел-Бухари, бр. 1291; Муслим, бр. 4.

Треба избегавати лаж, па макар била и из добре намере, с циљем да се људи подстакну на добро, а одврате од зла, као што то чине неки проповедници. То је ружно дело у којем нема ни добра ни упуте, а њен говорник је грешан, а не награђен; стиче грех, а не корист.

8. Да буде поверљив у преношењу речи, да проверава тачност информација, да не прихвата олако гласине и да се ослања само на поуздане изворе, јер нам је Узвишени Аллах то наредио у Својим речима: „О ви који верујете, ако вам какав грешник донесе какву вест, добро је проверите, да у незнању некоме зло не учините, па да се због оног што сте учинили покајете.“ [Ел-Хуџурат, 6]

9- Да се максимално труди да сакрије мане људи, и да чува њихове тајне. Јер ко сакрије мане муслимана, Аллах ће сакрити његове на овом и на оном свету. А ко буде истраживао мане муслимана, Аллах ће пратити његову ману све док га не осрамоти, па макар и усред његове куће. Преноси се од Абдуллаха ибн Омера, Аллах био задовољан њима, да је Аллахов Посланик, нека су на њега мир и благослов, рекао: "Ко покрије грех муслимана, Аллах ће њега покрити на Судњем дану." [97]. Од Ебу Берзе ел-Еслемија, Аллах био задовољан њиме, се преноси да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: „О скупино оних који су поверовали речима, а иман (веровање) није ушао у њихова срца, немојте оговарати муслимане и немојте истраживати њихове срамоте. Онај ко истражује њихове срамоте, Аллах ће пратити његове срамоте, а чије срамоте Аллах прати, осрамотиће га у његовој кући.“ (97) [97] Ел-Бухари, бр. 2442; Муслим, бр. 2580. [98] Ебу Давуд, бр. 4880, а о овим основама погледати књигу Имам џамије: његове научне и моралне основе од шејха Сауда ибн Мухаммеда ел-Бишра.

Треће поглавље: Џума намаз и џуманска хутба

Прво: Џума намаз

Прво питање: Појам џума намаза и његово време:

Прво: Појам џуме:

Петак: дан у седмици у којем се обавља посебан намаз: Салатул-џумуати - Џума намаз. [99] [99] Види: Му'џем лугати-л-фукаха', Мухамед Ревас Кал'аџи и други: (стр. 166)

То што је Аллах упутио овај уммет на дан петка велика је благодат; преноси се од Ебу Хурејре да је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао: „Ми смо последњи, а први на Судњем дану, само што је њима дата Књига пре нас, а нама после њих. Ово је њихов дан који им је био прописан, али су се они око њега разишли, па нас је Аллах упутио на њега. Они нас у томе следе: Јевреји сутра, а кршћани прекосутра.“ (100) [100] Ел-Бухари, бр. 876; Муслим, бр. 855.

Петак је најбољи дан у којем је Сунце изашло; од Ебу-Хурејреа, радијаллаху 'анху, преноси се да је рекао: „Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао је:“ ,,Најбољи дан у којем је Сунце изашло, јесте петак; тога дана је створен Адем, тога дана је уведен у џеннет, и тога дана је изведен из њега.“ (101) [101] Муслим, бр. 854.

А џума до џуме је искупљење за грехе између њих, према хадису Ебу Хурејреа, радијаллаху 'анху, да је Аллахов Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, рекао: „Пет намаза, џума до џуме и рамазан до рамазана искупници су греха између њих, ако се клони великих греха.“ (102) [102] Муслим, бр. 233.

Џума намаз је самостални намаз, који се разликује од подне у броју реката, учењу наглас, хутби и посебним условима. Клања се у време подне.

Друго: време џума-намаза:

Време џуме намаза је време подневског намаза, од тренутка када Сунце пређе половину неба па све док сенка неког предмета не буде једнака његовој дужини; на основу хадиса Енеса б. Малика, радијаллаху 'анху, да је Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, клањао џуму намаз када би Сунце прешло половину неба [103]. Тј. када се нагне према западу и помери са средине неба, а то је време подневског намаза. [103] Ел-Бухари, бр. 904.

Друго питање: Пропис џума-намаза, и коме је обавезан?

Прво: Пропис џуме:

Џума-намаз је мушкарцима појединачна обавеза (фард 'аин), због речи Аллаха, Слављеног и Узвишеног: „О ви који верујете, кад у петак на молитву будете позвани, пожурите на слављење Аллаха, и оставите се трговине, то вам је боље, ако знате!“ (El-Džumu'ah, 9) Од Абдуллаха ибн Омера и Ебу Хурејре, нека је Аллах задовољан њима обојицом, преноси се да су чули Аллаховог Посланика, мир и благослов нека су над њим, како са минбера говори: „Људи ће се заиста морати оканити напуштања – тј. изостављања – џума-намаза, или ће им Аллах запечатити срца, па ће постати немарни.“ (104) [104] Муслим, бр. 865.

Муслимани су постигли консензус (иџма’) о обавезности џума-намаза, а Ибн ел-Мунзир, нека му се Свевишњи Аллах смилује, рекао је: „И сложили су се да је џума обавезна за слободне, пунолетне, стално настањене мушкарце који немају оправдања.“ [105] [105] Ел-Иџма': (стр. 40)

Друго: Коме је џума обавезна?

Џума-намаз је обавезан сваком слободном, пунолетном, разумном и стално настањеном муслиману мушкарцу који је у могућности да дође на њу. Стога, није обавезан: робу, жени, детету, лудој особи, болеснику, нити путнику. На то указује оно што преноси Тарик ибн Шихаб, нека је Аллах задовољан њиме, од Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, да је рекао: „Џума-намаз је строга дужност сваком муслиману у џемату, осим четворо: роба, жене, детета или болесника.“ (106) [106] Ебу Давуд, бр. 1067.

А путнику џума није обавезна, јер Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, није је клањао на својим путовањима. Дан Арефата се током његовог хаџа подударио са петком, па је он и поред тога клањао подне и с њим спојио икиндију.

Пренео је Ибн ел-Мунзир, Аллах му се смиловао, конзенсус (иџма’) о томе, па је рекао: „Постигли су конзенсус (иџма') да џума није обавезна за дете нити за жене... и постигли су конзенсус (иџма') да је џума обавезна за слободне, пунолетне, настањене мушкарце који немају оправдање (изостанка)“[107]. [107] Ел-Иџма': (стр. 40)

Ако би јој присуствовали роб, жена, дете, болесник или путник, намаз би им био исправан и заменио би им подне-намаз.

Џума-намаз није обавеза за бедуине који се селе у потрази за испашом и водом; јер су бедуини у доба Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, боравили око Медине, и он им није наређивао џуму. Рекао је имам Ахмед: „Бедуини нису обавезни обављати џума-намаз, јер се селе. Дакле, отпадање ове обавезе образложено је сељењем, па је свако ко је стално настањен и не сели се својом вољом становник села.“[108] [108] Збирка фетви: (24/166).

А џума се успоставља са тројицом: један који проповеда, и двојица који слушају; на основу речи Узвишеног: „пожурите на слављење Аллаха“ (Ел- Џуму`ах, 9) Ово је множина, а најмање за множину је три.

Треће питање: Начин клањања џума намаза:

Џума-намаз има два реката на којима се учи наглас; јер је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, тако поступао, и сви учењаци су сагласни о томе. Ибн Хазм, рахимехуллах, каже: ,,Постоји консензус (иџма’) да је џума – када се обави по својим условима – два реката на којима се учи наглас.“ [109] [109] Врсте иџма'а: (стр. 33)

Суннет је на првом рекату учити Фатиху и суру Ел-А'ла, а на другом Фатиху и суру Ел-Гашије; преноси се од Ну'мана б. Бешира, радијаллаху 'анхума, да је рекао: ,,Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, је на бајрам-намазима и на џума-намазу учио суре Ел-Е'ала и Ел-Гашије.“ [110] [110] Муслим, бр. 878.

Или би на првом рекату учио Фатиху и суру ел-Џуму'а, а на другом Фатиху и суру ел-Мунафикун; наиме, Ибн Еби Рафи' преноси: ,,Мерван је поставио Ебу Хурејру за намесника у Медини, а сам је отишао у Мекку, па нам је Ебу Хурејре предводио џума-намаз, те је након суре ел-Џуму'а, на другом рекату проучио суру ел-Мунафикун. Када је завршио, сустигао сам га и рекао му: Проучио си двије суре које је и Алија б. Еби Талиб учио у Куфи.“ На то Ебу Хурејре рече: „Чуо сам Аллаховог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, да их учи петком.“ [111]. [111] Муслим, бр. 877.

Четвртo п: Чиме се достиже џума?

Џума-намаз се сматра приспелим уколико се са имамом клања један рекат; преноси се од Абдуллаха б. Омера, радијаллаху 'анху, да је Веровесник, саллаллаху 'алејхи ве селлем, рекао: „Ко стигне да клања један рекат од џума-намаза или другог намаза, тај је употпунио намаз.“ (112) [112] ен-Несаи, бр. 557.

А ако стигне да клања мање од једног реката, клањаће подне-намаз [113]. [113] Видети: Ел-Мугни Ибн-Кудамеа: (2/231).

Онај коме прође рекат џума-намаза, а стигне имама на другом рекату на руку'у или прије тога, наклањат ће само један рекат, сходно хадису: „А ко стигне да клања један рекат, тај је стигао на намаз.“ (114) [114] Ебу Давуд, бр. 893.

Пето питање: Забрањене и покуђене радње петком.

1- Забрањено је разговарати док имам држи хутбу, што се потврђује предајом од Ебу Хурејре, радијаллаху 'анху, да је Аллахов Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, рекао: ,,Aко кажеш некоме петком, док имам држи хутбу: `Слушај и прати!`, омаловажио си хутбу и изгубио награду.“ [115] Тј. упустио си се у испразан говор, а то је невалидан и одбачен говор, и тиме је поништена вреднодт твоје џуме. [115] Ел-Бухари, бр. 934; Муслим, бр. 851.

Рекао је Имам Невеви, Аллах му се смиловао: ,,У хадису је садржана забрана свих врста говора током хутбе, и тиме се упозорава и на све друго; јер ако је чак и изговарање речи: „Слушај и прати!“, што је у основи наређивање добра, названо беспотребним говором, онда је сваки други, и најмањи говор, још прече да буде такав.“ [116] [116] Шерху Муслим, 6/138.

У забрану говора спада и одговарање ономе ко кихне и одговарање на селам, што није дозвољено док хатиб држи хутбу. А пре него што хатиб почне са хутбом, и током паузе између две хутбе, нема сметње да се разговара.

А што се тиче разговора муктедије са хатибом, у томе нема ништа лоше, а од Енеса ибн Малика се преноси да је рекао: „Један човек је ушао у џамију на дан петка кроз врата која су била окренута према кући званој Кућа суда, док је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, стајао и држао проповед. Тај човек се окренуо према Посланику, нека је Аллахов благослов и мир на њега, а затим му рекао: „О, Аллахов Посланиче, имовина пропаде и путеви су прекинути, па моли Аллаха да нам подари кишу.“ Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, подигао је руке...“ [117]. [117] Ел-Бухари, бр. 967; Муслим, бр. 897.

2- Током хутбе је забрањено поигравање, попут додиривања каменчића, кориштења теспиха или забављања мобителом и слично; на основу онога што се преноси од Ебу Хурејре, радијаллаху анху, да је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао: „Ко дира каменчиће, починио је беспослицу.“ [118]. То је зато што поигравање (беспотребног померања) спречава разумевање и скрушеност. [118] Муслим, бр. 857.

3- Забрањено је прелазити преко људи током хутбе, на основу хадиса Абдуллаха б. Бусра, радијаллаху 'анху, који је рекао: “Дошао је неки човек прелазећи преко људи петком, док је Аллахов Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, држао хутбу, па му је Аллахов Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, рекао:” „Седи, узнемирио си људе.“ (119) [119] Ебу Давуд, бр. 1118.

То је стога што се корачањем преко људи узнемирују клањачи и ометају се у слушању хутбе. Што се тиче имама, нема сметње да корача преко људи уколико не може доћи до свога мјеста осим на тај начин. Исто важи и за онога ко је принуђен да тако поступи због преке потребе, као што је узимање абдеста, попуњавање празнине испред себе и слично.

4- Забрањено је подићи човека с места на које је пре стигао и сести на његово место, јер се од Џабира ибн Абдуллаха, радијаллаху 'анхума, преноси да је Веровесник, саллаллаху 'алејхи ве селлем, рекао: „Нека нико од вас не подигне свога брата на дан џуме и потом седне на његово место, него направите места.“ (120) [120] Муслим, бр. 2178.

5- Покуђено је раздвајати двоје људи тако што ће се сести између њих или их прекорачити. Селман ел-Фариси, нека је Аллах задовољан њиме, преноси да је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао: „Ко петком узме гусул... затим оде, па не раздвоји двојицу, потом клања оно што му је прописано, а онда, када имам изађе, пажљиво слуша, биће му опроштени греси између те и наредне џуме.“ [121], То указује да ономе ко унесе раздор међу двоје неће бити дат овај опрост. [121] Ел-Бухари, бр. 910.

Шесто питање: Сунети џуме

1- Суннет је да се на сабах-намазу петком уче суре Ес-Сеџда и Ел-Инсан, јер је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, то редовно чинио. Од Ебу Хурејре, радијаллаху анху, преноси се да је рекао: „Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, петком је на сабахском фарзу учио суре Ес-Сеџду и Ед-Дехр (Ел-Инсан).“[122] [122] Ел-Бухари, бр. 891; Муслим, бр. 880.

2- Купање петком, а то је потврђена пракса; на основу хадиса Абдуллаха ибн Омера, радијаллаху 'анхума, да је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао: „Када неко од вас хоће на џуму намаз, нека се окупа.“ [123]. Треба га се придржавати и не изостављати га, нарочито код оних са непријатним мирисима. [123] Ел-Бухари, бр. 877; Муслим, бр. 844.

Време купања за џуму почиње од појаве зоре. Купање од џунуплука је довољно и за џуму, јер је сврха купања петком чишћење и уклањање неугодних мириса са тела, а то се постиже и тим купањем. Међутим, прописано је да се приликом купања од џунуплука намерава и купање за џуму, како би се за то стекла награда.

3- Похвално му је да се намирише и очисти, те да уклони са тијела оно што је потребно уклонити, као што је подрезивање ноктију, уклањање длака са стидних места и испод пазуха, те скраћивање бркова, сходно хадису Селмана ел-Фарисија, радијаллаху анху, који преноси да је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао: "Ко се у петак окупа, и очисти се најбоље што може, затим се намирише уљем или неким мирисом, потом оде у џамију па не раздвоји двојицу, затим клања оно што му је прописано, а онда, када се имам појави, шути и слуша, биће му опроштени греси између те и наредне џуме." (124) [124] Ел-Бухари, бр. 910.

Такође се наглашава употреба мисвака на овај дан, због хадиса Ебу Се'ида ел-Худрија, радијаллаху 'анху, који је рекао: Свједочим да је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао: „Купање петком је дужност свакој пунолетној особи, прање зуба мисваком и мазање миомирисом, уколико га има.“ (125) [125] Ел-Бухари, бр. 880.

4. Суннет је да обуче најлепшу одећу коју има; на основу хадиса Омера ибн ел-Хаттаба, радијаллаху анху: "Да је видео свилено одело код врата џамије, па је рекао: „О Аллахов Посланиче, да га купиш па да га облачиш петком и када дочекујеш делегације..." (126) [126] Ел-Бухари, бр. 886; Муслим, бр. 2068.

5. Суннет је рано отићи у џамију петком, јер је на то подстицао Веровесник, саллаллаху 'алејхи ве селлем. У хадису Ебу Хурејре, радијаллаху 'анху, наводи се да је Аллахов Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, рекао: „Ко се у петак окупа, попут купања од џунуплука – тј. купањем чија су својства попут купања од џунуплука – затим оде у првом сату, као да је жртвовао деву – а то је једна од камила, мужјак или женка – а ко оде у другом сату, као да је жртвовао краву; ко оде у трећем сату, као да је жртвовао рогатог овна; ко оде у четвртом сату, као да је жртвовао кокош; а ко оде у петом сату, као да је жртвовао јаје. Када имам изађе, мелеци приступе и слушају хутбу.“ (127) [127] Ел-Бухари, бр. 881; Муслим, бр. 850.

6- Суннет је ономе ко уђе у џамију петком, док имам држи хутбу, да не седа све док не клања два реката и да их скрати; јер је Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, то наредио ономе ко је ушао за време хутбе. Преноси се од Џабира б. Абдуллаха, радијаллаху 'анху, да је рекао: "Дошао је Сулејк Гатафани петком, док је Аллахов Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, држао хутбу, те је сео, па му је рекао: "О, Сулејк, устани па клањај два реката, и скрати их." А потом је казао: "Када неко од вас дође петком, а имам држи хутбу, нека клања два реката и нека их скрати." (128) [128] Ел-Бухари, бр. 930; Муслим, бр. 875.

7- Суннет је петком учити суру Ел-Кехф. Од Ебу Се'ида ел-Худрија, радијаллаху унху, преноси се да је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао: „Ко петком проучи суру ел-Кехф, засијат ће му нур између две џуме.“ (129) [129] Ел-Хаким у Мустедреку, бр. 3392, а хадис је мањкав јер је мевкуф на Ебу Се'ида.

8. Суннет је тог дана и те ноћи што више доносити салавате на Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, јер се од Евса ибн Евса, радијаллаху анху, преноси да је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао: „Заиста, један од најбољих ваших дана је петак, тога дана што више доносите салавате на мене, јер се ваши салавати мени предочавају.“ (130) [130] Ебу Давуд, бр. 1531.

9- Похвално је петком што више учити дове и тражити време када их Аллах прима. Од Ебу Хурејреа, радијаллаху 'анху, преноси се да је Аллахов Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, споменуо петак и рекао: ,,У њему има један час, па ако га роб муслиман потрефи у намазу, молећи Аллаха Узвишеног за нешто, Аллах ће му то дати.“ (131) [131] Ел-Бухари, бр. 935; Муслим, бр. 852.

Постоји могућност да дова буде услишана у сваком тренутку петком, али је највећа могућност за то у периоду између седења имама ради хутбе па до завршетка намаза, те у посљедњем сату петка за онога ко сједи чекајући акшам-намаз, свеједно био он у џамији или у својој кући; сходно хадису Ебу Мусаа ел-Еш'арија, радијаллаху 'анху, да је Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, о посебном времену петком рекао: „То је између седања имама и завршетка молитве.“ (132) [132] Муслим, бр. 853.

Седмо питање: Нафила џуме:

Џума-намаз нема суннета који се клања прије њега, али је ономе ко дође на џуму суннет да клања колико жели, два по два реката, јер је на то подстицао Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, као што се наводи у хадису Селмана ел-Фарисија, радијаллаху 'анху, који преноси да је Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, рекао: „Ко се окупа петком... потом оде (у џамију) па не раздвоји двојицу, затим клања оно што му је прописано, а онда, када имам изађе, пажљиво саслуша, биће му опроштени греси између те и друге џуме.“ [133]. Због праксе асхаба, нека је Аллах задовољан њима, као и због опште вредности која се наводи за све врсте добровољних ибадета. [133] Ел-Бухари, бр. 910.

Што се тиче притврђеног сунета након џуманског фарза, клањају се два реката у кући, или четири реката у џамији; „Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, би клањао два реката послије џуме у својој кући.“ [134] Преноси се од Ебу Хурејре, Аллах био задовољан њиме, да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: „Када неко од вас обави џуму намаз, нека послије њега клања четири реката.“ (135) [134] Ел-Бухари, бр. 937; Муслим, бр. 729, од Ибн Омера, радијаллаху анхума. [135] Муслим, бр. 881.

Притврђени суннети џума-намаза, ако се клањају у џамији, клањају се четири реката, а ако се клањају у кући, клањају се два реката.

Друга тачка: Џуманска хутба

Прво питање: Џуманска хутба:

То је говор који се држи пред скупом људи, непосредно пре џуме намаза, а који садржи хвалу и похвалу Аллаху, салават и селам на Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, опомену и подсећање.[136] [136]Види: Му'џем лугатил-фукаха, (стр. 197), и Хутбетул-џуму'ати ве ахкамухел-фикхијјету лил-Хуџејлан, (стр. 22)

Друго питање: Пропис хутбе

Хутба је услов џуме-намаза, који без ње није исправан; због речи Узвишеног: ,,О ви који верујете, кад у петак на молитву будете позвани, пожурите на слављење Аллаха.“ (Ел-Џима, 9) Спомињање Аллаха је протумачено као хутба [137]; јер да хутба није обавезна, не би било обавезно ни журити на њу. Исто тако је обавезна и због устрајности Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, у њој, и тога што је никада није изостављао. [137] Видети: Коментар Часног Кур'ана, Табери, 22/642.

Имам Ибн Кудаме ел-Ханбели вели: ,,Укратко, хутба је услов за џуму, и она без ње није исправна.“ [138] [138] Ел-Мугни, (2/224)

Треће питање: Услови хутбе

1. Да буду две хутбе, на основу хадиса Абдуллаха ибн Омера, радијаллаху анхума, који је рекао: ,,Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, држао је две хутбе, између којих је седео.“ [139] [139] Ел-Бухари, бр. 928.

2- Да се клања након наступања времена за џуму-намаз, јер ако се обави, или дио њега, пре времена, намаз није исправан.

3. Две хутбе треба одржати пре намаза; према хадису Ес-Саиба ибн Језида, нека је Бог задовољан њиме, који је рекао: „Први езан петком био је када имам сједне на минбер у вријеме Аллаховог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, Ебу Бекра и Омера, радијаллаху анхума.“ [140] А то је изричит доказ да две хутбе претходе намазу. [140] Ел-Бухари, бр. 916.

Такође је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао: „Клањајте онако како видите да ја клањам.“ 141], И Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, није клањао осим након две хутбе, а ел-Мердави је рекао: ,,Услов је да две хутбе претходе намазу, о чему нема спора.“[142] [141] Ел-Бухари, бр. 631. [142] Ел-Инсаф: (2/ 389)

4. Непрекидност између делова хутбе. Рекао је имам Ибн Кудаме, рахимехуллах: ,,Непрекидност је услов за исправност хутбе. Па, ако би се између њених делова направио прекид дужим разговором, дужим ћутањем или нечим другим што нарушава непрекидност, мора се поновити из почетка. Шта се сматра дугим, а шта кратким прекидом, просуђује се на основу обичаја. Исто тако, условљава се непрекидност између хутбе и намаза. Ако затреба обредно чишћење, обавиће се и наставити са хутбом, уколико прекид не буде дуг.“ [143] [143] Ел-Мугни: (2/ 230).

5. Држање хутбе наглас; а то је зато што је хутба обавезна и услов за исправност џуме, а учење наглас је средство којим се она извршава и постиже њен циљ, а то је саветовање и подсећање. Оно без чега се обавеза не може извршити, и само је обавеза.

6- Присуство броја људи који је услов за ваљаност џуме; јер је хутба спомен којем је обавезно похитати, па је стога обавезно да је тај број људи помно слуша.

Четврто питање: Темељи тј. основе хутбе

1. Почиње се похвалом и хвалом Узвишеном Аллаху, на основу хадиса Џабира б. Абдуллаха, Бог био задовољан њима обојицом, који је рекао: "Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, би на хутби петком захваљивао Аллаху и хвалио Га, а потом би говорио..." [144] [144] Муслим, бр. 867.

2. Доношење салевата на Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега; јер је доношење салевата на Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, у хутбама била позната и распрострањена пракса код асхаба, нека је Аллах задовољан њима. [145] [145] Погледати: Џелаул-ефхам, ибнул Кајјим, стр. 371.

3. Садржавање опомене и савета о богобојазности; сходно хадису Џабира бин Семуре, Аллах био задовољан њиме, који каже: ,,Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, држао је две хутбе, између којих је седео, учио Кур'ан и опомињао људе.“ [146] Јер је то сврха хутбе. [146] Муслим, бр. 862.

4. Учење нечега из Часног Кур'ана; на основу хадиса Џабира бин Семуре, нека је Аллах задовољан њиме: ,,Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, држао је две хутбе, између којих је седео, учио Кур'ан и опмињао људе." [146]

Пето питање: Сунети хутбе:

1. Да имам хутбу држи са минбера или са уздигнутог места; Аллаховом Посланику, нека је Аллахов благослов и мир на њега, направљен је минбер, те је на њему држао хутбу на дан џуме." [147] Поуздано се преноси од већег броја асхаба, Аллах био задовољан њима, да је Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, држао хутбе на минберу[148], а Невеви, Аллах му се смиловао, преноси консензус о пожељности тога, па каже: ,,Учењаци су једногласни да је пожељно да хутба буде на минберу.“ [149] Зато што се тиме порука делотворније преноси, а и зато што, када људи виде хатиба, његова поука има снажнији утицај. [147] Ел-Бухари, бр. 2095, од Џабира, радијаллаху анху. [148] Погледати: "Ирва ел-Галил", 3/75 и оно што следи. [149] Ел-Меџму' Шерхул-Мухеззеб: 4/527.

2. Стајање проповедника за време проповеди; због речи Узвишеног: ,,Али, кад они какву трговачку робу или забаву угледају, похрле јој и тебе оставе самог да стојиш.“ [Ел-Џуму'а, 11] А Абдуллах бин Омер, Аллах био задовољан њима, каже: ,,Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, држао би хутбу стојећи, затим би сео, па би устао, као што и ви сада чините.“ [150] [150] Ел-Бухари, бр. 920; Муслим, бр. 861.

3. Сунет је да се проповедник лицем окрене према џематлијама; Абдуллах бин Омер, Аллах био задовољан њима, наводи: Посланик, нека су на њега благослов и мир, када би се петком приближио свом минберу, поздравио би селамом оне који су седели код њега, а када би се попео на минбер, окренуо би се лицем према људима и затим их поздравио селамом. [151] [151] ес-Сунен ел-кубра, ел-Бејхеки, бр. 5742.

Ибн-Реџеб вели: ,,Окретање имама према присутнима у џамији, а леђима према Кибли, једногласно је прихваћено, а на то указују и текстови; наиме, он им се обраћа како би га разумели. И све то је суннет. Па ако имам поступи супротно томе, поступио је супротно суннету, али му је џума-намаз исправна“. [152] [152] Ибн Реџеб, Фетхул-Бари : (8/ 250).

4. Сунет је да проповедник назове селам џематлијама када изађе пред њих; на основу хадиса Џабира, радијаллаху 'анху: „Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, када би се попео на мимбер, назвао би селам.“ [153] [153] Ибн Маџе, бр. 1109.

5. Суннет је седети на минберу док мујезин не заврши, према речима Ибн Омера, нека је Аллах задовољан њима двојицом: „Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, држао је две хутбе. Када би се попео на минбер, сео би док мујезин не заврши, затим би устао и одржао хутбу, потом би сео и не би говорио, а онда би устао и одржао другу хутбу.“ [154] Као доказ за то је и хадис од Саиба ибн Језида, нека је Аллах задовољан њиме, да је рекао: „Доиста, у време Аллаховог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, Ебу Бекра и Омера, радијаллаху анхума, први езан петком био је када имам седне на минбер.“ [155]. [154] Ебу Давуд, бр. 1092. [155] Ел-Бухари, бр. 916.

6. Да проповедник подигне свој глас током хутбе, колико год може; а доказ за то је хадис Џабира б. Абдуллаха, радијаллаху 'анхума, који каже: „Када би Аллахов Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлеме, држао хутбу, очи би му поцрвењеле, глас би му се повисио и срџба би му се појачала, као да је онај ко опомиње војску, говорећи: „Нека вам Аллах подари добро јутро и добру вечер.“ [156]، (саббахакум) значи: дошла вам је војска у јутарње време, а (массакум) значи: дошли су вам у вечерње време. Онај ко некога уплаши, може да каже ова два израза. [156] Муслим, бр. 867.

7. Кратко седење између две хутбе; због хадиса Ибн Омера, радијаллаху анхума: ,,Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, држао је две хутбе, између којих је седео.“[ 157] [157] Ел-Бухари, бр. 928.

8. Суннет је скратити две хутбе, тако да друга буде краћа од прве, а намаз одужити; сходно хадису Аммара, радијаллаху 'анху, у којем је Аллахов Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, рекао: ,,Доиста, дужина човековог намаза и краткоћа његове хутбе знак су његовог разумевања. Стога, продужите намаз, а скратите хутбу.“ [158] [158] Муслим, бр. 869.

9. Препоручује се дова за муслимане за добро њихове вере и овога света, као и дова за муслиманске владаре за исправност и успех; Имам Невеви, Аллах му се смиловао, каже: Дова за муслиманске вође и владаре, за њихову исправност, помоћ у спровођењу истине и успостављању правде и слично томе, као и за исламске војске, пожељна је по једногласном мишљењу. [159] [159] Ел-Меџму'у Шерх ел-Мухеззеб: 4/521.

Имаму није прописано да диже руке приликом дове на џуманској хутби, осим у дпви приликом кише, а похвално је да показује кажипрстом. Умаре б. Рувејбе, радијаллаху 'анху, видео је Бишра б. Мервана на минберу како диже руке, па је рекао: "Аллах унаказио ове двије руке! Заиста сам видео Аллаховог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, да није чинио више од тога да својом руком покаже овако, и показао је својим кажипрстом." [160]. [160] Муслим, бр. 874.

10. Да намаз предводи онај ко држи хутбу; Јер је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, то практиковао, а тако и његове халифе после њега. А ако један човек одржи хутбу, а други предводи намаз из оправданог разлога, дозвољено је. [161] [161] Ибн Кудаме, Ел-Мугни, (2/228).

Шесто питање: превод џуманске хутбе

Дозвољено је хатибу да у земљама чији становници, или већина њих, не познају арапски језик, држи хутбу на њиховом језику, како би је разумели, остварио се њен циљ и како би се окористили знањем, поуком и опоменом које она садржи. Није пренесено од Веровесника, саллаллаху 'алејхи ве селлем, да је условио да хутба за џуму-намаз мора бити на арапском језику, већ ју је он држао на том језику, јер је то био његов језик и језик његовог народа.

Најпрече је да говорник хутбу држи на арапском језику, а затим је преведе на језик своје земље, угледајући се на Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, у његовим хутбама, и како би изашао из разилажења по овом питању.

Приликом превођења треба водити рачуна о ономе што је најбоље за слушаоце: да ли ће се хутба преводити део по део, или ће се превод одложити док се не заврши цела хутба на арапском језику, а пре самог намаза.

Такође је дозвољено симултано преводити хутбу, тај превод емитовати путем предајника, и да они који клањају, а не познају арапски језик, користе пријемнике (слушалице) за праћење превода. То се не убраја у забрањени и бесмислени говор, ни од стране преводиоца, нити од онога ко слуша, јер се тиме постиже општа корист и остварује сврха саме хутбе.

Седмо питање: Услови за хатиба:

Хатиб се сматра стубом и снагом џамије. Преко њега џамија остварује своју посланицу у ширењу позива у веру, подизању свести друштва и упућивању људи у питања њихове вере. Уколико је хатиб учен, мудар, проницљив и познавалац обичаја и стања људи, његов утицај на џематлије, као и на становнике насеља у којем се џамија налази, биће добар и користан; он их подучава, усмерава и води ка сваком добру и врлини.

Такви су били и хатиби који су испуњавали услове за држање хутбе. У раном периоду ислама хатиб је био Посланик, мир и благослов Аллахов нека су над њим, затим његове праведне халифе, потом емири, војсковође, учењаци и великани. А то указује да носилац ове дужности мора бити на високом степену вере, морала, знања и понашања.

Ту се огледа важност ове дужности у животу људи; снага хатиба се одражава на њиховим заједницама, а њихова слабост оставља трага на њима. Јер је џамија та која учи заједницу да усклади речи и дела. Па ако је хатиб слабог знања, разума, личности, или лошег морала и понашања, онда он више штети него што користи. И ако је задатак хатиба да усмерава клањаче ка добру, доброчинству и исправности, онда је тешко да неуки хатиб оствари овај узвишени задатак.

Понекад говорник испуњава услове за ову дужност, у погледу знања и личних способности, али је заузет другим пословима који утичу на ниво његовог учинка.

Такође, можда неће имати довољно времена да припреми хутбу која одговара датој ситуацији, па ће изаћи пред људе – као што каже Ибн Кајјим ел-Џевзијје, Аллах му се смиловао – са хутбом која у срцу не учвршћује иман у Аллаха, нити Његов тевхид, нити посебну спознају о Њему, нити подсећа на Његове дане, нити подстиче душе на љубав према Њему и чежњу за сусретом с Њим. [162] [162] Задул-ме'ад: (1/409).

Понекад га савлада страст, или незнање, или спорови, или покуђени екстремизам, па одступи од објективности, васпитног усмеравања и позивања мудрошћу и лепим саветом.

Месџид има велики значај у овој вери; он је светионик упуте у којем се роб повезује са својим Господаром, јача свој иман и састаје се са својом браћом како би се сви међусобно помагали у ширењу врлина и борби против порока. А месџид неће моћи да испуни ту улогу осим ако му Аллах не подари имама који поседује неопходне научне и моралне одлике, потребне свакоме ко заузима тај велики положај и обавља задатке те узвишене службе.

Најважније научне одлике које говорник треба да поседује:

1. Искреност у делима ради Аллаха; да би дело било подржано, потпомогнуто, прихваћено и вољено код Аллаха и код људи.

2. Треба се клонити лицемерја и хвалисања; јер се доиста дела вреднују према намерама, и сваком човеку припада оно што је наумио. А ко год се кити оним што не поседује, Аллах ће га осрамотити.

3. Да је научио напамет Ку р'ан, или да зна један његов део, те да истрајно понавља оно што памти, и да има свој дневни део за учење Кур'ана.

4. Да научи напамет одређени број веровесничких хадиса, из Ријаду-с-салихина, или Ел-Ербе'ине-н-Невевијје, или Булугу-л-мерама, или других признатих хадиских збирки.

5-. Да научи исправну акиду (веровање), акиду селефу-с-салиха.

6. Да научи прописе вере (фикх), посебно оне који се тичу обреда (ибадета), а најважније од тога је оно што се односи на чистоћу, молитву, зекат и пост, као и прописе о међуљудским односима (муамелат); како би познавао правила стицања и трошења иметка, и упозоравао људе на превару, обману и бесправно узимање туђег иметка. Такође, да их упозорава на расипништво, прекомерно трошење, шкртост и тврдичлук, како би њихово поступање с иметком било у складу са Кур'аном и Суннетом.

7. Да добро познаје арапски језик како би разумео значење онога што је Аллах објавио Своме Посланику, саллаллаху алејхи ве селлем, јер је Кур'ан објављен на арапском језику.

8. Да чита Послаников животопис, његове племените особине и биографије исправних претходника; у њима је добар узор, предиван пример, корисно богатство знања и висока исламска култура.

9. Да познаје учењаке своје земље и друге утемељене верске учењаке, познате по исправном веровању, знању и разуму, и да им се обраћа за сва верска питања и решавање проблема у друштву.

10. Да познаје исламске секте и њихова веровања, идеолошке правце и њихове намере, као и разорне доктрине и њихове циљеве, како би могао о њима расправљати у светлу Књиге Узвишеног Аллаха (Кур'ана), Суннета Његовог Посланика и онога што су написали исправни муслимански учењаци, те да критикује њихову лаж и упозорава на њихову неисправност.

11. Да води рачуна о стању муслимана, њиховој слабости и надмоћи непријатеља над њима, и да зна да је то због њихове удаљености од Аллаховог исправног пута, слабости веровања у Аллаха и непокорности Његовом закону, те да настоји да их подучава ономе што им користи у њиховој вери и овосветском животу.

12. Потребно је упознати се са различитим медијима, спознати њихове предности и недостатке, и научити како их искористити у позивању ка Аллаху. Треба се чувати опасности које они носе за појединца и друштво.

А када су ови предуслови испуњени код џуманског хатиба, онда то доноси исправност и уравнотеженост, с дозволом Узвишеног Аллаха.

Најважније основе начина понашања:

1. Нужно је да хатиб џамије буде даија и учитељ џемату и онима који посећују његову џамију, како из насеља, тако и другима. Зато треба да му у Аллаховом Посланику, нека је Аллахов благослов и мир на њега, буде узор. Он је исправан узор, леп пример и најузвишенији идеал за Уммет и вође. Узвишени је рекао: ,,Ви у Аллаховом Посланику имате диван узор за оног који се нада Аллаховој милости и награди на Будућем свету и који често Аллаха спомиње.“ [Ел-Ахзаб: 21]

Да се он и посетиоци џамије клоне разговора о световним стварима и политици, и да улогу џамије сведе само на стицање знања и ибадет.

2. Да буде чист и уредан, те да се брине и о чистоћи џамије, њеном сређивању и организацији, те чувању пратећих објеката, као и да избегава претеривање у томе и украшавање џамије.

3. Да буде лепог држања и понашања, следећи праксу Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, у пуштању браде и краћењу бркова, уз избегавање спуштања одеће испод чланака, те да се држи достојанства и смирености, и да буде следбеник исправних претходника, нека им се Аллах смилује.

4. Да буде благ и милостив; јер у чему год се нађе благост, она то украси, а где год не буде благости, то буде унакажено, као што се наводи у хадису. Од Аише, радијаллаху 'анха, преноси да је Веровесник, саллаллаху 'алејхи ве селлем, рекао: „У чему год се нађе благост, она то украси и улепша, а у чему год се нађе грубост, она то поквари.” [163] [163] Муслим, бр. 2594.

Ако неко од посетилаца џамије учини грешку, хатиб не треба да га кори, већ га треба благо посаветовати и на леп начин подучити. Преноси се од Муавије б. ел-Хакема ес-Сулемија, радијаллаху анху, да је рекао: Једном приликом сам клањао са Аллаховим Послаником, саллаллаху алејхи ве селлем, неки човек је кинуо и ја сам му рекао: ,,Јерхамукеллах (Аллах ти се смиловао).' Када то чуше, људи ме оштро погледаше. Рекох: 'Јадан ли сам, због чега ме гледате?' А онда почеше рукама ударати по стегнима. Тада схватих да то раде да би ми скренули пажњу да шутим, па сам ушутио. Када је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, завршио намаз, а дражи ми је од оца и мајке, нисам видео, ни пре ни после, бољег учитеља од њега, тако ми Аллаха, није ме изгрдио, нити ме ударио, нити ме опсовао, него рече: 'Ово је намаз и у њему није дозвољено ништа говорити од онога што је људско, него треба славити и величати Аллаха и учити Кур'ан.” [164] [164] Муслим, бр. 537.

5. Да буде благ и нежног срца, како би окупио људе око себе да би се окористили његовом самилошћу, помоћи и знањем; да стоји уз њих у њиховим невољама и потребама, те да се саветује с њима о питањима везаним за мисију џамије.

Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, био је у свему томе на највишем степену, као што је Узвишени Аллах о њему рекао: ,,Са Аллаховом милошћу ти си благ према њима; а да си груб и тврдог срца, сигурно би се разбежали на све стране од тебе. Зато им праштај и моли да им буде опроштено, и договарај се са њима. А када се одлучиш, ослони се на Аллаха; Аллах, заиста воли оне који се ослањају на Њега.” [Али Имран, 159]

6. Ттрба да се одликује стрпљивошћу и снажним веровањем, како би заслужио част предвођења у своме месџиду и међу својим џематом; јер стрпљивост и снажно веровање уздижу роба на степен вођства у вери. Узвишени каже: ,,Између њих Ми смо одређивали вође и они су, одазивајући се Нашој заповеди, на Прави пут упућивали, јер су стрпљиви били и у Наше речи и доказе су чврсто веровали.” [Ес-Сеџде: 24]

7. Мора бити искрен у ономе што говори, било да је то на џуманској хутби, на предавању и вазу, или у разговору с људима; како би био од искрених, упућених и успешних; јер се у хадису преноси од Веровесника, саллаллаху 'алејхи ве селлем, да је рекао: „Будите искрени, заиста, искреност води ка доброчинству, и заиста, доброчинство води ка џеннету. Човек ће непрестано говорити истину и држати се искрености све док не буде уписан код Аллаха да је искрен. Чувајте се лажи, заиста, лаж води у грешење, и заиста, грешење води у џехеннем. Човек ће непрестано лагати и држати се лажи све док не буде уписан код Аллаха као лажљивац.“ [165] [165] Ел-Бухари, бр. 6094; Муслим, бр. 2607, хадис преноси Абдуллах ибн Месуд, радијаллаху анху.

Лаж је зло и невоља, а највећа лаж је лаж на Бога Узвишеног и говор о Њему без знања. Рекао је Бог Узвишени: Реци: „Господар мој забрањује гнусна дела, и јавна и тајна, и грехе, и бесправну употребу силе, и да Аллаху у обожавању придружујете оне за које Он никакав доказ није објавио, и да о Аллаху говорите оно што не знате.“ [Ел-Е'араф: 33]

Овај племенити ајет је објединио највеће грехе, наводећи их од најмањег ка највећем, а то је говор о Аллаху без знања по питању Његових имена, својстава и Његовог закона.

Слагати на Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, једна је од највећих лажи и најружнијих грехова, и то је један од великих греха због којих је починиоцу запрећен Пакао; од Мугире ибн Шу'бе, Аллах био задовољан њиме, преноси се да је рекао: "Чуо сам Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, како каже: „Заиста, лаж на мене није као лаж на неког другог, ко на мене намерно слаже, нека себи припреми место у Ватри.“ [166] [166] Ел-Бухари, бр. 1291; Муслим, бр. 4.

Лажи се треба клонити, па макар то било и из добре намере, с циљем подстицања на добро и одвраћања од зла, као што то чине поједини проповедници; јер је то ружно дело у којем нема ни добра ни упуте, а онај ко је изговара је грешан, а не награђен, грешник је, а не добитник.

8. Да буде поверљив у преношењу речи, да проверава тачност информација, да не прихвата олако гласине и да се ослања само на поуздане изворе, јер нам је Узвишени Аллах то наредио у Својим речима: ,,О ви који верујете, ако вам какав грешник донесе какву вест, добро је проверите, да у незнању некоме зло не учините, па да се због оног што сте учинили покајете.“ [Ел-Хуџурат, 6]

9. Да буде предан скривању мана људи и да чува њихове тајне. Јер, ко покрије муслимана, Аллах ће њега покрити на овом и на оном свету, а ко буде истраживао слабости муслимана, Аллах ће истраживати његове слабости све док га не осрамоти, па макар и у његовој кући. Преноси се од Абдуллаха ибн Омера, нека је Аллах задовољан њима двојицом, да је Аллахов Посланик, нека су на њега мир и благослов, рекао: „Ко покрије (ману) муслимана, Аллах ће њега покрити на Судњем дану.“ [167]. Од Ебу Берзе ел-Еслемија, Аллах био задовољан њиме, се преноси да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: „О скупино оних који су поверовали речима, а иман још није ушао у њихова срца, немојте оговарати муслимане и немојте истраживати њихове мане; јер, онај ко истражује њихове срамоте, Аллах ће пратити његове срамоте, а чије срамоте Аллах прати, осрамотиће га у његовој кући.” [168] [167] Ел-Бухари, бр. 2442; Муслим, бр. 2580. [168] Ебу Давуд, бр. 4880.

Осмо питање: Правила и принципи хутбе и хатиба

1) Џуманска хутба не сме бити искориштена као средство за промоцију неке особе, странке, институције или нечег другог, већ мора бити искрено посвећена Узвишеном Аллаху и Његовој вери, достављању Његовог позива и уздизању Његове речи. Каже Узвишени: ,,Џамије су ради Аллаха, и не молите се, поред Аллаха, никоме!“ [Ел-Џинн, 18]

2) Говорник не би требало да продужава хутбу до мере која ће оптеретити слушаоце и одбити их од слушања, нити да је скраћује до мере да наруши тему и њену целину.

3) Хатиб треба да приликом држања хутбе води рачуна о спремности слушалаца, па ће свој изражавање прилагодити обичном народу сходно њиховим могућностима поимања, избегавајући језичке термине који су им страни. Са онима средњег знања ће бити умерен, а са ученима и посебнима елегантан у изржавању. Тако ће са свим слојевима људи бити мудар, постављајући ствари на своје место. И у сваком случају, у свом говору ће избегавати свако лажно улепшавање и кићење.

4) Избегавање спорних питања која изазивају непријатељство и мржњу; јер је основни задатак хатиба подучавање људи, уједињавање њихових срца на истини и уклањање узрока раздора међу њима.

5) Не форсира риму нити компликује израз, већ му је главни циљ да пренесе корисна значења најјаснијим и најкраћим изразима.

6) Да избегава омражено и извештачено опонашање, као и копирање личности познатих говорника; јер то код људи изазива нелагоду и незадовољство. [169] [169] Видети: Стил џуманске хутбе од Абдуллаха б. Дајфуллаха ер-Рухајлија (стр. 12, 20, 22), и Педесет и један савет како бити успешан хатиб од Емира б. Мухаммеда ел-Медрија (стр. 33, 73, 87).

Девето питање: Сврха хутбе и њени циљеви

Џуманска хутба треба да има следеће циљеве:

1) Појашњење основа монотеизма, његове важности и одлика, и упозорење на многобоштво у свим његовим врстама, облицима и средствима.

2) Опомињање и подсећање на Узвишеног Аллаха, на Његов обрачун и награду на ахирету, и на Господарева значења којима срца оживљавају, те позивање у добро, наређивање добра и одвраћање од зла.

3) Упознавање и подучавање муслимана истинама њихове вере из Књиге Узвишеног Аллаха (Кур'ана) и суннета Његовог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, уз бригу о исправности морала и лепог понашања, те чувању од претеривања и попуштања.

4) Исправљање погрешних схватања о исламу, те оповргавање сумњи и неистина које шире његови противници како би унели забуну, на мудар и уверљив начин, далеко од препирки и вређања.

5) Супротстављање деструктивним и обмањујућим идејама представљањем исправног ислама као изворног пута заједнице (Умета) који је Аллах за њу одабрао, а она га за себе као веру прихватила, уз истицање његових особина: свеобухватности, уравнотежености, дубине и позитивности.

6) Повезивање хутбе са животом и стварношћу коју људи живе, и то усредсређивањем на лечење друштвених болести и нуђење решења за њихове проблеме, која су утемељена на племенитом исламском шеријату, уз посвећивање пажње исправљању веровања (акиде), стубовима ислама и имана, питањима жене и муслиманске породице, као и другим темама за којима људи осећају потребу.

7) Водити рачуна о различитим приликама које се понављају током године, попут рамазана, хаџа и других, што заокупља пажњу слушалаца и подстиче их на стицање знања које ће им осветлити пут у погледу тих прилика.

8) Учвршћивање смисла исламског братства међу муслиманима, те супротстављање расним, мезхепским, регионалним и другим тежњама и пристрасностима које разједињују муслимане.

Десето питање: Начин припреме хутбе:

Говорник треба да води рачуна о темељној припреми своје беседе и да узме у обзир следеће:

Хутба се обично састоји од три дела: увода, главног дела и закључка. Ово су елементи који се не наводе изричито током писања или излагања, већ су међусобно испреплетани и усклађени. Квалитет њихове повезаности зависи од способности говорника, обиља његовог знања и искуства, те се тако делови хутбе складно уређују и њена структура учвршћује.

Овакав ред и прецизност чине значења јасним, а намере очитима, и говорнику осигуравају пажљиво слушање од стране слушалаца и потпуну пажњу присутних.

Увод: Говорник треба да посвети пажњу свом уводу и почетку, износећи уводне изразе који слушаоцу указују на циљ говора, чиме се привлачи пажња и припремају душе. То се може постићи кур'анским ајетима који опомињу или подстичу, или неким од речитих посланикових мудрости. Почетак говора је прво што говорник износи својим слушаоцима, па уколико их придобије добрим излагањем на почетку, моћи ће да прате остатак његовог говора са полетом и пажњом.

Потребно је да увод говора указује на циљ говорника. С обзиром да је познато да џуманска хутба отпочиње захвалом Аллаху и похвалом Њему, потврдом речи сведочења да је само Један Бог достојан обожавања и да је Мухаммед Његов роб и посланик, те салаватом и селамом на Аллаховог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, стога ове речи треба добро изабрати тако да указују на тему хутбе и њен циљ.

Тема: Она је главни циљ хутбе и понекад је прикладно да се јасно наведе на самом почетку, тако што ће хатиб рећи: ,,Желим вам говорити о томе и томе“ нарочито ако се ради о актуелним питањима којима се заједница бави и за која очекује јасан и задовољавајући одговор.

Понекад није добро отворено говорити о некој теми, било зато што је осетљива или зато што изазива поделу међу људима. У том случају, хатиб треба постепено да приступи тој теми и да је обради на индиректан начин, како би слушаоце провео кроз логичан след и тако дошао до свог циља на умерен и уравнотежен начин, избегавајући провокације и поделе. На тај начин хатиб постиже свој циљ, а то је припрема душа, уколико су оне одбојне према тој теми или ако је реч о нечему на шта нису навикле.

Тема хутбе се обично заснива на два основна стуба: појашњењу и навођењу доказа.

Појашњавање се огледа у навођењу дефиниције теме о којој се говори, те у спомињању њених својстава, посебности и предности.

Што се тиче доказивања (истидлала): тема углавном захтева потпору у виду доказа, аргумената и потврда, који се обично узимају из Кур'ана, суннета и изрека селефа, као и навођење одређених догађаја и случајева ради аналогије и узимања поуке. У том погледу је корисно цитирати познате имаме и мудраце, који су познати по својој побожности, предводништву у вери, честитости, скромности, храбрости и богобојазности, онако како то ситуација захтева и како одговара теми.

Закључак хутбе: Након што говорник заврши са излагањем своје теме, пожељно је да своју беседу заврши одговарајућим закључком, који обједињује његове идеје и сажима његову тему, другачијим изразима и на сажет начин, јер одуговлачење у том случају изазива досаду и расипа мисли.

Не треба да садржи нове идеје и нове доказе; јер она тада не би била закључак, већ део хутбе и њен наставак.

А закључак треба да буде снажан у свом изразу и утицају, јер је он последње што допре до ушију слушаоца и остане у његовом памћењу. Уколико је слаб у свом саставу и неубедљив приликом излагања, губи се корист од хутбе.

Закључак може бити и у виду кур'анских ајета који претходно нису наведени, а којима се сажима тема кроз подстицање, застрашивање, доказивање или потврђивање. То може бити и хадис Посланика који има исту сврху као и кур'ански ајети, или пак понављање елемената хутбе на другачији, свеобухватан, јасан и упечатљив начин.

Два су питања којима говорник треба да посвети пажњу, а то су: јединство теме, новина и промена.

Јединство теме: Потребно је ограничити се на једну тему, којој ће се исцрпно обрадити елементи, пробрати речи и продубити обрада; јер расплињавање на више тема и мноштво питања у једном излагању расипа пажњу, чини да једно потискује друго, и води ка досадном одуговлачењу, нејасној слици и површној обради.

Иновативност и разноликост: Подразумева да његове хутбе не буду увек о понављајућим темама од којих не одступа, већ да уноси разноликост у одабиру тема, како би обухватио све шеријатске области: тевхид, ибадете, међуљудске односе, ахлак и друго.

И да се у свом стилу и начину излагања не држи једноличности, већ да се служи различитим приступима: некада упитним, некада излагачким, да наводи примере, те истражује мудрости и дубља значења. Уз то је потребно да буде свестан стварности у којој људи живе, да увиђа њихове потребе, да их усмерава и поучава, узимајући у обзир утицај промена које се дешавају на њих. [170] [170] Видети: Методологија у припремању џуманске хутбе од др. Салиха ибн Абдуллаха ибн Хумејда: (стр. 22) и даље.

Четврто поглавље: Прописи џамија

Прво: Дефиниција месџида

Месџид, у шеријатском смислу, јесте место у којем се обављају пет прописаних намаза, џума и други, и у којем се учи езан. Назван је месџидом јер је то место где се чини сеџда Аллаху Узвишеном.

Разлика између Месџида и Мусалле

Месџид је место трајно одређено за обављање прописаних намаза. С друге стране, мусала је место које се користи за повремени намаз, попут оних у школама, институцијама, фирмама, на путовањима и слично, и није трајно одређена за пет дневних намаза. Није суннет клањати техијјетул-месџид приликом уласка у мусалу, већ је то суннет приликом уласка у месџид.

Друго: Градња џамије и вредност тога.

Месџиди су најбоља и најчаснија места на Земљи, у њима се обавља најбољи ибадет, а то је намаз. Узвишени је рекао: ,,У џамијама, које се Његовом вољом подижу и у којима се спомиње Његово име – Њега славе и величају, ујутру и навече људи које куповина и продаја не ометају да спомињу Аллаха и који обављају молитву и удељују обавезну милостињу, и који стрепе од Дана у коме ће срца и погледи да буду узнемирени.“ [Ен-Нур: 36-37]

Узвишени Аллах је приписао џамије Себи у знак почасти и поштовања, те каже: ,,Има ли већег неправедника од онога који брани да се у Аллаховим џамијама име Његово спомиње.“ (Ел-Бекара, 114) Узвишени Аллах каже: ,,Џамије су ради Аллаха, и не молите се, поред Аллаха, никоме!“ [Ел-Џинн, 18]

Због тога је Објава подстакла на њихову изградњу и одржавање у правом и пренесеном смислу. О томе Узвишени Аллах каже: ,,Аллахове куће одржавају они који у Аллаха и у Будући свет верују и који обављају молитву и дају обавезну милостињу и који се не боје никога осим Аллаха, они су на Правом путу.“ [Ет-Тевба: 18]

Преноси се од Осмна бин 'Аффана, Аллах био задовољан њиме, да је рекао: "Чуо сам Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, да каже: „Ко изгради џамију желећи тиме Аллахово задовољство, Аллах ће њему саградити кућу у рају.“ [171] [171] Ел-Бухари, бр. 450; Муслим, бр. 533.

Од Џабира бин Абдуллаха, Аллах био задовољан њима, се преноси да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: „Ко изгради џамију ради Аллаха, макар била као гнездо јаребице, или мања, Аллах ће њему саградити кућу у рају.“ [172] [172] Ибн Маџе, бр. 738; ел-Бусири у „ез-Зеваиду“ (1/94) каже: „Овај иснад је сахих.“

Каже Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем: "Макар и као гнездо јаребице." Односно, место које женка птице припреми на земљи за своја јаја, чиме се желела нагласити и најмања могућа величина, како нико не би омаловажавао градњу џамије, па макар она била и незнатне величине.

Под то потпада и онај ко је учествовао у њеној изградњи, макар и једном циглом или блатом, или је својим рукама радио, или је платио радницима, и свако слично дело због којег се за починиоца може рећи да је помогао у изградњи џамије лично или својим иметком, надајући се и тражећи награду која из тога произлази. А та награда је да му Аллах сагради исту такву или пространију кућу у џеннету; јер се кућа у џеннету не може мерити нити поредити са оном на дуњалуку. То је оно што подстиче онога коме је Аллах дао обиље да жури са чињењем добрих дела и да искористи прилику у овом животу, како би за свој ахирет припремио оно за што ће наћи вишеструко умножену награду код свога Господара.[173] [173] Погледати: «Поглавља и питања о џамијама» од шејха Ибн Џибрина, нека му се Аллах смилује (стр. 14)

Треће: Одржавање џамија и њихова вредност.

Одржавање џамија, у свом општем значењу, обухвата одржавање у физичком и духовном смислу. Оно обухвата градњу џамија и њихову обнову, њихово осветљавање и опремање простиркама, служење њима и њихово чишћење, обављање ибадета Аллаху у њима, постављање имама и мујезина, те организовање халки зикра у њима; попут подучавања Курану, фикху, тефсиру, хадису и другим корисним наукама, осигуравање опскрбе за оне који у њима раде, и увакуфљење за њих онога што је од користи, као што је увакуфљење стамбених објеката за имама, мујезина, учитеља и ученике, изградња абдестхана и других ствари које су им од користи.

Узвишени Аллах је рекао: ,,Аллахове куће одржавају они који у Аллаха и у Будући свет верују и који обављају молитву и дају обавезну милостињу и који се не боје никога осим Аллаха, они су на Правом путу.“ [Ет-Тевба: 18]

Племенити ајет потврђује иман ономе ко одржава џамије обављањем молитве у њима, њиховим чишћењем и поправљањем онога што је на њима оронуло.[174] [174] Видети: „Ел-Мешру'у ве-л-мемну'у фи-л-месџид“ од Мухаммеда ел-Арфеџа, стр. 9.

Четврто: Уздизање угледа џамија и њихово чување од нечистоће.

Пошто су џамије места богослужења и приближавања Узвишеном Аллаху кроз покорност, наређено је да се чувају и штите од сваке врсте нечистоће и прљавштине, како би се одликовале чистоћом, лепотом и складом.

Рекао је учењак ибн С'ади, Аллах му се смиловао, приликом тумачења речи Узвишеног: ,,У џамијама, које се Његовом вољом подижу и у којима се спомиње Његово име – Њега славе и величају, ујутру и навече.“ [Ен-Нур: 36] а затим је казао: да се подижу и у којима се спомиње Његово име. Ово је скуп прописа џамија, а у њихово уздизање спада: њихова изградња, чишћење од нечистоћа и прљавштине, те њихово чување од безумних, деце која се не пазе од нечистоћа, неверника, као и од празног говора и подизања гласова мимо спомињања Аллаха. [175] [175] Коментар Часног Кур'ана, Ибн С'ади, стр. 569.

Преноси се од Ебу Хурејре, радијаллаху 'анху, да је једна црна жена чистила џамију - тј. мела је - па је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, приметио да је нема, те упитао за њу. Рекоше: "Умрла је." Он рече: „Зашто ме нисте обавијестили?“ Они као да нису сматрали важном, па је он рекао: „Покажите ми њен кабур.“ Они су му га показали, па јој је клањао џеназу, а затим је рекао: „Заиста су ови кабурови испуњени тмином за њихове становнике, и заиста их Аллах, џелле шануху, осветљава мојом молитвом над њима.“ [176] [176] Ел-Бухари, бр. 460; Муслим, бр. 956.

Преноси се од Енеса, радијаллаху анху, да је рекао: „Док смо били у џамији са Аллаховим Послаником, мир и благослов Аллахов нека су над њим, дође један бедуин и поче да мокри у џамији, па другови Аллаховог Посланика рекоше: ’Стани! Стани!’, а Аллахов Посланик, мир и благослов Аллахов нека су над њим, рече:“ „Не прекидајте га – то јест: не прекидајте га у мокрењу – пустите га.“ И оставили су га све док није завршио, а потом га је Посланик, мир и благослов Аллахов нека су над њим, позвао и рекао му: „Џамије нису намењене да би се у њима мокрило, нити за било коју врсту нечистоће; оне су намењене само за спомињање Узвишеног Аллаха, за молитву и учење Кур’ана.“ Па је наредио једном човеку из народа да донесе кофу воде и проспе је по томе, то јест, да је излије. [177] [177] Ел-Бухари, бр. 219 (скраћено); Муслим, бр. 285.

Једногласан је став да мокраћа и слично спадају у нечистоће од којих се морају чувати џамије, за које је чистоћа услов. Стога се џамије, њихове простирке и оно што им припада, попут дворишта, кровова и слично, морају чувати од свих врста нечистоћа, те очистити кад год нешто од тога доспије на њих.

Такође је пренесено и њено чишћење од нечистоћа, попут хракотине, слузи, пљувачке, крви, гноја и слично. Енес б. Малик, радијаллаху 'анху, преноси да је Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, видео хракотину према Кибли, па му је то тешко пало, што се чак видело и на његовом лицу, те је устао и својом руком је отрао, рекавши: ,,Када неко од вас устане да клања, он тада разговара са својим Господаром, па немојте да неко од вас храче према Кибли, него на своју леву страну, или под своје ноге. Затим је узео ћошак свог огртача, пљунуо у њега, затим га премотао и рекао: Или нека уради овако.“ [178] [178] Ел-Бухари, бр. 405; Муслим, бр. 551.

Постоје бројни хадиси који указују на забрану пљувања и хракања у џамији. У некима од њих се забрањује пљување у правцу Кибле или на десну страну, а дозвољава се на леву страну или под леву ногу, након чега се то протрља ногом. Нема сумње да се пљувачка и хракотина по природи сматрају одвратним, и због тога се Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, наљутио када је видео пљувачку у правцу Кибле у џамији, толико да му је лице поцрвењело. Пожурио је да је оструже, а затим је то место намазао халуком или шафраном.Пожурио је да је оструже, а затим је то место намазао мирисном смесом (халуком) или шафраном.

Познато је да, ако је богомоља саграђена од глине, њено стругање је лако, и да је тло земљано, те је могуће укопати оно што у њега падне или уклонити његову запрљану земљу.

С обзиром да су џамије у данашње време углавном поплочане и застрте чистим теписима, који се прљају нечистоћом и на којима се види траг хракотине, крви, гноја и слично, обавезно је у потпуности забранити пљување по поду, било по теписима, зидовима или плочицама. Онај ко осети потребу да пљуне или избаци хракотину, треба да изађе вани због тога, или да пљуне у марамицу и изнесе је, или у ћошак своје одеће и да га преклопи, као што је споменуто у хадису, како би џамија остала чиста и уредна.

Преноси се од Аише, радијаллаху 'анха, да је казала: „Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, наредио је да се граде месџиди у насељима и да се чисте и миришу.“ Суфјан је рекао: „Градња месџида у насељима значи: у племенима.“[179] [179] Ет-Тирмизи, бр. 594; погледати: „Поглавља и питања везана за џамије“ (стр. 27)

Пето: Пропис о градњи џамије на гробу или укључивању гроба у џамију.

Није дозвољено градити џамију на гробу било кога, ма ко он био, јер је то забрањено. Рекао је шејхул-ислам Ибн Тејмијје, Аллах му се смиловао: Имами су сагласни да се не гради џамија на гробу, јер је Аллахов Посланик рекао: „Заиста, они који су били пре вас узимали су гробове за богомоље. Зато не узимајте гробове за богомоље, јер сам вам ја то забранио.“

Није дозвољено сахранити умрлог у џамији; ако је џамија постојала пре сахране, тај се поступак исправља: или поравнавањем гроба, или његовим откопавањем, ако је скорашњи.

Ако је џамија изграђена послије гроба: тада се или уклања џамија, или се уклања облик гроба. У џамији која је на гробу не обавља се ни обавезни (фарз) ни добровољни (нафила) намаз; јер је то забрањено. [180] [180] Збирка фетви (22/194).

Међу доказима за то, поред онога што је споменуо шејхул-ислам, рахимехуллах, јесте и предање које се преноси од Аише и Абдуллаха ибн Аббаса, радијаллаху анхум, да су казали: ,,Када је Аллаховом Посланику, саллаллаху алејхи ве селлем, дошла смрт, почео је навлачити карирани огртач на своје лице, а када би му због врућине застао дах, склањао би га с лица. У таквом стању је говорио: ,,Нека Аллахово проклетство стигне јевреје и кршћане зато што су гробове својих веровесника узели за богомоље.“ Посланик упозорава на дела слична њиховим. [181] [181] Ел-Бухари, бр. 435; Муслим, бр. 531.

Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, појаснио је у смртним мукама да је Аллах, аззе ве џелле, проклео јевреје и кршћане јер су гробове својих веровесника узимали за богомоље, те је објаснио да је то био обичај пријашњих неверника, како би упозорио свој умет да их не опонаша и да би им затворио врата ширка Аллаху и обожавања неког другог мимо Њега.

И од Аише, мајке правоверних, преноси се да су Умму-Хабиба и Умму-Селема споменуле Веровеснику, саллаллаху алејхи ве селлем, цркву са сликама коју су виделе у Етиопији, па он рече: То је народ који, када им умре добар човек, над његовим гробом саграде богомољу и у њој насликају те (његове) слике. То су најгора створења код Аллаха на Судњем дану. [182] [182] Ел-Бухари, бр. 427; Муслим, бр. 528.

Од Аише, нека је Бог задовољан њоме, преноси се да је рекла: „Божији Посланик, нека су мир и благослов на њега, у болести од које није оздравио, рекао је: „Аллах је проклео јевреје и кршћане, гробове својих веровесника узели су за богомоље.“ Да није тога, његов кабур би био видљив, али се бојало да се не узме за богомољу. [183] [183] Ел-Бухари, бр. 1390; Муслим, бр. 529.

Шесто: Пропис о украшавању џамија

Није прикладно украшавање џамија и хвалисање њима, а Бухарија биљежи од Абдуллаха ибн Аббаса, радијаллаху 'анхума, да је рекао: „Доиста ћете украшавати џамије, као што су украшавали своје богомоље Јевреји и хришћани.“

А од Енеса бин Малика, Аллах био задовољан њиме, преноси се да је рекао: „Надмећу се њоме, а потом у њој бораве само кратко.“

И преноси се од Омера да је наредио изградњу џамија, и рекао: „Склони људе од кише, и немој бојити у црвено или жуто, да не би људе доводио у искушење.“[184] [184] Ове предаје наводи Ел-Бухари у свом „Сахиху“ као муаллек-предаје у потврдној форми (1/96-97).

У данашње време хвалисање џамијама је постало учестало, а људи су претерали у њиховом украшавању и прекомерном трошењу на њих. Учењаци су дозволили њихову градњу онда када се граде раскошне куће и домови, како џамије не би изгледале неугледно и скромно у поређењу са кућама и домовима, али без претеривања у украшавању, бојама и шарама, те у разноврсности онога што се у њих уноси од керамике, плочица и простирки за чиме нема потребе, а зна се да постоје џамије којима је потребна и најосновнија обнова, па би средства требало усмерити на обнову тих џамија.

Абдуллах бин Омер, Аллах био задовољан њима, је рекао: Џамија је у време Аллаховог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, била саграђена од ћерпића, кров јој је био од грања, а стубови од палминог дрвета. Ебу Бекр, радијаллаху 'анху, није ништа дограђивао. Омер, радијаллаху 'анху, ју је проширио и обновио на њеним темељима из времена Аллаховог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, од ћерпића и грања, а стубове је поново поставио од дрвета. Затим ју је Осман, радијаллаху 'анху, измијенио и знатно проширио: саградио је зидове од клесаног камена и гипса (креча), стубове је направио од клесаног камена, а кров од тиковине (дрво саџ, или индијско дрво). [185] [185] Ел-Бухари, бр. 446.

Имам Абду-л-Азиз б. Баз вели: ,,Поступак Османа, радијаллаху 'анху, указује да нема сметње у улепшавању џамије клесаним каменом, квалитетним дрветом и кречењем, тј. бојењем зидова. Иако је начин живота првих генерација (селефа) пречи и бољи, ипак, ако људи улепшају своје домове и ако им старе грађевине постану одбојне, па их остављање џамије у њеном првобитном стању може одвратити од намаза и окупљања у џамијама, онда нема сметње да се уради попут онога што је урадио Осман, радијаллаху 'анху, како би се људи подстакли да долазе у џамије. Међутим, ако је ради хвалисања, онда не. Покуђено је да се пише по џамији, и стога је прече да она буде једноставна.“ [186]. [186] Ел-Кахтани, „Ел-Месаџид“, стр. 71.

Седмо: Пропис о уласку неверника у џамију.

Муслиманима је забрањено да допусте било којем невернику улазак у меккански храм; а основ за то су речи Узвишеног: ,,О ви који верујете, незнанобошци су сама поган и нека се, након ове године, више не приближују Часном храму Каби...” [Ет-Тевба: 28] А што се тиче других џамија, нема сметње да у њих уђу ако је то из шеријатски оправданог разлога, као на пример да се распитају о исламу, или због неког посла везаног за џамију или за корист муслимана, или да послушају предавање, или да уђу ради неке дозвољене ствари, попут тога да се напију воде у џамији. У таквим случајевима то је дозвољено, јер је Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, свезао Сумаму б. Усала за стуб џамије. Преноси се од Ебу Хурејре, радијаллаху анху, да је рекао: ,,Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, је према Неџду послао групу коњаника, па су они довели човека из племена Бену Ханифе, по имену Сумаме б. Усал, и везали га за један од џамијских стубова. Потом је изишао Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, и рекао: “Шта има код тебе, Сумаме?” Он је одговорио: “Има добра, Мухаммеде. Ако ме убијеш, знај да си убио онога кога има ко осветити, а ако ми добро учиниш, знај да ћу бити захвалан. А ако желиш иметак, тражи колико хоћеш.” Па је остављен до сљедећег дана…” (хадис)[187]. [187] Мутефекун 'алејх.

У месџид је ушла делегација Неџрана, а они су били кршћани[188], а ушао је и Димам б. Са'лебе код Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, док је он био у месџиду. Од Енеса б. Малика, радијаллаху анху, се преноси да је рекао: „Док смо седели у џамији с Веровесником, нека је Аллахов благослов и мир на њега, дође на камили један човек, заустави је и свеза, а онда њима рече: ‘Ко је од вас Мухаммед?’ Веровесник, нека је Аллахов благослов и мир на њега, седео је међу њима наслоњен и ми му одговорисмо: ‘Овај наслоњени бели човек!’ Потом онај човек рече: ‘Сине Абдул-Мутталиба!’ ‘Одазивам ти се!’ одговорио му је Веровесник, нека је Аллахов благослов и мир на њега. Човек је Веровеснику, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: ‘Питаћу те и бићу упоран, па не љути се на мене.’ ‘Питај што год хоћеш.’ рече он... Потом човек рече: ‘Верујем у све што си донео. Ја сам изасланик свога народа, који је иза мене остао, и ја сам Димам бин Салебе, брат Бену-Са‘да бин Бекра.’“ [189] [188] Муттефекун 'алејх. [189] Ел-Бухари. Види: Збирка фетви и чланака Ибн База, осми том, пропис о уласку неверника у џамије, и Фетве Сталне комисије 6/276.

Ово је оно што смо могли навести о ономе што је потребно мујезину, имаму и хатибу, као и о прописима везаним за џамије. Препоручујемо мујезину, имаму и хатибу да се боје Узвишеног Бога, да буду марљиви у стицању и ширењу знања, и да томе посвете пажњу.

А Аллах даје успех, и нека су салават и селам на нашег Веровесника Мухаммеда, на његову породицу и све његове асхабе, а наша последња дова је: Хвала Аллаху, Господару светова.

Неки корисни извори за мујезина, имама и хатиба.

Езан и икамет, др. Сеид ибн Али ибн Вехф ел-Кахтани, издавач: Штампарија Сефир, Ријад.

Прописи о имаму и слеђењу у намазу, др. Абдулмухсин ел Муниф.

Вођство у намазу у светлу Књиге (Кур'ана) и Суннета, Сеид ибн Али ибн Вехф ел-Кахтани.

Стил џуманске хутбе, Абдуллах ибн Дајфуллах ер-Рухејли, Издавач: Министарство за исламска питања, даву и упуту, Краљевина Саудијска Арабија.

Имамет у молитви - појам, врлине, врсте, адаби и прописи у светлу Кур'ана и Суннета, др. Сеид ибн Али ибн Вехф ел-Кахтани, Издавач: Штампарија Сефир, Ријад.

Џуманске хутбе и одговорности хатиба, приредио: Савјет за даву и упуту, Министарство за исламска питања, даву и упуту, Краљевина Саудијска Арабија.

Џуманска хутба у Кур'ану и Суннету, Абдурахман ибн Мухаммед ел-Хамед, Издавач: Министарство за исламска питања, даву и упуту, Краљевина Саудијска Арабија.

Џуманска хутба и њени фикхски прописи, Абдулазиз ибн Мухаммед ибн Абдуллах ел-Хуџејлан, Издавач: Министарство за исламска питања, даву и упуту, Центар за исламска истраживања и студије.

Џуманска хутба и њена улога у одгоју уммета, Абдулгани Ахмед Џебр Музхир, Издавач: Министарство за исламска питања, да'ву и упуту, Краљевина Саудијска Арабија.

Педесет и једна препорука за успешног хатиба, од Амира ибн Мухамеда ел-Мадарија, објављено на интернет страници Министарства за исламска питања, даву и упуту, Краљевина Саудијска Арабија.

Џума намаз - појам, услови, вредности, посебности, адаби и прописи у светлу Кур'ана и Суннета, од др. Сеида ибн Алија ибн Вахфа ел-Кахтанија, издавач: Штампарија Сефир, Ријад.

Џумански минбер: аманет и одговорност, Абдуллах ибн Мухаммед ибн Хумејд, издавач: Министарство за исламска питања, даву и упуту, Краљевина Саудијска Арабија.

Методологија припреме џуманске хутбе, др. Салих ибн Абдуллах ибн Хумејд, издавач: Министарство за исламска питања, даву и упуту, Краљевина Саудијска Арабија.

Посланице имамима и мујезинима шејха Абдуллаха ибн Салиха ел-Февзана, Издавач: Дар Ибн ел-Џевзи.

Посланица имамима, муејзинима и џематлијама, од шејха Абдуллаха ибн Џаруллаха ел-Џаруллаха.

Кувајтска енциклопедија фикха, и поглавља хутбе, имамета, езана и џамија.