آداب السفر وأحكامه

Правила и прописи путовања Хвала Аллаху, Господару светова. Нека су благослов и мир на нашег Веровесника Мухамеда, на његову породицу и све његове другове.

А затим:

Ово је сажета брошурица која говори о прописима и адабима путовања, у којем смо настојали да објаснимо већину онога што је путнику потребно.

Молимо Бога да овај рад буде искључиво ради Његовог задовољства, и да од њега имају користи сви муслимани.

Научни одбор Удружења за исламски садржај на различитим језицима.

Прво: Адаби путовања

Онај ко жели да отпутује ради обављања хаџа или неког другог ибадета треба да обрати пажњу на одређене ствари:

Пре свега, клањаће истихару тражећи од Аллаха најбоље време за путовање, најприкладније превозно средство и добро друштво с којим ће кренути. Такође ће се посаветовати са честитим и искусним људима. Када је реч о самом хаџу или умри, за њихово обављање није потребна истихара, јер су то дела која су сама по себи добра. Истихара се клања тако што се обаве два реката, након чега се проучи дова коју је учио Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем.

2. Они који одлазе на хаџ или умру треба да то учине искључиво ради Аллаховог задовољства, желећи Његово лице и тражећи Његову близину. Обавезни су да се искрено чувају покварених намера као што су жеља за материјалном користи, самохвала, лицемерје, тражење друштвеног статуса или титуле „хаџија“. Са таквим намерама дело неће бити примљено код Аллаха. Он нам је у Својој Књизи поручио: „Реци: 'Ја сам човек као и ви, мени се објављује да је ваш Бог – један Бог. Па ко се нада сусрету са својим Господаром, нека чини добра дела и нека у ибадету своме Господару никога не придружује.'“ (Кехф, 110) Каже Аллах у хадиси кудсију: „Ја Сам Себи довољан и не треба Ми друг. Ко учини неко дело у Моје име и у име неког другог, Ја ћу га препустити том другом.“ [1] [1] Муслим, бр. 2985.

3. Будући хаџија и му'темир мора, поред осталог, да се упозна са прописима умре и хаџа, као и са прописима који се односе на путовање, пре него што крене. На тај начин ће избећи да пропусти нешто што је обавезно или да учини нешто што је забрањено. Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, нам је рекао: „Коме Аллах жели добро, подучи га вери.“ [2] [2] Ел-Бухари, бр. 3116; Муслим, бр. 100.

4. Поред свега тога, хаџ и умра морају се обавити од халал иметка. Аллах је добар и прихвата само оно што је добро. Супротно томе, харам иметак је разлог да човеку молба не буде примљена.

5. Хаџија и му'темир треба искрено да се покају за све своје грехе. Ако су њихови греси повезани с другим људима, обавезни су да траже опрост (халал) и врате им њихова права — било да се ради о иметку, части или нечем другом.

6. Пожељно је ономе ко креће на пут да иза себе остави опоруку – то јест, да наведе шта потражује од других и шта дугује другима. Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, је рекао: „Дужност је сваком муслиману који има нешто да опоручи, да не преноћи ни две ноћи, а да његова опорука не буде код њега написана.“ У верзији код Муслима стоји: „...ни три ноћи.“ Ибн Омер је говорио: „Након што сам чуо овај хадис, није прошла ниједна ноћ, а да код мене није била написана опорука.“ Поред тога, нека узме сведоке за своју опоруку, а ако је у могућности, нека измири дуговања пре путовања. Такође, нека власницима врати оно што су му поверили на чување, осим ако се они сагласе да то и даље остане код њега. [3] Ел-Бухари, бр. 2738; Муслим, бр. 1627.

Лепо је да путник изабере добро друштво, посебно ако су то људи који се баве шеријатским знањем. То ће му бити велика помоћ и заштита од погрешака током путовања, хаџа и умре. Наш Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, је рекао: „Човек је на вери свога друга; зато нека свако од вас пази с ким се дружи!“ [4] Такође је рекао: „Дружи се само са верником, и нека твоју храну једе само онај ко је богобојазан.“ [5] [4] Ебу Давуд, бр. 4833. [5] Ебу Давуд, бр. 4832; ет-Тирмизи, бр. 2395.

8. Пожељно је да путник поздрави своју породицу, родбину, комшије и пријатеље пре поласка. У вези с тим, Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, је рекао: „Ко намерава да крене на пут, нека каже онима које оставља иза себе: ‘Поверевам вас Аллаху, Ономе који не губи оно што Му се повери.’ (Еставди‘укумуллахе-л-лези ла теди‘у веда’иуху.)“ Осим тога, када би неко од асхаба требао да крене на путовање, Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, би му рекао: „Поверевам твоју веру, твоје еманете и завршетак твојих дела Узвишеном Аллаху. (Еставди‘уллаhe динеке ве еманетекe ве хаватиме ‘амелике.)“ Када би путник хтео да га Аллахов Посланик посаветује, Посланик би му казао: „Нека те Аллах опскрби богобојазношћу, опрости ти твоје грехе и олакша ти добро где год да се налазиш. (Зевведеке-ллаху-т-таква, ве гафере зенбеке, ве јессере леке-л-хајре хајсу ма кунте.)“ [8] Неки је човек пришао Аллаховом Посланику. Хтео је да оде на путовање, па је замолио Посланика рекавши: „Аллахов Посланиче, дај ми савет!“ Посланик му рече: „Саветујем ти да будеш богобојазан и да изговараш текбир на сваком узвишењу.“ А када се човек окренуо, додао је: „Аллаху, скрати му земљу и олакшај му путовање.“ [9] [6] ет-Таберани, бр. 823. [7] Муснед, Ахмед, бр. 4524. [8] ет-Тирмизи, бр. 3444. [9] Муснед, Ахмед, бр. 9724.

9. Путник са собом не треба да носи звона, фруле нити пса. У хадису који преноси Ебу Хурејре наводи се да је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао: „Анђели не иду уз друштво у коме се налази пас или звонце.“ [10] [10] Муслим, бр. 2113.

Ако неко има више жена, путник ће насумичним одабиром — попут бацања штапића или коцкице — одредити коју ће са собом повести. Аиша, радијаллаху анха, преноси: „Када је хтео да крене на пут, Аллахов Посланик би насумичним избором одредио која ће супруга поћи са њим.“ [11] [11] Ел-Бухари, бр. 2593; Муслим, бр. 2770.

11. Путнику је, такође, похвално да на пут крене у четвртак ујутру, ако је у могућности. Ка‘б ибн Малик, радијаллаху анху, пренео је да је то била пракса Аллаховог Посланика, рекавши: „Када је реч о путовању, Аллахов Посланик је често кретао на пут четвртком.“  [12] [12] Ел-Бухари, бр. 2949.

12. Препоручује се да путник, када излази из куће ради путовања или из неког другог разлога, проучи дову за излазак из куће. Нека каже: „У име Аллаха, у Аллаха се уздам, и нема промене нити моћи осим уз Њега. Аллаху, Теби се утичем да не одведем некога у заблуду, нити да мене неко одведе у заблуду; да не наведем некога на грех, нити да мене неко наведе на грех; да не учиним некоме неправду, нити да мени неко учини неправду; да не поступим према некоме непримерено, нити да неко према мени тако поступи. (Бисмиллахи, тевеккелту ‘алеллахи, ве ла хавле ве ла куввете илла биллахи. Аллахумме, инни е’узу бикe ен едилле ев удалле, ев езилле ев узелле, ев азлиме ев узлеме, ев еџхеле ев јуџхеле ‘алејје.)“ [13] Ебу Давуд, бр. 5094.

13. Препоручује се да путник проучи дову за путовање чим седне на своје превозно средство — било да је то камила, аутомобил, авион или нешто друго. Дова за путовање гласи: „Аллах је највећи, Аллах је највећи, Аллах је највећи. Нека је слављен Онај Који нам је омогућио ово путовање, а ми га сами не бисмо били у стању обавити. Ми се, заиста, Господару нашем враћамо. Аллаху, молимо Те да нас на овом путу прати доброта и покорност Теби, и да нам од дела остану само она с којима си Ти задовољан! Аллаху, олакшај нам ово путовање и учини да нам његова удаљеност буде подношљива. Аллаху, Ти си Господар на путу и чувар породице, зато ме сачувај умора, несрећа на путу и туге због имовине и породице!“ (Аллаху екбер, Аллаху екбер, Аллаху екбер. Субханеллеези сеххара лена хаза ве ма кунна леху мукринин, ве инна ила раббина ле мункалибун. Аллахумме инна нес’елуке фи сеферина хаза ел-бирре вет-таква ве минел-‘амели ма терда. Аллахумме хеввин ‘алејна сеферена хаза, ватви ‘анна бу‘деху. Аллахумме ентес-сахибу фис-сефери вел-халифету фил-ехли. Аллахумме инни е’узу бике мин ва‘саис-сефери ве кеабетил-мензари ве су’ил-мункалеби фил-мали вел-ехли!) [17] / / / [17] Муснед, Ахмед, бр. 6374.

14. Није пожељно да човек сам креће на пут, без друштва. Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, је рекао: „Да људи знају оно што ја знам – шта све самоћа носи са собом, нико никада не би путовао сам током ноћи.“ [18] Ел-Бухари, бр. 2998.

Путници треба да изаберу једног међу собом за вођу, како би били сложнији и успешнији у постизању својих циљева. Посланик нас је на то упутио, рекавши: „Када тројица крену на пут, нека једног одреде за вођу пута.“ [19] [19] Ебу Давуд, бр. 2608.

16. Путник је дужан да води рачуна о ономе што је Аллах наредио и забранио, и да га краси лепо понашање. Нека помаже другима, подучава их и буде великодушан. Коришћење иметка у своју и туђу корист веома је пожељно.

17. Нека код себе има и додатних средстава за случај неке непредвиђене незгоде која може настати током путовања.

18. У свему томе ваља бити насмејаног лица и ведрог духа, трудећи се да својим присуством унесе радост међу сапутнике — како би био пријатан и драг онима који га окружују.

19. Ако му неко из путне дружине учини нешто нажао, нека се стрпи и одговори на лепши начин. Тако ће бити уважен међу њима и цењен у њиховим срцима.

20. Пожељно је да када се зауставе на неком месту, нека се путници држе близу једни других. Асхаби су се једном приликом зауставили на неком простору, па су се разишли по кланцима и долинама. Када је то приметио, Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, им је рекао: „Ваше распршавање по кланцима и долинама је од шејтана.“ [20] Па су након тога прибијали једни уз друге толико да би их покривач могао све прекрити. [20] Муснед, Ахмед, бр. 17736.

21. Такође је пожељно када се човек нађе на неком месту, било током путовања или не, пожељно је да проучи дове које су веродостојно пренете од Аллаховог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем: „Утечем се савршеним Аллаховим речима од зла онога што Он ствара.“ [21] Ништа му неће нашкодити, уколико то изговори, докле год се налазио на томе месту. [21] Муслим, бр. 2708.

22. Када се човек успне на узвишицу пожељно је да изговара текбире (Аллаху екбер), а када се спусти у долину, нека изговара субханаллах. Џабир, радијаллаху анху, је казао: „Када бисмо се (за време путовања) попели на какво узвишење, изговарали бисмо текбир ‘Аллаху екбер’, а када бисмо се спустили у долину, изговарали бисмо теспих ‘Субханаллах!’“ [22] Нека се не подиже глас приликом спомињања Аллаха. Аллахов Посланик је рекао: „О људи, будите милостиви према себи. Ви, заиста, не дозивате глувог нити одсутног. Он је, заиста, са вама - Он чује и близу је.“ [23] [22] Ел-Бухари, бр. 2994. [23] Ел-Бухари, бр. 2993.

23. На путовање је пожељно кренути увече, посебно на самом почетку ноћи. Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, је рекао: „Путујте ноћу, јер се Земља савија ноћу.“ [24] [24] Ебу Давуд, бр. 2571.

24. Пожељно је да човек што више учи дове током путовања. У том контексту, Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, нам је скренуо пажњу рекавши: „Три дове су услишане, у то нема сумње: дова потлаченог, дова путника и дова родитеља против свог детета.“ [25] [25] Муснед, Ахмед, бр. 10771.

***

Друго: Чистоћа на путовању

Путник је обавезан да води рачуна о чистоћи. Треба да узме абдест како би уклонио малу нечистоћу, а треба се окупати ради уклањања велике нечистоће (џунублук).

Ако нема воде или је не може користити, јер му треба ради јела и пића, онда нека узме тејемум.

Начин узимања тејемума: ударити земљу обема шакама, а потом се потрати по лицу и рукама.

Чистоћа која се оствари путем тејемума је временски ограничена. Када буде у прилици да користи воду, тејемум му више није исправан. У складу с тим, ако је узео тејемум због џенабета, када дође до воде, дужан је окупати се; а ако га је узео због физиолошке потребе, онда је дужан узети абдест када буде могао користити воду. Аллахов Посланик је рекао: „Муслиман може користити чисту земљу (за тејемум) ако нема воде, чак и десет година. Али када нађе воду, нека се побоји Аллаха и нека водом опере своју кожу.“ [26] Муснед, ел-Беззар, бр. 10068.

Потирање по месвама је прописано у Кур’ану, суннету и по једногласном ставу исламских учењака.

Да би човек могао потрати по мествама или нечему сличном томе, морају се испунити одређени услови:

1. Да су местве или чарапе дозвољене за ношење и чисте

2. Да их је обуо након што је био у стању чистоће (абдеста).

3. Да покривају онај део стопала који је човек дужан опрати приликом узимања абдеста.

4. Да се месх потире само у случају малог хадеса (губитка абдеста), док у случају великог хадеса (џунублука) човек мора да се окупа, и тада му потирање не користи.

5. Да се потирање врши у тачно одређеном временском року. Онај ко борави у свом месту има право потирати један дан и једну ноћ (24 сата), а путник три дана и три ноћи (72 сата). Према исправном мишљењу учењака, тај временски рок почиње од тренутка када се први пут потре по мествама након губитка абдеста и траје двадесет и четири сата за особу која борави у своме месту, односно седамдесет и два сата за путника.

Потирање по мествама постаје неважеће у три случаја:

1. Када се појави разлог који човека обавезује на велико купање (гусл).

2. Када их човек скине.

3. Када истекне временски интервал о коме је било речи.

***

Треће: Прописи крађења намаза на путовању

Краћење намаза на путовању је вредније од његовог употпуњавања. Међутим, уколико би путник употпунио намаз, он би му био исправан.

Путник може почети кратити намазе од оног тренутка када остави иза себе све настанбе свог града или села. Ово је став већине исламских учењака.

Када човек крене на пут након што наступи време одређеног намаза, дозвољено му је да га крати, будући да је кренуо на пут пре истека тог намаског времена.

Спајање између подне и икиндије намаза, те између акшама и јације, за путника је суннет када за тим има потребе. Када, на пример, човек путује, нека изабере оно што му више одговара – може спојити намазе у првом или другом намаском времену.

Ако путник нема потребу да спаја намазе — на пример, ако се налази на месту које неће напустити све док не наступи време следећег намаза — онда их неће спајати. Њему је, у том случају, боље да намазе клања у њиховим прописаним временима, јер нема оправдане потребе за спајањем. Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, због тога није спајао намазе док је боравио на Мини током опросног хаџа.

Што се тиче добровољних намаза, њих путник може обављати као и онај ко се налази у своме месту боравка. Може, дакле, клањати духа-намаз, ноћни намаз, витар и све друге нафиле, изузев притврђених суннета подне, акшама и јације. Суннет му је да те нафиле не клања.

Дозвољено му је да обавља добровољне намазе у превозном средству у покрету, свеједно био то авион, ауто, брод и тако даље. А када су посреди обавезни намази, њих мора регуларно клањати, осим ако има оправдање.

Намаз путника иза мештанина је исправан, и путник ће употпунити намаз као и његов имам, било да је ухватио читав намаз, један рекат или мање. Чак и ако му се придружи у последњем тешеххуду пре селама, он ће употпунити намаз. Ово је исправан став према мишљењу учењака.

***

### 4. Адаби повратка са хаџа, умре и путовања

Треба да пожури са повратком и да не продужава боравак на путовању без потребе, јер је Посланик, саллаллаху алејхи ве, је рекао: „Путовање је део патње: ускраћује вам храну, пиће и сан. Зато, када неко од вас постигне циљ свог путовања, нека пожури својој породици.“ [27] Ел-Бухари, бр. 1804; Муслим, бр. 1927.

Када човек крене да се врати у своје место, прописано му је да проучи путну дову приликом уласка у превозно средство, с тим што ће на крају додати: „Враћамо се и трајно се кајемо, Аллаху своме побожни и захвални! (Ајибуне, тајибуне, ‘абидуне, ли раббина хамидуне!)“ [28] [28] Ел-Бухари, бр. 1797; Муслим, бр. 1342.

Препоручује се да, када се човек враћа са пута, изговори оно што је потврђено да је говорио Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем. Када би се враћао из битке, са хаџа или умре, Посланик би на сваком узвишењу три пута изговорио текбир (Аллаху екбер), а затим рекао: „Нема истинског бога осим јединог Аллаха, Који нема судруга. Њему припада власт и Њему припада захвала, и Он је Свемогући. Враћамо се кајући се, обожавајући нашег Господара, чинећи Му сеџду и захваљујући Му. Аллах је испунио Своје обећање, помогао Свога роба и Сам поразио савезнике.“ [29] [29] Ел-Бухари, бр. 4116.

Пожељно је да, када угледа своје место боравка, проучи следеће: „Ајибуне, таибуне, ‘абидуне, ли раббина хамидуне / Враћамо се и трајно се кајемо, Аллаху своме побожни и захвални!“ [30] То ће понављати више пута, све док не уђе у своје место боравка. То је била пракса Аллаховог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем. [30] Ел-Бухари, бр. 1797; Муслим, бр. 1342.

Не треба да човек долази својој породици ноћу након дужег одсуства без потребе, осим ако их је обавестио и најавио време свог ноћног доласка. Ово је због тога што је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, то забранио. Џабир ибн Абдуллах, радијаллаху анхума, каже: „Забранио је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, да човек изненада долази својој породици ноћу.“ [31] Један од разлога за ту забрану појашњен је у другом хадису: „…да би разбарушена жена имала времена да се почешља и она која дуго није била с мужем да се припреми.“ [33] А у другом хадису стоји: „Забранио је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, да човек долази својој породици ноћу, изненада, као да их сумњичи или тражи њихове пропусте.“ [34] [31] Муслим, бр. 715. / [33] ен-Несаји, бр. 9099. [34] Муслим, бр. 715.

Када човек дође с путовања, похвално му је да обави два реката намаза у оближњој џамији. Доказ томе је пракса Аллаховог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем.

Пожељно је, када се путник врати, да се лепо понесе према својој и комшијској деци. Од Ибн Аббаса, радијаллаху анхума, се преноси да је рекао: „Када се Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, вратио из Мекке, дочекала су га деца из породице Бену Абдулмутталиб, па је једног дечака узео и понео испред себе, а другог је ставио иза себе.“ Абдулах ибн Џа'фер је рекао: „Када би се Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, враћао са путовања, људи би га дочекивали. Па сам и ја био дочекан, заједно са Хасаном или Хусејном. Он би једног од нас узео испред себе, а другог иза себе, све док не бисмо ушли у Медину.“ [35] [35] Муслим, бр. 2428.

„Лепо је давати другима поклоне. Тимe се уноси радост у срца и отклањају трзавице. С друге стране, пожељно је и да се они прихвате, да се на њих узврати, а покуђено је да се одбију без шеријатски оправданог разлога.“ Аллахов Посланик, у том контексту, је казао: „Дарујте се поклонима — заволећете се!“ [36] Даривање поклона је узрок међумуслиманске љубави и пажње. [36] ес-Сунен ел-кубра, ел-Бејхеки, бр. 11946.

Када се неко врати с путовања, пожељно је да се загрли са онима које сретне. Асхаби су тако поступали, а у вези с тим Енес, радијаллаху анху, нам преноси: „Када би се срели, асхаби би се руковали, а када би долазили с путовања, онда би се загрлили.“ [37] [37] ел-Муџем ел-евсат, ет-Таберани, бр. 97.

Нека су салавати и селам на нашег веровесника Мухаммеда, саллаллаху алејхи ве селлем.