Оно што сваки муслиман мора знати
Књига „Шта муслиман не сме да не зна“ јесте узвишено дело, чија су слова исписана мастилом знања и јасноће. Она обухвата оно што муслиман не сме да занемари од основа веровања, прописа ислама и племенитих моралних начела. Написана је прецизним стилом који просветљује душе и умирује срца, који усавршава разумевање и исправља дела. Заиста, она је кључ спасења и путоказ ономе који корача стазама послушности и истинског знања.
These files are generated automatically from the book's text; their layout may differ from the printed edition.
Оно што сваки муслиман мора знати
Увод
Захвала припада Аллаху, Господару свих светова, и нека су благослови и мир на Онога који је послан као милост свим световима, на његову породицу, асхабе, и на оне који следе његов суннет и руководе се његовом упутом до Судњега дана. А затим:
Ово је сажета посланица која садржи најважније што је муслиману потребно у погледу његовог веровања, обреда и међуљудских односа. Саставили смо је за посетиоце и посетитељке Два часна храма, како би имали знање и јасан увид у питања своје вере. Молећи Племенитог Дародавца да ова посланица буде од користи, и да је учини богоугодном и искреном, ради Његовог Лица. Он је најдостојнији да Му се човек обрати, и највреднији сваке наде.
Научна комисија Предсједништва за верска питања Светог храма (Кабе) у Меки и Посланикове џамије.
У име Аллаха, Милостивог, Самилосног
Прво поглавље:
Оно што се тиче веровања
Прво поглавље: значење ислама и његови темељи
Ислам је: потпуна преданост Аллаху, исповедајући Му једноћу, неприкосновена покорност Његовим наредбама и одрицање од многобоштва и његових присталица.
Пет је темеља ислама:
Први: Сведочење да нема бога који заслужује да се обожава мимо Аллаха и да је Мухаммед Његов Посланик.
Други: Обављање намаза (молитве).
Трећи: Давање зеката.
Четврти: пост месеца рамазана.
Петожи: обављање хаџа (ходочашћа) за онога ко је у могућности.
Важност веровања у Божију једноћу (ар. ет-тевхид):
Знај да је Узвишени Аллах створио створења да Га обожавају и да Му ништа не придружују. Узвишени Аллах каже: Духове и људе сам створио само зато да Ме обожавају! [Ез-Заријат: 56]. А овај Ибадет се не може спознати осим знањем, као што је рекао Аллах: Знај да нема бога осим Аллаха! Тражи опрост за своје грехе и за вернике и вернице! Аллах зна куда се крећете и где боравите. [Мухаммед, 19.] Па је почео са науком пре речи и дела. Најважније што муслиман треба да научи јесте тевхид – веровање у једноћу Узвишеног Аллаха, јер је он основ и темељ вере. Вера не опстоји без тевхида (веровање у једноћу Узвишеног Аллаха), а он је прва и последња обавеза муслимана. Тевхид је први од исламских темеља, које је сваки муслиман дужан да познаје и да поступа по њима, а има их пет. Као што се наводи у хадису Абдуллаха бин Омера, Аллах био задовољан њима, да је рекао: Чуо сам Аллаховог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, како каже: Ислам је изграђен на пет темеља: сведочењу да нема бога који заслужује да се обожава осим Аллаха и да је Мухаммед Аллахов Посланик, обављању намаза, давању зеката, обављању хаџа и посту месеца рамазана.“[1] [1] Ел-Бухари, бр. 8.
Дужност је муслимана да научи значење тевхида, што значи исказивање једноће Узвишеном Аллаху, у свим видовима покорности, тако да се не обожава нико осим Њега Узвишеног, који нема судруга. Зато, нека Му у обожавању нико не буде придружен, ни Њему блиски мелек (анђео), нити посланик.
Значење сведочења да нема божанства осим Аллаха:
То је да роб чврсто потврди да нема истинског бога мимо Аллаха. Стога се обожава само Аллах, и Њему се једином упућују све врсте обожавања, попут дове, страха, наде, поуздања и другог.
Шехадет се не остварује осим са два рукна (темеља):
Први: Порицање божанствености и обожавања свему мимо Аллаха, од свих супарника, божанстава и тагута.
Други: Потврђивање божанствености и истинског обожавања искључиво Аллаху Једином. Узвишени Аллах каже: Ми смо сваком народу посланика послали који им је наређивао: „Аллаха обожавајте, а ђавола се клоните!“... [Ен-Нахл: 36]
Шартови (услови) исправности шехадета су следећи:
Први: Знање које отклања незнање.
Други: Уверење које отклања сумњу.
Трећи: Искреност која негира ширк.
Четврти: Истина супротна лажи.
Пети: Љубав која је супротна мржњи.
Шести: Покорност која негира остављање.
Седмо: Прихватање које искључује одбијање.
Осмо: Неверовање у све што се обожава мимо Узвишеног Аллаха.
По овим условима је обавезно поступати, а садржани су у следећим речима:
„Знање, убеђење, искреност и потврда са љубављу, прихватање и покоравање,
и додај осми неверовање у све што се обожава поред Њега.
Сведочење се остварује обожавањем Узвишеног Аллаха, јединог, који нема судруга, и искреним обожавањем само Њега. Не моли се никоме мимо Аллаха, не ослања се ни на кога мимо Аллаха, не нада се никоме мимо Аллаха, не клања никоме мимо Аллаху и не приноси жртву никоме мимо Узвишеног Аллаха.
Оно што неки људи раде, попут обилажења кабурова, траже помоћ од умрлих и упућују им дове (молбе) уместо Аллахажу, представља ђжмногобоштво у ибадету. Стога је неопходно бити опрезан и упозоравати на то; јер је то исто што чине многобошци обожавајући кипове, камење и дрвеће мимо Узвишеног Аллаха. То је оно многобоштво због којег су објављене Књиге и послати посланици да на њега упозоравају и од њега одвраћају.
Значење сведочења да је Мухаммед, нека је Аллахов благослов и мир над њим, Аллахов Посланик јесте:
покорност њему у ономе што је наредио, веровање у оно о чему је обавестио, избегавање онога што је забранио и на шта је упозорио, и да се Аллах не обожава осим онако како је Он прописао, Муслиман потврђује да је Мухаммед б. Абдуллах, Курејшија, Хашимија, Посланик Узвишеног Аллаха свим створењима, и духовима и људима. као што је рекао Узвишени Аллах: Реци: „О људи, ја сам заиста свима вама Аллахов посланик... [Ел-Е'араф: 158.]
Аллах Узвишени га је послао да достави Своју веру и упути људе, као што је Аллах рекао: Ми смо те послали свим људима да радосне вести доносиш и да опомињеш, али већина људи не зна. [Себе': 28] И као што је рекао Узвишени Аллах: а тебе смо послали само као милост световима. [Ел-Енбија': 107]
Оно што ово сведочење подразумева јесте да се не верује да Аллахов Посланик има икакво право на господарство и управљање свемиром, нити право да буде обожаван. Већ је он роб, па се не обожава, и Посланик, па се не пориче. И не може ни себи нити другима донети корист нити нанети штету, осим онога што Бог хоће. као што је рекао Узвишени Аллах: Реци: „Ја вам не кажем: 'Код мене су Аллахове ризнице', нити: 'Ја знам оно што је чулима недокучиво', нити вам кажем: 'Ја сам заиста анђео', већ ја следим само оно што ми се објављује...“ [Ел-Ен'ам: 50]
Друго поглавље: Значење веровања и његови темељи
Иман (веровање) је уверење срца, очитавање језиком, и дело срца и органа, повећава се покорношћу, а смањује грешењем.
Иман (веровање) је услов исправности и прихватања ибадета. Незнанобоштво и неверство поништавају сва добра дела. Као што Аллах не прихвата намаз без абдеста, тако не прима ни ибадет без имана (веровања). Узвишени Аллах каже: а онај који чини добро, био мушкарац или жена, а верник је, ући ће у Рај и никоме ни колико трун неправде неће бити учињено. [Ен-Ниса': 124]
И појаснио је да незнанобоштво поништава дела, као што је рекао Извишени Аллах: А теби, и онима пре тебе, је објављено: „Ако би друга божанства поред Аллаха обожавао твоја дела би сигурно пропала, и сигурно би био међу страдалницима. [Ез-Зумер: 65]
Темеља имана (веровања) је шест: веровање у Аллаха, Његове анђеле, Његове књиге, Његове посланике, Судњи дан и одредбу добра и зла.
1) Веровање у Аллаха обухвата троје:
Веровање у рубубијјет (господарство):
То је потврђивање Аллахове једноће у Његовим делима; попут стварања, опскрбе, оживљавања и усмрћивања. Нема истинског творца осим Аллаха, нити истинског опскрбитеља осим Аллаха, нити Онога ко живот даје осим Аллаха, нити Онога ко смрт даје осим Аллаха, нити ико управља свемиром осим Њега, Узвишеног.
Није познато да је ико од створења негирао да је Аллах Господар, осим човека који се охоли и уздиже, и који ни сам не верује у оно што говори. Као што се догодило фараону, када је казао своме народу: „Ја сам господар ваш највећи!“ [Ен-Нази'ат: 24] Међутим, то није било из истинског уверења, као што каже Узвишени Аллах о Мојсију, нека је мир на њега: а Мојсије одговори: „Ти знаш да ово није дао нико други него Господар небеса и Земље, као очигледна знамења, и ја мислим да ћеш ти, о фараоне, сигурно да настрадаш.“ (Ел-Исра, 102) Узвишени Аллах каже: И они их, неправедни и охоли, порекоше, али су у себи веровали да су истинита... [Ен-Немл: 14]
Заиста, за ова створења мора постојати Створитељ. ништа не може само себе да створи; Јер ништа не може само себе да створи, нити може настати случајно, јер све што настане има свој узрок. И зато, њихово постојање у овом дивном систему и усклађеном складу искључује могућност да је њихово постојање настало случајно, oнда морамо знати да постоји Створитељ, а то је Аллах, Господар светова. Узвишени Аллах каже: Да ли су они створени без Створитеља или су они сами себе створили?! Да ли су они створили небеса и Земљу?! Не, него, они нису убеђени! [Ет-Тур, 35-36]
Многобошци су веровали да је Аллах Господар, али су уз Њега обожавали и друге, и то их није увело у ислам. Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, борио се против њих и прогласио је њихове животе и иметке дозвољеним, јер су чинили вишебоштво у обожавању. Па су поред Њега обожавали и друге: идоле, камење, мелеке (анђеле) и остале.
2- Веровање да је само Он достојан обожавања:
Веровање у Његову божанственост, тј. да је Он једино, истинско божанство, и да нема супарника. Ilah je Onaj Koji se obožava s ljubavlju, poštovanjem i poniznošću.
Узвишени Аллах каже: А ваш Бог један је Бог; нема бога осим Њега, Свемилосног, Милостивог. [Ел-Бекара: 163]
Свако божанство које се мимо Аллаха обожава је ништавно. Узвишени Аллах каже: То је зато што је Аллах - истина, а они које они, поред Аллаха, моле - лаж, и зато што је Аллах Свевишњи и Велики. [Ел-Хаџџ: 62]
Због тога су посланици, почев од Ноја па до Мухаммеда, нека је на све њих Аллахов благослов и мир, позивали своје народе у вјеровање и обожавање само Аллаха. Узвишени Аллах је побио поступак многобожаца да поред Њега обожавају лажна божанства и од њих траже помоћ, спомињући два рационална доказа:
Први: Сва друга божанства која се обожавају немају ниједну особину божанствености. Она су створена, не стварају, не могу никоме користити нити штетити, нити могу дати живот, нити усмртити, нити проживети. Узвишени Аллах је рекао: А они су узели божанства мимо Њега, која ништа не стварају, а која су сама створена, која нису у стању да од себе отклоне неку штету ни да себи прибаве какву корист, која немају моћ да живот одузму, да живот дају нити да оживе. [Ел-Фуркан: 3]
Други доказ: Многобошци су признавали да је Аллах једини Творац и Управитељ. Дакле, као што су Га признавали за јединог Господара у стварању, тако су требали да једино Њега и обожавају, јер једно произилази из другог. Узвишени Аллах је рекао: Упитај: „Чија је Земља и све оно што је на њој, знате ли?“ „Аллахова!“ Одговориће, а ти реци: „Па зашто онда не дођете себи?“ Упитај: „Ко је Господар седам небеса и ко је Господар величанственог Престола?“ „Аллах!“, одговориће, а ти реци: „Па зашто Га се онда не бојите?!“ Упитај: “У чијој је руци власт над свим, и ко узима у заштиту, и од кога нико не може заштићен бити, знате ли?” “Аллах!” Одговориће, а ти реци: “Па зашто онда допуштате да будете заведени?” (Ел-Му'минун, 84-89.) Ако потврде да је Аллах једини створитељ, онда им је обавеза да само Њега, Узвишеног, обожавају и да Му никога не придружују у обожавању.
3- Веровање у Аллахова имена и својства:
Ово подразумава потврђивање онога што је Аллах потврдио за Себе у Својој Књизи, или му је то потврдио Аллахов Посланик, саллаху алејхи ве селлем, у своме сунету; od imena i svojstava, onako kako dolikuje Allahu Uzvišenom, bez iskrivljavanja, niti negiranja, нити залажења у каквоћу, нити поређења. Узвишени Аллах каже: Аллах има најлепша имена и ви Га зовите тим именима, а клоните се оних који искрећу Његова имена; како буду радили, онако ће да буду кажњени! [Ел-Е'араф: 180], Узвишени Аллах каже: Ништа није као Он! Он све чује и све види. [Еш-Шура: 11]
Постоје три врсте ширка:
1. Велики ширк
2. Мали ширк.
3. Скривени ширк.
1. Велики ширк (вишебоштво)
Његова дефиниција је: изједначавање некога другог са Аллахом у ономе што је од Аллахових посебности. Аллах је рекао: Кад смо вас изједначавали са Господаром свих створења. [Еш-Шу'ара: 98]
А то подразумева: да се ибадет усмери некоме другоме мимо Узвишеном Аллаху, или упућивање неких од њих некоме другом мимо Њега, Узвишеног; као што су дова, тражење спаса, заветовање, приношење жртве и други видови ибадета.
или подразумева: дозвољавање оног што је Узвишени Аллах забранио, ili proglašavanje zabranjenim или проглашавање забрањеним онога што је дозвољено, или ослобађање од онога што је Узвишени Аллах прописао. Као што је сматрање дозвољеним онога што је неспорно забрањено у вери, попут блуда, алкохола, непослушности према родитељима, камате и томе слично.
или је забрањивање онога што је Бог од добрих ствари дозволио, или одбацивање онога што је Бог прописао; Као што је веровање да намаз није обавезан, или да пост није обавезан, или да зекат није обавезан.
Велики ширк узрокује поништавање добрих дела и вечни боравак у Ватри ономе ко умре чинећи га, као што је рекао Узвишени Аллах: А да су они поред Аллаха друге обожавали, сигурно би пропало оно што су радили. [Ел-Ен'ам, 88]
Ономе ко умре чинећи ширк, Аллах неће опростити и улазак у Рај ће му бити забрањен. као што је рекао Узвишени Аллах: Аллах, заиста, неће да опрости да се Њему ишта у обожавању придружује, а коме хоће опростиће све осим тога... [Ен-Ниса', 48] Узвишени Аллах каже: Ко другом место које припада само Аллаху даје, Аллах ће улазак у Рај да му забрани и боравиште његово ће да буде Пакао... [Ел-Маиде: 72]
2- Еш-Ширкул-есгар - Мали ширк:
То је све оно што је у верским текстовима названо ширком, међутим, није досегло степен великог ширка, па се то назива малим ширком. Попут заклетве нечим мимо Аллаха Узвишеног; Попут заклињања Кабом, посланицима, поверењем, нечијим животом и томе слично. Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, је рекао: ''Ко се закуне нечим осим Аллахом, заиста је починио неверство или многобоштво.“[2]. [2] Хадис бележи Ахмед у Муснеду, бр. 6072, и Тирмизи, бр. 1535, и каже да је хадис хасен.
И може бити већи, у зависности од онога што је у срцу те особе. Уколико онај ко се заклиње Послаником или неким шејхом сматра да је он попут Аллаха, или да се он призива мимо Аллаха, или да он управља свемиром, онда је то велики ширк. Ако, пак, онај ко се заклиње неким мимо Аллаха није имао такву намеру, већ је то изговорио из навике, то је мали ширк. Ова појава је честа у неким срединама, те је стога обавеза на њу обратити пажњу и упозорити, ради очувања и заштите монотеизма.
3- Еш-Ширкул-хафијј – Скривени ширк:
То је претварање које је у срцима. Као онај ко обавља намаз или учи Кур'ан да би се претварао пред људима, или велича Бога како би га хвалили, или даје милостињу како би га похвалили, то поништава дело учињено из претварања, а не и остала дела која су искрено урађена ради Бога.
Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, је рекао: „Ширк у мом уммету је скривенији од црног мрава на црној стени у мрклој ноћи, а искуп за њега је да се каже: ’Аллаху мој, утичем Ти се да Ти ишта као судруга припишем знајући, и молим Те за опрост за грех који сам учинио незнајући.’“ [3] [3] Бележи Ел-Бухари у Едебул-муфреду бр. 716, Ахмед у Муснеду бр. 19606, Дија Макдиси у Ехадисул-мухтаре (1/150), а веродостојним га је оценио Ел-Албани у Сахихул-џами'ис-сагир бр. 3731.
Врсте неверства:
Прва врста: Велико неверство:
То је оно што изискује вјечни боравак у Ватри, а има их пет врста:
1. Неверство порицања
А то је уверење да су посланици лажови А то је ретко међу неверницима, јер је Узвишени Аллах учврстио Своје посланике јасним и непобитним доказима. А стање ових порицатеља је управо онако како их је Аллах описао: И они их, неправедни и охоли, порекоше, али су у себи веровали да су истинита... [Ен-Нахл: 14]
2. Неверство одбијања и охолости:
Ово је неверство попут Сотониног, јер он није порицао Божју заповест, већ јој се супротставио инатом и охолошћу. Узвишени Аллах каже: А кад рекосмо анђелима: "Поклоните се Адаму! Они се поклонише сви изузев Сотоне." Он одби и узохоли се, а био је неверник. [Ел-Бекара: 34]
3. Неверство окретањем од вере
Окретање од истине слухом и срцем и њено потпуно занемаривање. Узвишени Аллах каже: Има ли већег неправедника од онога који је опоменут речима и доказима свога Господара, а који се потом окрене од њих?! Ми ћемо, заиста, да се осветимо злочинцима! [Ес-Сеџде: 22]
Што се тиче делимичног окретања од вере, оно је грех, а не неверство; попут онога ко се окреће од учења неких верских дужности, као што су прописи о посту или хаџу и слично.
4. Неверство сумње:
То је онда када се човек двоуми; није чврсто уверен у истину, већ у њу сумња, као што каже Узвишени Аллах: И уђе у врт свој незахвалан Господару свом на благодатима, говорећи: “Не мислим да ће овај врт икад пропасти, и не мислим да ће Смак света икада да дође; а ако будем враћен своме Господару, сигурно ћу да нађем нешто боље од овог мог врта.“ [Ел-Кехф, 35-36]
5. Неверство лицемерства:
Да својим језиком показује веру, а у срцу крије неверовање. Узвишени Аллах каже: Има људи који говоре: "Верујемо у Аллаха и Последњи дан", а они нису верници! [Ел-Бекара: 8]
Ово су врсте великог неверства које човека изводе из вере.
Друга врста: Мало неверство:
Ова врста не изискује вечни боравак у Ватри, а то је оно што је у Кур'ану и Сунету названо куфром, без одређеног члана, већ је споменуто у неодређеном облику. Примера је много, а неки од њих су: Од Ебу Хурејре, Аллах био задовољан њиме, преноси да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: Две ствари воде људе у неверство: исмејавање некога због његовог порекла и нарикање за умрлим. [4]. [4] Бележи Муслим бр. 121, Ахмед у Муснеду бр. 10434.
2) Веровање у анђеле:
Они су невидљиви свет, Аллах, џелле шануху, их је створио од светлости, И они су робови Аллаха Узвишеног, Они немају ниједну особину господарства и божанствености, и они се неће опирати ономе што им Аллах заповеди, и чине оно што им се наређује. Њихов број зна само Узвишени Аллах.
Веровање у анђеле обухвата четири ствари:
1- Веровање у њихово постојање.
2 - Посебно веровање у анђеле чија имена знамо, попут Гаврила, Микаила, Исрафила и других. А у оне чија имена не знамо, верујемо уопштено.
3 - Веровање у њихова својства која су нам позната, која су споменута у Кур'ану и Сунету; Што се тиче описа Гаврила, Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, је обавестио да га је видео у облику у којем га је Узвишени Бог створио, и да има шест стотина крила, која су заклонила хоризонт.
4- Веровање у њихова задужења која смо спознали; као што је величање Аллаха, даноноћни ибадет без имало умора и досаде.
На пример: Гаврил је задужен за достављање Објаве.
Исрафел је задужен да дуне у рог.
Анђео смрти је задужен за узимање душа приликом смрти.
Малик је чувар Ватре, а Ридван (анђео) је чувар Раја, и други.
3) Веровање у Књиге:
Под појмом "књиге" мисли се на небеске књиге које је Узвишени Аллах објавио Својим посланицима, упута и милост човечанству, како би постигли срећу на овом и будућем свету.
Веровање у Књиге обухвата четири ствари:
1- Веровање да их је заиста Аллах објавио.
2- Посебно веровање у Књиге чија имена знамо, као што је Кур'ан објављен Мухамеду, Аллах га благословио. Тору је Аллах објавио Мусау (Мојсију), нека је на њега мир и спас. Инџил који је објављен Исау (Исусу), нека је на њега мир и спас. Зебур који је објављен Давуду (Давиду), нека је на њега мир и спас.
Што се тиче књига чија имена не знамо, верујемо уопштено.
Треће: Веровање у њихова казивања; као што су казивања Кур'ана, и казивања из претходних књига која нису искривљена.
Четврто: Поступање по ономе што је у њима казано, ако није дерогирано, и прихватање и задовољство оним што је у њима споменуто, без обзира да ли разумемо мудрост тога или не. Све претходне књиге су дерогиране величанственим Кур'аном. Дакле, није дозвољено примењивати прописе из претходних Књига, осим ако је неки од њих потврђен Кур'аном или Посланиковим сунетом.
4) Веровање у Божије посланике:
Посланици су множина од речи посланик; а то је особа којој је Аллах доставио објаву и наредио јој да је преноси људима. Први посланик је Нух (Ноје), нека је Аллахов мир над њим, а последњи Мухаммед, нека је Аллахов благослов и мир над њим. Они су створени људи, они немају ниједну особину господарства нити божанствености.
Веровање у Посланике обухвата:
1- Веровање да је њихова објава од Аллаха и да је истинита. Ко не верује у само једног посланика, има статус као да је неверник у све њих.
2 - Посебно веровање у Посланике чија имена знамо, попут Мухамеда, Аврама, Мојсија, Исуса и Ноја. Они су (одабрани) посланици одлучности.
У оне Посланике чија имена не знамо, верујемо уопштено. Узвишени Аллах каже: И пре тебе смо посланике слали, о некима од њих смо ти казивали, а о некима ти нисмо казивали... [Гафир: 78]
3 - Веровати у веродостојна предања од њих, нека је мир на њих.
4) Рад по верозакону Посланика који нам је послат, а то је Мухамед, Аллах га благословио.
5) Веровање у Судњи дан:
То је Судњи дан, дан када ће људи бити васкрснути, полагаће рачун и добити награду или казну. Назван је ел-јевмул-ахир / последњи дан, јер нема дана након њега. Становници Раја ће се настанити у Рају, а становници Пакла у Ватри.
Веровање у Судњи дан обухвата троје:
а) Веровање у проживљење:
То је оживљавање мртвих када се у рог дувне по други пут. Људи ће устати пред Господаром светова, боси, наги и необрезани. Узвишени Аллах каже: Онако како смо први пут из ништа створили, тако ћемо поново из ништа да створимо, то је Наше обећање, Ми ћемо, заиста, то да учинимо. [Ел-Енбија': 104]
б) Веровање у полагање рачуна, награду и казну:
Тада ће роб полагати рачун за своја дела, и за њих бити награђен или кажњен. Узвишени Аллах каже: Нама ће, заиста, сви да се врате. А затим ћемо Ми, њихова дела да обрачунамо! [Ел-Гашије: 25-26]
в) Веровање у Рај и Пакао:
И да су они вечно одредиште за створења; Рај је место уживања који је Аллах припремио за вернике, богобојазне, и оне који се покоравају Аллаху и Његовом Посланику, Аллах га благословио. У њему је оно што око није видело, ухо није чуло, нити је људска машта икада замислила.
Пакао (ватра); Пакао је кућа казне, коју је Аллах припремио за невернике који су одбили покорност Аллаху и Његовим посланицима. У њему има таквих врста казни и мука какве се не могу ни замислити.
6) Веровање у Аллахову одредбу, добра и зла:
Под Аллаховом одредбом се подразумева: Аллахова одредба свега што ће бити, сходно Његовом претходном знању и мудрости.
Веровање у Аллахову одредбу обухвата четири ствари:
1. Знање: веровање да Узвишени Аллах зна шта је било, шта ће бити и како ће бити, и уопштено и појединачно, одувек и заувек. Он, Узвишени, зна како би било оно што није било, да је било. Као што је рекао Узвишени: ...а када би се поново вратили, опет би наставили да раде оно што им је било забрањено... [Ел-Ен'ам: 28]
2. Веровати да је Узвишени Алах унапред одредио и записао све што ће се догодити до Судњег дана. Узвишени Аллах је рекао: Зар не знаш да Аллах зна све што је на небу и на Земљи?! То је све у Књизи, то је, уистину, Аллаху лако! [Ел-Хаџџ: 70]
3. Хтење: веровање да се дешава само оно што Узвишени Аллах хоће. Узвишени Аллах каже: Твој Господар ствара шта хоће, и Он одабира ... [Ел-Касас: 68] Човек има хтење које не излази изван Аллахове воље, као што каже Узвишени Аллах: А ви не можете ништа хтети ако то Аллах, Господар светова, неће! [Ет-Теквир: 29]
4. Стварање: веровање да је Узвишени Алах створио сва створења, њихова дела и поступке и добро и зло. Узвишени Аллах каже: Аллах је Створитељ свега и Он управља свим. [Ез-Зумер: 62]
Споменути степени су садржани у следећим речима:
Знање, записивање нашег Господара, Његова воља, те Његово стварање, што је давање постојања и обликовање.
Трећа тема: Ихсан (доброчинство)
Ихсан је један темељ: да Аллаха обожаваш као да Га видиш, јер ако ти Њега не видиш, па Он тебе, заиста, види.
Односно, да човек чини оно чиме обожава Алаха, као да стоји пред Узвишеним Алахом. То захтева потпуну богобојазност и повратак Њему, Узвишеном. Богослужење (ибадет) треба обављати у складу са суннетом Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега.
Доброчинство има два степена, а доброчинитељи су у томе подељени на два различита нивоа:
Први: а то је највиши, степен свједочења; То значи да роб поступа као да својим срцем гледа Узвишеног Алаха, све док му се срце не просветли вером, и скривено му постане јасно као видљиво.
Други: Искреност и самоконтрола. То значи да човек треба да буде стално свестан да га Аллах посматра и да зна све о њему. Када је човек свестан тога, онда је он искрен према Узвишеном Аллаху.
Четврта тема: Кратак преглед темеља следбеника сунета и џемата:
Прво: Слеђење онога што се наводи у Кур'ану и сунету, и споља и изнутра, и не давати предност ничијем говору над говором Узвишеног Аллаха и Његовог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем.
Друго: чистота њихових срца и језика према асхабима Божијег Посланика, мир над њим. Сматрају да је халифа након Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега: Ебу Бекр, затим Омер, затим Осман, па Алија, нека је Аллах свима њима задовољан.
Треће: Љубав према породици Божијег Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, и оданост њима, а посебно побожнима међу њима.
Четврто: Суздржавање од устанка против вођа и владара, чак и ако буду неправедни. И упућује се молба Богу за њихову устрајност на Правом путу и заштиту од сваког зла, а против њих се неће молба упутити Богу. Покоравање властима је обавеза као део покорности Узвишеном Алаху, све док не нареде нешто што је грех. Уколико нареде да се почини грех, онда им се у томе не покорава. Што се тиче осталих ствари, покорност њима је обавезна у ономе што је добро.
Пeto: Веровање у керамете добрих робова: Керамети су неуобичајена дела која Узвишени Аллах дарује посредством својих блиских робова.
Шеста ствар: да не проглашавају неверницима слиједбенике кибле због пуког чињења малих великих грехова, као што то чине хариџије. Већ, братство у вери је постојано и са гресима. О грешнику кажу: верник је по свом иману, а фасик (грешник) по свом великом греху.
Друго поглавље: Прописи везани за ибадете/обреде
Прво поглавље: Чистоћа
Jezička definicija: čistoća i čišćenje od materijalne i duhovne prljavštine.
У шеријатском смислу: уклањање ритуалне нечистоће и отклањање стварне нечисти. Правна чистоћа је кључ намаза. Стога је њено изучавање једна од највећих верских обавеза коју је сваки муслиман дужан научити и о њој водити рачуна.
Прво: Врста вода:
1. Чисто средство које је исправно употребити за обредно чишћење. било да је остао у свом првобитном облику; Попут кишних, речних или морских вода, или ако се с њом помијеша чиста твар која је не надвлада и не лиши је њеног имена.
2. Нечисто; Није га дозвољено користити, па не уклања ритуалну нечистоћу нити отклања прљавштину, То је она којој се променила боја, мирис или укус услед нечистоће.
Друго: Неџасет - нечистоћа:
Неџасет је посебна врста нечистоће, чија сама врста онемогућава обављање молитве. Попут мокраће, измета, крви и сл., и може се наћи на телу, месту где се молитва обавља и одећи.
Основа у стварима је дозвола и чистоћа. Ко тврди да је нешто по својој суштини нечисто, на њему је да то и докаже. У нечистоће не спадају: шлајм, људски зној и зној магарца. Све је то чисто, иако може бити одбојно. Свака нечиста ствар је прљава, али не и обрнуто.
Постоје три степена нечистоће:
Први је: тешка нечистоћа;
Попут: нечистоће онога у што је пас убацио језик. Начин чишћења је да се опере седам пута, с тим да прво прање буде земљом.
Друга је: блага нечистоћа:
Попут мокраће мушког одојчета када доспе на одећу и слично. Начин њеног чишћења јесте да се попрска водом док је потпуно не прекрије, и није потребно трљање нити цеђење.
Трећа: Средња нечистоћа:
Попут људске мокраће, измета и већине других нечистоћа када доспеју на земљу, одећу или нешто слично. Чишћење се обавља уклањањем саме нечистоће, уколико је видљива, и чишћењем тог мјеста водом или другим средствима за чишћење.
Од онога за шта је утврђен доказ нечистоће:
1- Мокраћа и измет човека.
2. Мезијј и ведијј [5]. [5] (Мезијј): Бистра, ретка течност без боје која излази услед надражаја, размишљања о полном односу или жеље за њим, гледања и слично. Појављује се у облику капљица, а понекад се ни не осети њено излажење. (Ведијј): То је густа, бела течност која излази након мокрења или при ношењу нечег тешког.
3. Измет животиња чије месо није дозвољено за јело.
4. Менструална и постпорођајна крв.
5. Пљувачка пса.
6. Цркотина од ње се изузима:
а) Човек након смрти.
b) Стрв рибе и скакавца.
ц) Угинула створења која немају течну крв; попут мухе, мрава, пчеле и сл.
д) Кост стрви, њен рог, папак, длака и перје.
Начин чишћења нечистоће је:
1- Водом, која је основа за чишћење нечистоћа, те се не прелази на нешто друго.
2- Шеријатски прописи о начину чишћења нечистих или онечишћених материја:
а) Кожа угинуле животиње чисти се штављењем.
б) Чишћење посуде из које је пас локао; пере се седам пута, први пут земљом.
ц) Одећа на коју доспе крв од менструације чисти се тако што се најпре истрља, затим протрља прстима уз помоћ воде, и на крају опере. Ако након тога остане траг, то не смета.
д) Чишћење скута женске одеће наредном чистом земљом.
х) Чишћење одела од мокраће мушког дојенчета прскањем, а од мокраће женског дојенчета прањем.
в) Чишћење одела од мезије, прскањем воде по том месту.
з) Чишћење ђона обуће; брисањем о чисту земљу.
h) Чишћење земље од нечистоће врши се тако што се на то место пролије посуда с водом, или се остави да се осуши на сунцу или ветру. Када нестане траг нечистоће, сматра се да је место чисто.
Треће: Забрањене радње за особу без абдеста.
Радње које су забрањене особи у стању мале или велике правне нечистоће:
1. Намаз, фарз или нафила; Као што се преноси од Ибн Омера, Аллах био задовољан њима, да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: "Аллах не прима намаз без чистоће." [6] [6] Бележи Муслим бр. 224.
2- Додиривање Мусхафа (Кур'ан); Према ономе што је наведено у писму које је Посланик, саллаллаху алејхи ве селем, упутио Амру ибн Хазму, у ком је рекао: "Нека Кур'ан дотиће само чиста особа." 7. [7] Бележи Малик у Муветти бр. 680 и 219, Дарими бр. 312, и Абдурреззак у Мусаннефу бр. 1328, а веродостојним га оценио шејх Албани у делу Ирваул-галил бр. 122.
Таваф око древне Ка'бе. Доказ томе су речи Веровесника, нека је Аллахов благослов и мир на њега: „Таваф око Ка'бе је намаз, осим што је Аллах у њему дозволио говор.“ [8] Посланик, саллаллаху алејхи ве селем, узимао је абдест за таваф. Веродостојно се преноси од њега, саллаллаху алејхи ве селлем, да је забранио жени у менструацији таваф око Кабе све док се не очисти. [8] Бележи Несаи, бр. 12808, и Ахмед, бр. 15423, а веродостојним га оценио Албани у делу Ирваул-галил, бр. 121.
Забране које се односе посебно на особу у стању велике обредне нечистоће јесу:
1- Учење Кур'ана Према хадису који преноси Алија, Аллах био задовољан њиме: Ништа Веровесника, саллаллаху алејхи ве селем, није спречавало да учи Кур'ан, осим џунупско стање. [9] [9] Бележи Ибн Маџе бр. 594, и Ибн Хибан бр. 799, а слабим га оценио шејх Албани у Даиф Сунен Тирмизи, бр. 146.
2- Боравак у џамији без абдеста; Доказ томе је ајет: О ви који верујете, не приступајте пијани молитви, док не будете знали шта говорите, нити када сте нечисти од интимног односа, осим као пролазници (кроз џамију), све док се не окупате... [Ен-Ниса': 43]
Ако онај ко има велику нечистоћу узме абдест, дозвољено му је да борави у џамији. Исто тако, ономе ко је у стању велике нечистоће дозвољено је да само прође кроз џамију, без задржавања у њој.
4. Адаби вршења нужде:
Препоручује се приликом обављања нужде:
1- Удаљавање и заклањање од људи приликом обављања нужде.
2- Проучити дову која је пренешена приликом уласка, а она гласи: „Аллахумме, инни е'узу билке минел-хубси вел-хаба'иси.“ [10] [10] Ел-Бухари, бр. 142; Муслим, бр. 122.
Обавезе приликом вршења нужде:
1. Чување од мокраће.
2. Прекривање стидног места.
Забрањено је приликом обављања нужде:
1- Окретање лицем или леђима према Кибли.
2- Вршење нужде на путевима којима људи пролазе и на јавним местима.
3- Мокрење у стајаћој води.
Покуђено је приликом физиолошке потребе:
1. Додиривање сполног органа десном руком приликом обављања физиолошке потребе.
2. Обављање истинџа и истиџмара десном руком.
3. Покуђено је говорити, а посебно спомињати Узвишеног Аллаха, приликом обављања нужде.
Пето: Прописи о истинџау и истиџмару
Истинџа: Уклањање трагова онога што изађе из два отвора помоћу воде.
Истиџмар је уклањање нечистоће са два природна отвора нечим мимо воде, као што су каменчићи и марамице.
Услови средства за истиџмар:
1. Да буде дозвољено.
2. Да је чист.
3. Да буде очишћен.
4. Да не буде кост или балега.
5. Да то не буде нешто што заслужује поштовање, попут папира на којима се налази име Узвишеног Аллаха.
Задовољавање истиџмаром је дозвољено под два услова:
1. Да нечистоћа не прелази уобичајено место.
2. Да се чишћење обави са најмање три каменчића који чисте.
Шесто: Прописи абдеста
Обавезно је узети абдест за три ибадета:
1. Намаз, било да је фарз или нафила.
2. Додиривање Мусхафа.
3. Tavaf.
Услови абдеста:
1. Islam.
2. Ел-Акл - Разум.
3. Разлучивање.
4. Нијет: њено место је у срцу, а изговарање наглас је новотарија. Свако ко жели да узме абдест већ је нијет учинио. Што се тиче прања делова тела који се абдестом чисте са намером расхлађивања или чишћења, то није абдест.
5. да човек нема намеру да прекине абдест током узимања истог.
6. Престанак узрока абдеста. Изузетак од тога су: особа са сталном инконтиненцијом и жена са истихадом.
7. Истинџа или истиџмар, за онога ко је обавио велику или малу физиолошку потребу.
8. Чистоћа воде и њена дозвољеност.
9. Уклонити оно што спречава да вода допре до коже.
10. Наступање времена молитве за онога са сталном ритуалном нечистоћом.
Обавезне радње приликом узимања абдеста:
1. Прање лица, у које улази испирање уста и носа.
2. Опрати руке укључујући и лактове.
3. Потирање целе главе и ушију.
4. Прање ногу заједно са чланцима.
5. Редослед приликом узимања абдеста.
6. Узастопност: да не буде дужег прекида између прања делова тела.
Начин узимања абдеста:
1. Тесмијетун - Учење бисмиле
2. Опрати шаке три пута.
3. Прање лица три пута, у које улази испирање уста и носа.
4. Опрати руке укључујући и лактове три пута, почевши десном, а затим левом.
5. Потирање главе са ушима.
6. Прање ногу до изнад чланака три пута, почевши од десне, а затим леве ноге.
Поступци који кваре абдест:
1. Оно што излази из два стидна места, попут: урина, ветра и измета.
2. Прекомерна нечистоћа која излази из тела.
3. Губитак разума сном или нечим другим.
Додиривање полног органа руком, било предњег или задњег, без преграде (тј. директно).
5. Једење девиног меса.
6. Отпадништво од вере, нека Узвишени Аллах сачува нас и све муслимане од тога.
Седмо: Прописи везани за потирање по мествама и чарапама:
1. Местве: обућа од коже и сличног материјала која се обува на стопала.
2. Чарапа: део одеће од вуне, памука и сличних материјала који се обува на стопала.
Услови потирања по мествама:
1. Да их је обуо након потпуне чистоће (абдеста).
2. Да покривају стопала заједно са чланцима.
3. Да су чисте.
4. Да се потирање врши у тачно одређеном временском року.
5. Да се месх потире само приликом абдеста, а не гусла.
6. Да мества и слично буду дозвољени, па ако су насилно одузети или од свиле, што је мушкарцу забрањено, није дозвољено потирати по њима, јер се олакшица не постиже забрањеним.
Време потирања:
За становника: један дан и једна ноћ, а за путника: три дана и три ноћи.
Начин потирања:
Мокром руком се једанпут пређе преко горњег дела чарапа или местви, од ножних прстију до поткољенице.
Ствари које кваре (месх) потирање:
1. Завршетак временског интервала.
2. Скидање обе или једне чарапе.
3. Наступање велике правне нечистоће.
Пропис потирања по мествама:
То је олакшица, и поступање по њој је боље од скидања местви и прања ногу, јер се тиме прихвата олакшица Аллаха, аззе ве џелле, следећи пример Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, и супротставља се новотарима.
3. Потирање преко завоја (ел-асаиб), удлага (ел-џебаир) и фластера:
Ел-Џебаир: оно што се поставља и учвршћује на преломима, попут гипса, удлага и слично.
Ел-асаиб: је оно чиме се увезује рана, нагњечење или опекотина, од платна и сл.
Фластер: оно што се лепи на ране или чиреве ради лечења.
Пропис потирања по њима:
Дозвољено је: када постоји потреба за њеним остајањем, под условом да не прекорачи место потребе.
Није дозвољено: ако престане потреба за њима, или ако њихово скидање не узрокује потешкоћу или штету.
Начин потирања по мествама:
Опере оно што је око ње, и потре је са свих страна. И нека не потире оно што прелази место абдеста.
Осмо: Прописи везани за тејемум
Тејемум: је потирање лица и руку чистом земљом, с намером постизања чистоће, на прописан начин.
Његов пропис:
Прописан је тејемум као замена за абдест и купање у случају недостатка воде, или када ју је немогуће користити.
Мудрост његовог прописивања:
Тејемум је једна од привилегија заједнице Мухаммеда, мир и благослови на њега, То није било познато претходним народима, већ представља олакшицу и доброчинство од Аллаха према овом уммету.
Стања у којима је прописан тејемум:
1. Ако нема воде, било да је у месту боравка или на путовању, па је тражи и не нађе.
2. Ако има воду која му је потребна за пиће или кување, па би му коришћење те воде за обредно чишћење наштетило потреби, тако да се боји жеђи за себе или за друге људе или животиње чије је месо дозвољено јести.
3. Ако се боји да ће употребом воде погоршати своју болест или успорити опоравак.
4. Ако не може користити воду због болести услед које се не може кретати, а нема никога да му узме абдест, и боји се да ће проћи намаско време.
Пето: Уколико се боји хладноће приликом употребе воде, а нема чиме да је загреје, узеће тејеммум и клањаће.
Начин узимања тејеммума:
Ударити по земљи рукама раширених прстију, затим унутрашњом страном прстију потрати лице, и длановима потрати шаке, те потирањем обухватити цело лице и шаке.
Ствари које кваре тејеммум:
1. Проналазак воде, уколико је тејеммум узет због њеног недостатка. Или могућност да га употреби, ако је тејамум прописан због немогућности његовог коришћења.
2. Поништава се неком од ствари које кваре абдест, или неком од ствари које обавезују на велико купање (гусл), као што су џенабет, менструација и постпорођајно крварење.
Пропис везан за онога ко не може користити воду нити узети тејеммум:
Онај ко нема воде ни земље, или дође у стање у којем не може дотаћи кожу водом или земљом, клањаће према свом стању, без абдеста и тејемума, јер Аллах никог не оптерећује преко његових могућности. Ако би накнадно пронашао воду и земљу, или био у могућности да их користи, онда неће понављати намаз који је обавио, јер је поступио онако како му је наређено. Доказ споменутом је Кур'ански ајет: Аллаха се бојте колико год можете [Ет-Тегабун, 16] Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим: „Када вам нешто наредим, извршите од тога колико можете.“ (11.) [11] Ел-Бухари, бр. 7288; Муслим, бр. 6066.
Корист: Ако неко узме тејемум због џенабета, па затим нађе воду, дужан је да се окупа.
Девето: Прописи везани за хајз и нифас:
Први: Хајз:
То је природна крв, која излази из дубине материце у одређеним периодима. У већини случајева траје шест или седам дана у сваком месецу, али тај период може бити дужи или краћи. Жени се месечни циклус понекад продужи, а понекад скрати, у складу са природом којом ју је Бог створио.
Прописи везани за жену која има хајз:
1. Жена у стању хајза не клања нити пости, нити би јој то било исправно.
2. Жена у стању хајза ће надокнадити пост, али не и молитву, након што се очисти.
3. Није јој дозвољен таваф око Ка'бе, и у таквом стању неће учити Кур'ан. Такође, неће седети у џамији. 4. Мужу је забрањен сполни однос са супругом све док јој не престане хајз (менструација) и док се не окупа.
5. Мужу је дозвољено да се наслађује са својом супругом док је у стању менструације, мимо полног односа, као што је љубљење, додиривање и слично.
6. Није дозвољено њеном мужу да јој да талак (развод) у стању менструације.
Чистоћа је престанак крви, па када крв престане, постала је чиста и њен менструални период је завршен, те се мора окупати. Затим можете обављати оно што јој је било забрањено због менструације.
Уколико након чистоће види смеђкаст или жуткаст исцедак, неће на то обраћати пажњу.
Друго: Нифас:
То је крв која излази из материце због порођаја и након њега, и она је остатак крви која је била задржана током трудноће.
Нифас је као и хајз (менструација) у погледу онога што је дозвољено, као што је страствено наслађивање њеним тијелом мимо полног органа.
Што се тиче забрањених ствари, то су: полни однос, пост, молитва, развод брака, таваф, учење Кур'ана и боравак у џамији. Обавезна је узети гусул по престанку крварења, као и жена у хајзу.
Обавезна је да надокнади пост, али не и молитву, јер се молитва не надокнађује као код жене у менструацији.
Нифаз најдуже може трајати четрдесет дана. Ако жени престане крварење пре четрдесет дана, њен нифас је завршен, те ће се окупати, клањати и обављати све оно што јој је било забрањено због нифаса.
Друго поглавље: Намаз:
Прво: Прописи везани за езан и икамет:
Езан је прописан у првој години Посланикове хиџре. Разлог његовог прописивања јесте то што им је било тешко да тачно одреде времена молитви, па су се посаветовали да поставе знак који ће их на то подсећати. Абдуллаху бин Зејду, радијаллаху анху, у сну је показан овај езан, а Објава га је потврдила.
Езаном се обавештава наступање молитвеног времена. Икаметом се обавештава да почиње молитва.
Езан и икамет представљају фарз кифаје – колективну обавезу мушког џемата приликом обављања прописаних молитви. Они спадају у видљива исламска обиљежја, те их није дозвољено напуштати.
Услови исправности езана:
1. Да муезин буде мушкарац.
2. Да езан буде по редоследу.
3. Да се езан узастопно проучи.
4. Да се езан учи након наступања намаског времена. Изузетак од тога је: први езан за сабах и џуму.
Суннети приликом учења езана:
1. Стављање два прста у уши.
2. Проучити езан на почетку времена.
3. Окретање десно и лево приликом изговарања "Хајје 'алес-салах" и "Хајје 'алел-фелах".
4. Да муезин има леп глас.
5. Одмерено изговарање речи езана, без развлачења нити претераног дужења.
6. Застајање на свакој реченици.
7. Окретање ка кибли приликом езана.
Езан се састоји од петнаест реченица, онако како га је Билал, радијаллаху анху, увек учио у присуству Аллаховог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем.
Речи езана:
“Аллаху екбер”: четири пута.
Ешхеду ен ла илахе иллалах (Сведочим да нема другог истинског бога осим Алаха): два пута.
Ешхеду енне Мухаммеден расулуллах (Сведочим да је Мухаммед Аллахов Посланик): два пута.
Хајја ‘алес-салах (Дођите на молитву): два пута.
Хајја ‘алел-фелах (Дођите на спас): два пута.
а потом ће казати: „Аллаху Екбер“ (Аллах је највећи), два пута.
Потом завршава речима „Ла илахе иллаллах“: једном.
На сабахском езану, након речи „хајје ‘алел-фелах“, додаје се: „ес-салату хајрун минен-невм“ – молитва је боља од сна – и то се изговара два пута. Јер је то време када људи углавном спавају.
Икамет се састоји од једанаест реченица које се уче брзо, тј. убрзано, јер се њиме обавештавају присутни, па нема потребе за отезањем.
Форма икамета гласи:
(Аллаху екбер): двапут.
Ешхеду ен ла илахе иллалах (Сведочим да је само Аллах истински Бог): једном.
Ешхеду енне Мухаммеден расулуллах (Сведочим да је Мухаммед Аллахов Посланик): једном.
Хајја ‘алес-салах (Дођите на молитву): једном.
Хајја ‘алел-фелах (Дођите на спас): једном.
(Кад каметис-салах): два пута.
‘Аллаху екбер’: два пута.
(Ла илахе иллаллах): једанпут.
Препоручује се ономе ко чује езан да говори исто што и муезин, осим код речи "Хајје 'алессалах" и "Хајје 'алел-фелах", када треба рећи: "Ла хавле ве ла куввете илла биллах". Затим треба донети салават на Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем. Потом ће након тога казати, односно проучити молбу: «Аллаху мој, Господару овог потпуног позива и управо успостављене молитве, подари Мухаммеду степен у Рају — Ел-Весиле, и почасти га као ниједног другог Свог роба. Уздигни га на Похваљено место које си му обећао, јер Ти, заиста, не кршиш обећање.» [12]. [12] Уважени шејх Абдул-Азиз бин Баз, Аллах му се смиловао, рекао је у својој збирци фетви (29/141): (Бејхеки је, с добрим ланцем преносилаца од Џабира, након речи: „које си му обећао“, додао: „Ти заиста не кршиш обећање.“)
Казат ће: „Задовољан сам Аллахом као Господаром, исламом као вером и Мухамедом, саллаллаху алејхи ве селлем, као Послаником“ [13]. [13] Бележи Тирмизи бр. 2635.
Забрањено је напустити џамију након езана без оправданог разлога или намере повратка.
Приликом спајања два намаза, довољан је један езан и по један икамет за сваки намаз.
Друго: Положај и вредност молитве (намаза):
Молитва је најпотврђенији стуб ислама након два сведочења (шехадета). И она има посебан положај, јер ју је Аллах прописао Своме Посланику, саллаллаху алејхи ве селлему ноћи мираџа, на небесима. Ово је, стога, доказ њене величине, потврде њене обавезности и њеног положаја код Аллаха, Узвишеног.
О њеној вредности и личној обавези преноси се много хадиса, а њена прописаност је нешто што је у исламској вери познато као очигледна истина.
На њену обавезност и важност указују бројни ајети и хадиси, а неки од њих су:
1. Речи Узвишеног Аллаха: молитва је, уистину, обавезна верницима у одређеним временским периодима. [Ен-Ниса': 103] Односно, прописана у временима која је појаснио Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем.
2. Као и речи Узвишеног: а наређено им је да само Аллаха обожавају, да Му искрено, као правоверни, веру исповедају, и да обављају молитву... (Ел-Бејјине, 5)
3. Узвишени Аллах каже: Али ако се они буду покајали и обављали молитву и давали милостињу, браћа су вам по вери... [Ет-Тевба: 11]
4. Од Џабира, Аллах био задовољан њима, се преноси да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: Између човека и многобоштва (ширка) и неверства је остављање намаза.“ [14]. [14] Бележи Муслим бр. 82.
5. Од Бурејде, Аллах био задовољан њиме, преноси да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: Уговор између нас и њих је намаз. Ко га остави, учинио је куфр (неверство).“ [15] [15] Бележи Тирмизи бр. 265, и каже: хасен-сахих-гариб, а веродостојним га оценио шејх Албани у делу Сахиху-т-тергиб ве-т-терхиб.
И постоји сагласност (иџма‘) учењака да је неверник онај ко порекне њену обавезност. Док онај ко је остави из лењости и немарности, према исправнијем мишљењу, и он је неверник, због раније наведеног веродостојног хадиса и сагласности (иџма‘а) асхаба по том питању.
Треће: Услови исправности намаза
1. Наступање његовог времена:
Доказ томе су речи Господара: молитва је, уистину, обавезна верницима у одређеним временским периодима. [Ен-Ниса'] Односно, прописана је у тачно одређеним временима.
Времена обавезних намаза су следећа:
а) Феџр (сабах): од појаве зоре до изласка Сунца.
б) Подне: од померања Сунца са средине неба, па све док сенка сваке ствари не постане једнака њеној дужини.
в) Икиндија: од завршетка подневског времена до жутила Сунца, а у нужде до заласка Сунца.
г) Акшам: од заласка Сунца до нестанка вечерњег руменила.
д) Јација: од завршетка акшамског времена до половине ноћи.
2. Покривање аврета (стидног места):
Стидно место је обавезно покрити, што је ружно откривати и због чега се човек стиди. Стидно место код мушкарца је од пупка до колена, а цело тело жене представља аврет у намазу, осим њеног лица. Чак ће покрити и своје лице када је у присуству мушкараца који јој нису махреми.
3. Избегавање нечистоће:
Неџасет (нечистоћа) је посебна врста прљавштине која спречава обављање молитве, као што су мокраћа, измет, крв и слично, а може се налазити на телу, месту где се молитва обавља или одећи.
Четврто: Окретање према кибли
Кибла је Часна Каба, а тако је названа зато што се људи према њој окрећу током молитве.
Намаз није исправан без окретања према кибли. Доказ за то је ајет: ...И где год били, лице своје окрените према њему... [Ел-Бекаре: 144]
Пето: Намера
Она у језичком смислу, значи намера, а у шеријатском смислу, чврста одлука да се учини ибадет ради приближавања Аллаху Узвишеном. Њено место је у срцу, те је није потребно изговарати, већ је то новотарија.
Четврто: обавезни саставни делови (рукнови) молитве:
Обавезних саставних делова (рукнова) молитве је четрнаест.
Први: стајање у намазу према могућностима.
Доказ томе је ајет: ...и пред Аллахом понизно стојте! [Ел-Бекара: 238], Од Имрана, Аллах био задовољан њиме, преноси се да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: „Обављај молитвуј стојећи. Ако не можеш, онда седећи, а ако не, онда лежећи на боку.“ [16]. [16] Ел-Бухари, бр. 1117.
Ако због болести није у стању обављањати молитву стојећи, обавит ће је према свом стању, седећи или лежећи. Болеснику је у том погледу сличан онај ко је уплашен, онај ко је наг, као и онај коме је због лечења потребно да седи или лежи, јер лечење захтева да не стоји. Исто тако, оправдање за изостављање стајања има и онај ко клања за сталним имамом који није у могућности да стоји. Ако имам клања седећи, и они који клањају за њим клањају седећи, следећи свога имама. Дозвољено је обављати добровољну молитву седећи, иако је човек у стању да стоји, али награда неће бити као награда онога ко стоји.
Други: Доношење почетног текбира:
Доказ томе су речи Веровесника, нека је Аллахов благослов и мир на њега: „Затим се окрени према Кибли и изговори текбир.“ [17] [17] Ел-Бухари, бр. 6251; Муслим, бр. 884.
Њен облик је да се каже: „Аллаху екбер“, и ништа друго је не може заменити.
Трећи: учење Фатихе:
Доказ томе су речи Веровесника, нека је Аллахов благослов и мир на њега: Нема молитве онај ко не проучи суру ел-Фатиха.“ [18] [18] Ел-Бухари, бр. 756; Муслим, бр. 872.
Четврт: Руку' на сваком рекату:
Доказ томе је ајет: О верници, клањајте се и ничице падајте... [Ел-Хаџџ: 77]
Пети:
Подизање са руку‘а и враћање у усправан положај, као што је било пре њега, обавезан је саставни део намаза, јер је Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, на томе истрајавао.
Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао је ономе који је неправилно клањао: „Затим се подигни док се потпуно не усправиш.“ [19]. [19] Ел-Бухари, бр. 793; Муслим, бр. 398.
Седми: Сеџда на седам делова тела:
Чело и нос, шаке, колена и прсти на стопалима. Доказ томе су речи Веровесника, нека је Аллахов благослов и мир на њега: «Наређено нам је да сеџду обављамо на седам делова тела: на челу», показујући руком на нос, «длановима, коленима и врховима стопала» [20]. [20] Ел-Бухари, бр. 812; Муслим, бр. 490.
Осми: Подизање са сеџде и седење између сеџди:
Преноси Аиша, Аллах био задовољан њом: 'Када би Веровесник, саллаллаху ‘алејхи ве селлем, подигао главу са сеџде, не би чинио другу сеџду све док се не би потпуно смирио у седећем положају.' [21] [21] Бележи Муслим бр. 498.
Девети: Смиреност у свим рукновима.
То је смиреност, макар трајала и кратко, јер је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао ономе који је лоше клањао: „…док се потпуно не смириш.“ [22]. [22] Ел-Бухари, бр. 724; Муслим, бр. 398.
Два рукна: десети и једанаести:
Последњи тешеххуд и седење на њему: на основу хадиса Ибн Мес'уда, радијаллаху анху, који се преноси од Веровесника, саллаллаху алејхи ве селлем: „Када неко од вас клања, нека каже: ‘Ет-техијјату лиллахи вес-салавату вет-тајјибату, ес-селаму 'алејке ејјухен-небијју ве рахметуллахи ве берекатуху, ес-селаму 'алејна ве 'ала 'ибадиллахис-салихин. Ешхеду ен ла илахе иллаллаху ве ешхеду енне Мухаммеден 'абдуху ве Ресулуху.’ (Сво величање припада Аллаху, салавати и добра дела; селам теби, Веровесниче, и Аллахова милост и Његова благодат; мир нама и добрим Аллаховим робовима. Сведочим да нема истинског бога осим Аллаха и сведочим да је Мухаммед Његов роб и Његов Посланик)“ [23]. [23] Ел-Бухари, бр. 797; Муслим, бр. 402.
Дванаести: Доношење салавата на Посланика, саллалаху алејхи ве селлем, на задњем седењу.
Да се проучи: Аллахумме салли 'ала Мухаммедин.“ (Аллаху, донеси салават на Мухаммеда)[24], А оно што је више од тога, суннет је. [24] Бележи ет-Тирмизи, бр. 839.
Тринаести рукн: редослед између рукнова.
Јер је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, то чинио по редоследу. Такође Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, каже: „Клањајте онако како видите да ја клањам.“ Човек који је погрешно клањао подучен је да их обавља по редоследу, уз употребу везника 'затим'. [25] Ел-Бухари, бр. 6008.
Четрнаести: Предавање селама
Доказ томе су речи Веровесника, нека је Аллахов благослов и мир на њега: „И њен завршетак је предавање селама.“ Посланик, мир и благослов Божији нека су на њега, је рекао: „И њен завршетак је предавање селама.“ [26] Ел-Бухари, бр. 1110.
Пето: Обавезне радње у молитви:
Има их осам:
1. сви текбири (изговарање речи Аллаху екбер) осим почетног.
2. Учење „субхане раббијел-азим“ на руку'у једанпут. Препоручено је повећати на три, што је најмања мера потпуности. И до десет, а то је највише.
3. Изговарање: "Семи'аллаху лимен хамидех", када се исправља са руку'а, за имама и онога ко клања сам.
4. Речи: "Раббена ве лекел-хамд" на стајању након подизања са руку'а.
5. Учење тесбиха (субхане раббијел-а'ла) на сеџди једанпут, а суннет је изговорити и до три пута.
6. Учење: "Господару, опрости ми!" једном између две сеџде, а суннет изговорити и до три пута.
7. Први тешхехуд; а он гласи: ,,Ет-техијјату лиллахи вес-салавату вет-тајјибату, ес-селаму алејке ејјухен-небијју ве рахметуллахи ве берекатуху, ес-селаму алејна ве 'ала 'ибадиллахис-салихин, ешхеду ен ла иллахе иллаллах, ве ешхеду енне мухаммеден абдуху ве расулуху.“ ,,Најлепши селами Аллаху, благослови; нека је селам на тебе, Веровесниче, Аллахова милост и Његова благодат; нека је мир и нама и добрим Аллаховим робовима. Сведочим да нема бога осим Аллаха и сведочим да је Мухаммед Његов роб и Његов Посланик.“[27] [27] Ел-Бухари, бр. 835.
8. Седење на првом тешеххуду.
Шесто: суннети у молитви
Суннети намаза не кваре намаз њиховим изостављањем. Суннети се деле на две врсте: вербалне суннете и практичне суннете.
Прво: Вербални сунети
1. Почетна дова има више форми, а неке од њих су: „Слављен нека си и хваљен, Аллаху, благословљено је Твоје име, узвишено је Твоје величанство, и нема истинског бога осим Тебе.“[28] [28] Ел-Бухари, бр. 743; Муслим, бр. 399.
2. Тражење уточишта пре учења Фатихе, а то представља изговарање речи: "Еузу биллахи минеш-шејтанир-раџим."
3. Учење бисмиле пре учење Кур'ана, а то су речи: „Бисмиллахир-рахманир-рахим“ (У име Аллаха, Милостивог, Самилосног).
4. Учење тесбиха (субхане раббијел-азим) на руку'у и сеџди више од једанпут.
5. Учење више од једном: Господару, опрости ми између две сеџде.
6. Речи: „Пуноћу небеса, и пуноћу Земље, и пуноћу онога што је између њих, и пуноћу свега што Ти, поред тога, пожелиш,“ Након речи: "Раббена ве лекел-хамд"[29]. [29] ет-Тирмизи, бр. 266.
7. Учење након Фатихе.
8. Као и дова: «Аллаху мој, Tеби се утечем од џехенемске патње, од патње у кабуру, од искушења живота и смрти, и од искушења Месиха Деџџала. »[30]. И учење додатних дова на задњем седењу. [30] Бележи Муслим бр. (588).
Друго: практични суннети:
1. Подизање руку у висини рамена или ушију у четири случаја:
а) Приликом почетног текбира.
б) Приликом руку'а.
в) Приликом подизања са руку'а.
г) Приликом устајања на трећи рек'ат.
2. Стављање десне руке преко леве на прса, приликом стајања, пре и после рукуа.
3. Гледање у место сеџде.
4. Ширење надлактица у страну приликом сеџде.
5. Удаљавање стомака од бедара приликом сеџде.
6. Седење на положеном левом стопалу у свим молитвеним седењима, осим на последњем тешеххуду трорекатне и четворорекатне молитве.
7. Теверрук приликом задњег тешшехуда код трорекатних или четворорекатних молитви.
Седмо: Начин обављања намаза
1. Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, када би отпочео намаз, окренуо би се према Кибли, подигао би руке, при чему би унутрашњост прстију била окренута према Кибли, и рекао: Аллаху екбер (Аллах је највећи)
2. Потом десном руком ухвати леву, и стави их на прса.
3. Затим би проучио уводну дову, и није увијек учио исту. Свака веродостојно пренесена почетна дова може се учити, а неке од њих су: „Субханеке-ллахумме ве бихамдике, ве тебарекесмуке, ве те'ала џеддуке, ве ла илахе гајрук." (Слављен и хваљен нека си, Аллаху, благословљено је Твоје име, узвишена је Твоја величина и нема истинског бога осим Тебе.)
4. Потом ће казати: "Утичeм се Аллаху од проклетог шејтана. У име Аллаха, Милостивог, Самилосног.“
5. Потом се проучи Фатиха, а када се заврши, каже се: 'Амин'.
6. Затим проучити оно што је лахко из Кур'ана. Учи се наглас на јутарњој молитви (сабаху), те на прва два реката предвечерње молитве (акшама) и вечерње молитве (јације), а у свим осталим молитвама учиће се у себи. Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, први рекат сваког намаза би одужио више од другог.
7. Затим подиже руке као што их је подигао код почетног текбира, а потом ће казати: „Аллаху екбер“ (Аллах је највећи), и на руку пада, ставља шаке на колена са раширеним прстима, чврсто их обухвата, леђа исправља, а главу држи у равни с њима, не подиже je нити je спушта. У том положају се учи: Субхане раббијел-азим «Слављен нека је мој Моћни Господар» једанпут, а најмањи степен потпуности јесте изговорити ове речи три пута, као што је већ споменуто.
8. а потом подиже главу изговарајући: Семи'аллаху лимен хамидех «Аллах чује оне који Га хвале», и подиже руке као и приликом рукуа.
9. Када се усправи, каже: «Аллахумме Раббена ве лекел-хамд, хамден кесирен тајјибен мубарекен фих, мил'ес-семаи ве мил'ел-ерди, ве мил'е ма бејнехума, ве мил'е ма ши'те мин шеј'ин ба'ду, ехлес-сенаи вел-меџд, ехакку ма калел-'абд, ве куллуна леке 'абд, ла мани'а лима а'тајт, ве ла му'тије лима мена'т, ве ла јенфе'у зел-џедди минкел-џедд.» (Аллаху, Господару наш, Теби припада хвала, бескрајна, лијепа и благословљена, која испуњава небо и Земљу, и оно што је између њих, и све што Ти хоћеш да испуњава после тога. О Ти, Који си достојан сваке хвале и славе, најпрече што један роб може рећи, а сви смо ми Твоји робови. Нико не може спријечити оно што Ти даш, нити ико може дати оно што Ти ускратиш, и имућноме код Тебе не користи његово богатство) [31] . Продужавао би ово смирење. [31] Бележи Ебу Давуд, бр. 5168.
10. Потом доноси текбир и одлази на сеџду, и не би подизао руке, Сеџду чини на свом челу и носу, длановима, коленима и врховима стопала, и усмериће прсте руку и ногу према кибли, и бити исправљен на сеџди, и чврсто ће спусти чело и нос на земљу, Ослања се на дланове, а подиже лактове, одваја надлактице од бокова и подиже стомак од бутина, а бутине од поткољеница. На сеџди се каже: Слављен нека је мој Узвишени Господар (субхане раббијел-а'ла) минимум једном. А најнижи степен шотпуности је три пута изговорити овај зикр, као што је претходно споменуто, И моли Аллаху како је пренесено.
11. Затим подиже главу изговарајући: „Аллаху екбер“, Потом испружи леву ногу, седне на њу и усправи десну. И ставиће руке на своје бутине, а потом ће казати: „Господару, опрости ми, смилуј ми се, ојачај ме, упути ме и опскрби ме.“[32]. [32] Бележи Тирмизи, бр. 284.
12. Затим донесе текбир и учини сеџду, а на другом рекату учини исто као и на првом.
13. Затим подиже главу изговарајући текбир, и устаје на предњи део стопала, ослањајући се на колена и бутине.
14. Када се потпуно исправи, поче ће са учењем. Други рекат се клања као и први.
15. Затим се седне на први тешеххуд (седеље), на исти начин као што се седи између сеџди, и ставља десну руку на десну бутину, а леву руку на леву бутину. палац десне руке ставља на средњи прст у облику халке, и померао би кажипрстом као да показује њиме, и гледао би у њега и учио би: ,,Ет-техијјату лиллахи вес-салавату вет-тајјибату, ес-селаму 'алејке ејјухен-небијју ве рахметуллахи ве берекатуху, ес-селаму 'алејна ве 'ала 'ибадиллахис-салихин, ешхеду ен ла илахе иллаллаху вахдеху ла шерике лех, ве ешхеду енне Мухаммеден 'абдуху ве Ресулуху.“ ,,Сво величање припада Аллаху, салавати и добра дела; селам теби, Веровесниче, и Аллахова милост и Његова благодат; мир нама и добрим Аллаховим робовима. Сведочим да нема истинског бога осим Аллаха, Јединог, Који нема судруга, и сведочим да је Мухаммед Његов роб и Његов Посланик.“ Није се дуго задржавао на овом седењу.
16. Потом би устао изговарајући текбир и клањао трећи и четврти рекат, али краће од прва два, и на њима би учио суру ел-Фатиха.
17. Потом седне на задњем тешехуду (седеље) чинећи теверрук. Теверк је испружaње леве ноге и њено избацивање на десну страну, исправљање десне ноге и спуштање задњице на тло.
18. На последњем седењу проучио би као и на првом, али се додаје и: ,,Аллаху мој, смилуј се Мухаммеду и његовој породици, као што си се смиловао Ибрахимовој породици. Заиста си Ти Хваљени и Вечни. Аллаху мој, благослови Мухаммеда и његову породицу, као што си благословио Ибрахимову породицу. Заиста си Ти Хваљен и Вечан.“
19. Тражи заштиту код Аллаха од џехенемске патње, од патње у кабуру, од искушења живот и смрти, као и од искушења Месихи Деџџала. Упућиваће дове пренесене у Кур'ану и сунету.
20. Потом се предаје селам на десну страну, након чега ће казати: Мир нека је Аллахов на вас, и Његова милост, и на своју леву страну исто тако би учинио. Изговарање селама почиње док је лице окренуто према Кибли, а завршава се са потпуним окретом главе.
Осмо: Покуђене радње у молитви
1. Окретање без потребе.
2. Подизање погледа ка небу.
3. Затварање очију без потребе.
4. Спуштање подлактица на тло приликом сеџде.
5. Покривање уста и носа без потребе.
6. Обављање молитве у стању трпљења мале или велике нужде, или у присуству хране коју жели.
7. Брисање са чела и носа онога што је на њима остало од трага сeџде, а нема сметње да се то обрише и након завршетка намаза.
8. Ослањање на зид и слично приликом стајања без потребе.
Девето: Ствари које кваре намаз
1. Једење и пијење.
2. Говор који није саставни дио молитве.
3. Смејање наглас и смејање грохотом.
4. Намерно изостављање једног од њених саставних обавезних делова (рукнова) или ваџиба.
5. Намерно додавање рукна или реката.
6. Намерно предавање селама пре имама.
7. Много узастопних покрета који нису саставни дио молитве, без потребе.
8. Нарушавање неког од услова који утичу на исправност молитве: попут кварења абдеста, намерног откривања аврета (стидног места), великог окретања телом од Кибле без преке потребе и прекидања нијета.
Десето: Сехви сеџда:
Ес-сехв: заборавност, а и Посланик, алејхи селам, је погрешио у намазу; јер је заборавност одлика људске природе. Његова заборавност је била део употпуњавања Аллахове благодати према његовом уммету и усавршавања њихове вере, како би се у њега угледали у ономе што им је прописао у случају заборавности.
Разлози због којих се чини сехви сеџда
1. Први случај:
Повећање у намазу у погледу радњи или изговора:
a) Додавање радњи: ако се дода радња која је саставни део намаза, попут стајања на месту седења, седења на месту стајања, или се дода руку‘ или седџда — па ако се то учини грешком, чини се седџдетус-сехв (седџда због заборава).
б) Додатни изговори: попут учења на руку‘у или седџди. Па ако то учини, препоручује му се да учини сехви-седџу.
2. Други случај:
Пропуст у молтви из заборава, а бива у једном од два случаја:
a) Изостављање рукна: уколико је тај рукн текбиретул-ихрам, намаз уопште није успостављен, и не може га надокнадити седџдетус-сехв (седџда због заборава). Ако је у питању рукн који није текбиретул-ихрам, попут руку‘а или сеџде, а он се тога сети пре него што започне учење на наредном рекату, обавезан је да се врати, па да обави тај рукн и све што долази после њега.
Ако се тога сети после што је већ започео учење на следећем рекату, онда се поништава онај рекат на ком је рукн изостављен, а рекат који следи заузима његово место.
б) Изостављање ваџиба: као што је заборављање првог седења (тешехуда) или изостанак изговора речи: субхане раббијел-азим, на руку’у. У том случају: учинит ће сехви-сеџду.
3. Трећи случај: Сумња
Пример: ако посумња да ли је клањао три или четири реката на подне-намазу, у том случају:
a) Ако му нешто превaгнe, поступиће по томе и учиниће севхи-сеџду.
б) Уколико није сигуран, нека поступи сходно ономе у шта је уверен и нека учини двије сеџде.
Ако се сумња јави након намаза, или ако неко често сумња, не треба се обазирати на ту сумњу.
Корист: Севхи-сеџда се чини пре селама: када се нешто изостави или у случају сумње у којој се не може донети превага. Чини се после селама: уколико се нешто дода, или се појави сумња па се поступи по ономе што преовлада у уверењу. У томе има ширине, ако Узвишени Бог да.
Једанаесто: Временски периоди у којима је забрањено обављати молитву
Основно правило је дозвољеност обављања намаза у свако доба. Међутим, шеријат је забранио обављање молитве у одређеним временима, а то су следећа:
1. Од сабах-намаза па све до изласка сунца и његовог подизања изнад земље колико је један копљани врх, онако како се види голим оком.
2. Када Сунце достигне средину неба, па све док не пређе зенит, а то је најкраће забрањено време.
3. Од икиндија-намаза па све до заласка сунца, а то је најдужи период забране.
Намази које је дозвољено обављати у временима у којима је забрањено клањати намаз:
1. Фарзови којима је прошло време, а нису обављени.
2. Намази који имају свој разлог, као што су: техијјетул-месџид, два реката тавафа, намаз помрачења и џеназа-намаз.
3. Наклањавање сабахског сунета након сабах намаза.
Дванаесто: Заједнички намаз - молитва
То је велики исламски обред, а то је заједничка молитва у џамијама. Неспорно је међу муслиманима да је обављање пет молитви у џамијама један од најважнијих видова покорности и највећих богоугодних дела, штавише, то је највећи исламски обред.
1. Пропис заједничког намаза:
Заједничко обављање пет дневних молитви (намаза) у џамији је обавеза за способне мушкарце, у месту боравка и на путовању, у стању сигурности и страха, као строга појединачна обавеза.
На обавезност обављања заједничке молитве (намаза) указују: Кур'ан и Суннет, и пракса муслимана, преношена из века у век, са претходних на потоње генерације.
Доказ из Кур'ана речи Узвишеног Аллаха: Када ти будеш међу њима и будеш их предводио у молитви, нека једна група са тобом клања... [Ен-Ниса': 102] С обзиром да ајет указује на потврђену обавезу заједничке молитве (намаза), јер муслиманима није дозвољено да је оставе у стању страха. Да није била обавезна, најпрече оправдање за њено изостављање био би страх. Изостављање молитве (намаза) у џемату и немарност према њему једна је од најпознатијих особина лицемера.
Докази из суннета су и многобројни хадиси, а неки од њих су:
Хадис који бележи Муслим у свом Сахиху: Неки слепац је рекао: "О Аллахов Посланиче, немам водича који би ме водио до месџида", па је замолио Посланика да му дозволи да клања у својој кући, што му је он и одобрио. Међутим, када се овај окренуо, позвао га је и упитао: "Чујеш ли позив на молитву (намаз)?" "Да", одговорио је. "Онда се одазови", рече Посланик. [33] [33] Бележи Муслим бр. 1484.
Па му је Посланик, саллаллаху ‘алејхи ве селлем, наредио да долази у месџид ради обављања молитве (намаза) у џемату и да се одазове на позив, иако је био слеп и поред тешкоћа са којима се суочавао. То је доказ да је молитва (намаз) у џемату обавезна.
2. Оно чиме се стиче џемат:
Заједнички намаз се постиже стизањем на један рекат са имамом, Доказ томе су речи Веровесника, нека је Аллахов благослов и мир на њега: „Ко стигне да кланја један рекат од молитве (намаза), тај је стигао на молитву (намаз).“ [34] [34] Ел-Бухари, бр. 609; Муслим, бр. 602.
3. Стизање на рекат:
Рекат се стиже стизањем на руку. Ако онај ко је закаснио на намаз затекне имама на руку'у: дужан је да донесе почетни текбир стојећи, а затим да учини руку', доносећи поново текбир за одлазак на руку'. А ако се ограничи на текбир за ступање у молитву док стоји, то ће му заменити текбир за одлазак на руку'.
4. Оправдања због којих је човеку дозвољено да изостави молитву (намаз) у џемату:
1. Болест, уколико због ње присуствовање џума-намазу и заједничкој молитви представља потешкоћу.
Трпљење нагона за обављањем мале или велике физиолошке потребе, јер то доводи до губитка скршености у намазу, а и због штетности по тело.
3. Присуство хране, а човек је гладан или за њом жуди, под условом да се то не претвори у навику или изговор за изостајање са заједничког намаза.
4. Оправдан страх за живот, иметак и слично.
Тринаесто: Намаз у страху
Намаз у страху прописан је у свакој дозвољеној борби, као што су борба против неверника, побуњеника и разбојника, због речи Узвишеног: ...ако се бојите да ће неко зло да вам учине неверници... [Ен-Ниса', 101], Исти пропис важи и за остале против којих је дозвољено борити се.
Намаз у страху је прописан уз два услова:
1) Да борба против непријатеља буде дозвољена.
2) Да страхује од његовог напада на муслимане током намаза.
Начин обављања намаза у страху:
Има више начина обављања молитве у страху, а најпознатији је онај како је наведено у хадису Сехла, радијаллаху анху: да је једна група стала у саф са Веровесником, саллаллаху алејхи ве селлем, а друга група се поставила према непријатељу. Он је клањао са онима који су били уз њега један рекат, затим је остао стојећи, а они су сами употпунили своју молитву. Потом су отишли и стали према непријатељу. Затим је дошла друга група, па је са њима клањао преостали рекат своје молитве. Потом је остао седећи, а они су сами употпунили своју молитву. Након тога је заједно са њима предао селам. [35] [35] Ел-Бухари, бр. 4130; Муслим, бр. 842.
Из молитве у страху можемо извући следеће користи:
1. Важност молитве (намаза) у исламу, и важност молитве (намаза) у џемату, јер се он не изоставља ни у овим критичним ситуацијама.
2. Уклањање потешкоћа од овог уммета, лакоћа шеријата и његова прикладност за свако време и место.
3) Свеобухватност исламског верозакона, будући да је за сваку ситуацију прописао оно што јој одговара.
Четрнаесто: Џума намаз:
Прво: Њен пропис:
Петком молитва (џума) је лична обавеза за сваког муслимана мушкарца који је пунолетан, разуман, стално настањен и нема оправдан разлог да је изостави.
Доказ томе је ајет: О ви који верујете, кад у петак на молитву будете позвани, пожурите на слављење Аллаха, и оставите се трговине, то вам је боље, ако знате! [Ел-Џум'а, 9]
Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, је рекао: „Људи ће се заиста морати оканити напуштања џума-намаза, или ће им Аллах запечатити срца, па ће постати немарни.“ [36]. [36] Бележи Муслим бр. 865.
Друго: Услови исправности џуме
1) Време: њено време је као и време подневне молитве. Није валидан пре свога времена, нити након његовог истека.
2) да се она обавља у џемату, а најмањи број џемата је тројица, према исправнијем мишљењу. Неважећа је ако је клања појединац, као и ако је клањају само двојица.
3) Да клањачи буду стално настањени у стамбеним објектима изграђеним на уобичајен начин, било да је реч о армираном бетону, камену, земљи и сличном. Према томе, то није исправно од становника пустиње, власника шатора, који немају стално пребивалиште, већ се селе и прате пашњаке за своју стоку.
4) Да јој претходе две хутбе (проповеди), јер их је Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, редовно практиковао.
Треће: Рукнови двеју џуманских хутби:
1. Хвала Узвишеном Богу и изговор два шехадета.
2. Салават на Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем.
3. Опорука о богобојазности.
4. Учење нечега из Кур'ана.
5. Ваз.
Четврто: Похвални обреди џуманске хутбе:
1. Одржавање хутбе на минберу.
2. Раздвајање између две хутбе кратким седењем. 3. Упућивање дове у њима за муслимане и њихове владаре.
4. Да буду кратке.
5. Поздрав хатиба људима приликом пењања на минбер.
Пето: Похвалне радње петком:
1. Чишћење зуба.
2. Намирити се, уколико се нађе.
3. Рани одлазак на џуму намаз.
4. Пешачење до џамије.
5. Бити близу имама.
6. Дова.
7. Учење суре Ел-Кехф.
8. Доношење салавата на Посланика, саллалаху алејхи ве селлем.
Шесто: Забране за онога ко присуствује џуми
1. Забрањено је причати док имам држи џуманску хутбу, на основу ријечи Аллаховог Посланика, саллаллаху 'алејхи ве селлем: „Ако некоме кажеш у петак, док имам држи хутбу: ‘Слушај и прати!’, омаловажио си хутбу и изгубио награду.“ [37] То јест: изговорио си празну, непотребну реч, а „лагв“ значи грех. [37] Ел-Бухари, бр. 934; Муслим, бр. 851.
2. Покуђено је корачати преко људи, осим имаму или ономе ко иде до празног места до когa се не може другачије доћи.
Достицање џума-намаза:
Ко стигне на руку‘ са имамом на другом рекату џума-намаза, стигао је на џуму и употпуњује је као два реката. Уколико не стигне на руку' другог реката, пропустио је џума-намаз, и употпуњава га као подне-намаз од четири реката. Исто тако, ко пропусти џума-намаз због сна или нечег другог, клањаће подне-намаз.
Петнаесто: Намаз особе које имају олакшице намазу
Прво: Намаз болесника:
Прво: Болесник је обавезан да обавља намаз сходно својим могућностима, није му дозвољено да пропушта намаз докле год му је разум присутан.
Друго: Како клања болесник:
1. Болесник је обавезан да клања стојећи, уколико је у могућности да стоји без потешкоће или штете, и да притом обавља руку и сеџду.
2. Уколико клањачу шкоди руку' или сеџда, а у стању је да стоји, ишаретит ће за руку' стојећи, а сеџду ће обавити седећи.
3. Ако не може клањати стојећи, клањаће седећи. Суннет је да седи прекрштених ногу уместо стајања, да руку‘ обави гестикулацијом, а сeџду чини на земљи ако је могуће, а ако не, онда гестикулацијом, и нека она буде нижа од руку‘а.
4. Ако није у стању да клања седећи, онда нека клања на боку, окренут лицем према кибли. Боље је бити на десној страни, ако је то могуће, а руку‘ и сeџда се обављају ишаретом.
5. Ако није у стању да клања на боку, клањат ће лежећи на леђима, а ногама пруженим према Кибли, и ишаретом ће обављати руку' и сеџду.
6. Уколико није у могућности да чини гестикулацију телом приликом руку'а и сеџде, климаће главом. Ако му и то представља потешкоћу, та обавеза гестикулације отпада, те ће радње молитве обављати у свом срцу, тако што ће имати намеру да покрете попут руку'а, сеџде и седења обавља, остајући у свом положају, и изговарати њене зикрове.
Болесник ће испунити од намаских услова оно што је у могућности, као што су: окретање према Кибли, узимање абдеста водом или тејемума у случају немогућности, те чишћење од нечистоћа. Уколико нешто од тога није у стању да учини, та обавеза спада са њега, па ће клањати сходно свом стању и неће одлагати намаз изван његовог прописаног времена.
8. Суннет је да болесник седи скрштених ногу на месту где се иначе стоји и чини руку, а да у осталим деловима молитве седи на левој потколеници, а десна нога је усправљена, прсти окренути ка кибли.
Друго: Намаз путника:
1. У особе које имају оправдање убраја се и путник, коме је прописано скраћивање четворорекатних намаза са четири на два реката. Доказ томе је ајет: Када путујете по Земљи, није вам грех да молитву скратите... [Ен-Ниса': 101]
Од Енеса бин Малика, Аллах био задовољан њиме, преноси се да је рекао: „Изађосмо са Веровесником, саллаллаху алејхи ве селлем, из Медине у Меку, па је клањао по два реката све док се нисмо вратили у Медину.“ [38] [38] Ел-Бухари, бр. 1081; Муслим, бр. 693.
Путник може почети с краћењем намаза од тренутка када напусти настањени део свог места; јер је Аллах дозволио краћење ономе ко путује. Пре него што напусти своје место боравка, не сматра се путником, јер је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, скраћивао намаз тек онда када би кренуо на пут.
2. Раздаљина на којој је путнику дозвољено кратити намаз износи отприлике осамдесет километара.
3. Путнику је дозвољено да крати намаз у повратку, све док не уђе у своје место из којег је кренуо.
4. Када путник стигне у неко место и намерава у њему боравити, има три стања:
а) да намерава да борави дуже од четири дана; тада је дужан да употпуни намаз од првог дана боравка и не може користити путничке олакшице.
б) Ако намерава да борави четири дана или мање, дозвољено му је да скраћује намаз и користи се путничким олакшицама.
в) да нема намеру боравка на одређено време, већ може остати дан или десет дана, сходно томе како му место одговара, или има неки разлог, попут лечења или неког посла, па се враћа у свој завичај чим тај разлог престане. Њему је дозвољено да крати намаз и да се користи путним олакшицама све док се не врати, па макар боравио и дуже од четири дана.
5. Када путник клања за имамом мештанином, дужан је употпунити намаз, чак и ако му се придружи само на последњем тешеххуду.
6. Ако мештанин клања иза путника који крати намаз, дужан је да употпуни свој намаз након имамовог селама.
Шеснаесто: Бајрам-намази
Празнике муслимана је прописaо Узвишени Аллах, а они их нису сами увели. Муслимани имају само два благдана: Рамазански бајрам и Курбан-бајрам. За разлику од празника неверника или новотарских празника, које Узвишени Аллах није прописао нити их је наредио, већ су их они сами од себе увели.
Прописи Бајрам намаза:
Колективна дужност у чијем извршавању је био устрајан Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, као и праведни и упућени халифи, Аллах био задовољан свима њима. Она спада у велике симболе вјере и њене видљиве прописе.
Време бајрам-намаза: почиње када се Сунце подигне за једно копље, односно отприлике петнаест минута након изласка сунца, а завршава се када сунце пређе зенит.
Начин обављања Бајрам-намаза:
1. На првом рекату доноси се почетни текбир, затим се учи почетна дова, а потом се доноси још шест текбира. Приликом сваког текбира подижу се руке, а између текбира се хвали Аллах, слави Га и доносе салавати на Вјеровјесника, саллаллаху алејхи ве селлем. Затим се проучи еузубилла и бисмилла, и отпочиње са учењем.
2. На другом рекату, након прелазног текбира, доноси се пет текбира, затим се проучи еуза и бисмила и почне са учењем. Пожељно је да се на првом рекату након Фатихе проучи сура Ел-А'ла, а на другом сура Ел-Гашије.
3) Када имам преда селам, попеће се на минбер, одржи две хутбе и између њих кратко ће сести, као што се чини и на џуманској хутби.
Суннети Бајрама (Похвалне ствари везане за Бајрам):
а) Купање.
б) Очистити се и намирити се.
в) Јести пре намаза на Рамазански бајрам, а на Курбан-бајрам од свог курбана, уколико га има.
г) Одлазак пешке до џамије.
д) Одлазак једним путем, а повратак другим.
ђ) Рани одлазак на намаз за клањача, а не за имама.
Ет-текбир – величање, односно изговарање речи „Аллаху екбер“.
Сунет је доносити текбире уочи оба Бајрама, у првих десет дана зул-хиџета и у данима тешрика, две су врсте текбира:
Прва врста: Апсолутни текбир: то је онај који није ограничен одређеним временом.
1. За Рамазански бајрам: од заласка сунца уочи Бајрама до почетка бајрам-намаза.
2. За Курбан-бајрам: од заласка сунца уочи првог дана зул-хиџета до заласка сунца последњег дана тешрика.
Друга врста: Ограничени текбир, а то је онај који се доноси након обавезних молитви.
1. Онај ко није мухрим: од зоре дана Арефата до икиндије последњег дана Тешрика.
2. Мухрим: од подне-намаза на дан Бајрама до икиндије последњег дана Тешрика.
Седамнаесто: Намаз приликом помрачења Сунца
Значење помрачења Сунца и Месеца:
Помрачење је нестанак месечеве светлости ноћу, у потпуности или делимично.
Помрачење је нестанак сунчеве светлости или дела те светлости дању.
Прописи намаза при помрачењу Сунца:
Намаз приликом помрачења Сунца је потврђени суннет, на шта указује поступак Посланика, саллаллаху ’алејхи ве селлем, који га је клањао када се у његово време десило помрачење Сунца. Као што на то указује Његова наредба, а и учењаци су сагласни о њеној прописаности.
Њено време је:
Од почетка помрачења Сунца или Месеца до разоткривања, а то је нестанак помрачења.
Опис намаза:
Састоји се од два реката на којима се учи наглас, а начин њеног обављања је следећи:
а) Изговарити почетни текбир, проучити почетну дову, тражити уточиште код Аллаха и проучити Бисмилу, а затим Фатиху, а након тога ђе проучити дужи одломак из Кур'ана.
б) Затим ће се дуже задржати на руку'у.
в) Затим се подиже са руку'а, изговарајући: "Семи'аллаху лимен хамидех", потом учи Фатиху, а након тога ће дуже учити, али краће од првог реката.
г) Затим ће обавити дужи руку', али краћи од првог руку'а.
д) Затим се подиже са руку'а, и изговара: "Семи'аллаху лимен хамидех" (Аллах је чуо онога ко Га хвали).
ђ) Затим ће учинити двије дуге сеџде.
е) Потом се подиже на други рекат, који де обавња као и први, али је краћи од њега.
Суннети за намаз помрачења Сунца:
а) Позивање речима: (Молитва је заједничка).
б) да се обави у џемату.
в) продужавање молитве дужим стајањем, руку'ом и сеџдом.
г) Други рекат треба бити краћи од првог.
д) Затим ће упутити савет, и подстицај на чињење богоугодних дела и избегавање греха.
в) Много дову чинити, скрушено се молити, опрост тражити и садаку давати.
Осамнаесто: Молитва за кишу
1) Ел-Истиска': тражење да Аллах спусти кишу у време суше.
Време када је прописано обављати молитву за кишу:
Молитва за кишу се прописује када земља засуши, киша престане падати и настане штета због њеног престанка. Тада људима не преостаје ништа друго него да се скрушено обрате своме Господару, да од Њега траже кишу и да траже Његову помоћ разним видовима понизних молби.
а) Понекад обављањем намаза у џемату или појединачно.
б) Понекад и довом на џуманској хутби, где хатиб упућује дову, а муслимани на њу аминују.
в) Понекад довом у било које време, без намаза и хутбе.
Прописи намаза - молитве за кишу:
Молитва за кишу Пжје потврђена пракса (суннет) када за њу постоји разлог, на основу поступка Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, као што се бележи у хадису Абдуллаха ибн Зејда, радијаллаху анху, који каже: Изаашао је Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, на мусалу, па је затражио кишу, окренуо се према кибли, окренуо свој огртач наопако и клањао два реката. [39]. [39] Ел-Бухари, бр. 1012; Муслим, бр. 894.
Начин обављања намаза за кишу:
Начин обављања намаза за кишу је као код бајрам-намаза. Похвално је клањати га на мусали, попут бајрам-намаза, а његови прописи су као прописи бајрам-намаза: по броју реката, учењу наглас, по томе што се клања пре хутбе, те по додатним текбирима на првом и другом рекату пре учења. Као што је претходно појашњено о бајрам-намазима. Држи једну хутбу.
Деветнаесто: Прописи везани за џеназу:
Прво: Ономе ко је присутан код особе којој се назире смрт:
1. Суннет је ономе ко је присутан код особе на самрти да је подстиче на изговарање речи: Ла илахе иллаллах.
2. Препоручено је да буде окренут према кибли.
3. Затварање очију.
4. Препоручено је покрити умрлога платном након смрти.
5. Треба пожурити с његовим опремањем.
6. Обавезно је убрзати измирење његових дугова.
7. Умрли се гасули (купа) и опрема у ћефине, а то двоје је фарз-кифаје.
Друго: Прописи џеназе (молитва за умрле)
Њен пропис: фард кифаје — колективна обавеза.
Услови исправности:
1) Окренути се према Кибли.
2) Прекривање стидног места.
3) Избегавати нечистоћу.
4) Тахарет клањача и мејјита.
5) Да муслиман буде клањач и онај коме се клања.
6. Присуствовање џенази, уколико се налази у истом месту.
7) Да подлеже верским задужењима.
Рукнови су:
1. Клањати у стајаћем положају.
2. Донијети четири текбира.
3. Проучити Ел-Фатиху.
4) Салават на Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем
5) Дова за умрле.
6) Редослед.
7) Предавање селама.
Њени суннети:
1. Подизање руку код сваког текбира.
2) Тражeње уточишта (од шејтана).
3) Дова за себе и за муслимане.
4) Учење у себи.
5) Кратко застајање након четвртог текбира и пре предаје селама.
6) Стављање десне руке преко леве на прса.
7) Окретање на десну страну приликом предавања селама.
Њен опис:
Да имам и онај који клања сам стану код прса мушкарца и средине тела жене, донесу почетни текбир, проуче еузу, а не уче уводну дову, проуче бисмилу и проуче суру ел-Фатиху.
Затим донесе текбир, након којег донесе салавате на Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, потом поново донесе текбир и упути дову за умрлог онако како је пренесено. Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, је казао: „Господару наш, опрости нашим живима и нашим мртвима, и младима и старима, и мушкарцима и женама, и присутнима и одсутнима! Господару наш, кога поживиш од нас — поживи га у иману, а кога усмртиш — усмрти га у исламу! Господару наш, немој нам ускратити Своју награду и немој нас одвести у заблуду после њега.“ [40] [40] Бележи Ебу Давуд бр. 3201, Тирмизи бр. 1024, и каже: хадис је хаснун сахих.
Такође је Посланик учио следећу дову: „Аллаху мој, опрости му лоша дела и смилуј му се, заштити га и опрости му, и племенито га дочекај, и учини му сваки пролаз пространим, и окупај га водом, снегом и ледом, и очисти га од греха као што си Ти очистио белу одећу од прљавштине, и замени му његов дом бољим, и његову породицу бољом, и супругу бољу од његове, и уведи га у Рај, и заштити га од казне у гробу и од казне ватром.“ [41]. Потом се доноси текбир, након којег се мало застане, затим се предаје један селам на десну страну. [41] Бележи Муслим бр. 962.
Треће поглавље: Зекат
1. Дефиниција зеката и његов значај:
Зекат језички значи: раст и повећање.
Зекат је шеријатски прописано право у одређеној имовини за одређене категорије.
Зекат је трећи стуб ислама. У Кур'ану се спомиње заједно са намазом на осамдесет и два места, што указује на њену величину и значај.
Узвишени Аллах каже: И обављајте молитву и дајте милостињу... [Ел-Бекара: 43]
Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, казао је: „Ислам је изграђен на пет темеља: сведочењу да нема бога који заслужује да се обожава осим Аллаха, и да је Мухаммед Аллахов посланик, обављању намаза, давању зеката, обављању хаџџа и посту месеца рамазана.“ [42]. [42] Ел-Бухари, бр. 8; Муслим, бр. 111.
Муслимани су сложни да је зекат обавезан, а неверник је и онај ко пориче његову обавезност. Борба је прописана против оних који спречавају њено давање.
2. Услови обавезности зеката:
а) Слобода: Зекат није обавезан за роба, јер он нема иметак, а оно што поседује јесте власништво његовог господара, па је зекат обавеза његовог господара.
б) Ислам: стога давање зеката није обавеза за неверника, јер је то чин покорности и приближавања Аллаху, а неверник није од оних који не раде дела која приближују Аллаху.
в) Поседовање нисаба: Није обавезно издвојити зекат на оно што је испод нисаба, а то је одређена количина иметка.
г) Потпуно власништво: да иметак буде у потпуном и неокрњеном власништву особе, јер се зекат не даје на иметак чије власништво није утврђено, попут дуга из уговора о ослобађању.
д) Протек хавла над имовином: На основу мерфу' хадиса од Аише, Аллах био задовољан њоме: „Нема зеката на иметак док над њим не прође година дана.“ [43] [43] Бележи Ибн Маџе бр. 1792, Тирмизи бр. 63 и 631.
3. Врсте иметка на које је зекат обавезан:
Прво: стока. А то су камиле, краве и ситна стока (овце и козе), и на њих је зекат обавезан под два услова:
1) да служе за млијеко и приплод, а не за рад.
2) Да буде саиме (тј. она која се чува). Зекат није обавезан на стоку коју власник храни купљеном или прикупљеном сточном храном. Не узима се зекат на стоку која пасе део године, а не целу или већи део.
4) Нисаби стоке:
1. Зекат на камиле
Када се испуне услови, на сваких пет камила даје се једна овца, на десет — две овце, на петнаест — три овце, а на двадесет — четири овце. На то указују Суннет и консензус исламских учењака. Када њихов број достигне двадесет и пет, даје се „бинт мехад“, а то је камила која је навршила годину и ушла у другу. Уколико се она не нађе, уместо ње је довољан „ибн лебун“.
Када број камила достигне тридесет и шест, обавезно је дати „бинт лебун“, а то је камила која је навршила две године.
Када број грла достигне четрдесет и шест, тада је прописана хикка, а то је она која је напунила три године.
Када број камила достигне шездесет и једну, обавезно је дати „џезе'у“, а то је она која је навршила четири године.
Ако број камила достигне седамдесет и шест, обавеза је дати две двогодишње камиле.
Када број дева достигне деведесет и једну, прописују се двије хике.
Уколико број камила пређе сто двадесет, дају се три двогодишње камиле. Затим, на сваких четрдесет даје се једна двогодишња камила, а на сваких педесет једна трогодишња.
2. Зекат на говеда
Обавезно је за њих дати, када се испуне услови и када њихов број достигне тридесет: теле — а то је оно које је навршило годину дана и ушло у другу.
Не даје се зекат на мање од тридесет.
Када их буде четрдесет, обавезна је старија крава, а то је она која је напунила две године.
Ако број говеда пређе четрдесет, на сваких тридесет обавезно је дати једногодишње теле, а на сваких четрдесет — двогодишњу краву.
3. Зекат на овце
Када укупан број оваца и коза достигне четрдесет, даје се једна овца или коза и то шестомесечно јагње или једногодишња коза.
Зекат на ситну стоку није обавезан ако је њен број мањи од четрдесет. Када укупан број оваца достигне сто двадесет и једну, обавезне су две овце. Када их буде двеста и једна, обавезно је дати три овце.
Након тога се обавеза устaљује, па је на сваких сто оваца обавезна једна, на четири стотине — четири овце, и тако даље.
Друго: Зекат на оно што се добија из земље:
Две су врсте онога што излази из земље:
1) Житарице и плодови.
2) Руде.
Прва врста: житарице и плодови
Обавезно је дати зекат на житарице, попут: пшенице, јечма и пиринча. А у плодовима; попут урми и сувог грожђа. Није обавезан за остале биљке, попут махунарки и поврћа.
Услови обавезности зеката на усеве и плодове:
1) Да се може складиштити: не даје се зекат на оно што се не може складиштити, попут воћа и поврћа.
2) Да се мери на запремину: зекат се не даје на оно што се продаје на комад или на вагу, као што су лубеница, лук, нар и слично.
3) Да достигне нисаб: а то је пет вескова, па нема зеката на оно што је мање од тога.
4) Да нисаб буде у власништву у време обавезности зеката.
Онај ко га стекне у власништво након времена када зекат постаје обавезан, није дужан дати зекат, као да га је купио или добио на поклон након жетве.
Време обавезности зеката:
Обавезно је дати зекат на житарице и плодове када почне њихово сазревање, а показатељ почетка сазревања је следећи:
a) Код зрна: када ојача, отврдне и постане чврсто.
б) Код палминих плодова: да поцрвене или пожуте.
в) Код грожђа: да буде меко и слатко.
Нисаб:
Нисаб жита и плодова износи пет вескова, а товар (вeск) износи шездесет прегршти (са‘а). Нисаб стога износи триста веровесничких са‘ова, што у килограмима износи отприлике 900 kg.
Износ обавезног зеката:
Ушур је обавезан на оно што се напаја без трошка и напора; попут онога што напајају кишне воде и извори.
Обавезна је половина десетине за оно што се наводњава уз трошак и труд; попут онога што се наводњава водом која се извлачи из бунара и река помоћу животиња или савремених машина.
Друга врста: Руде.
Једна од врста добара која излазе из земље јесу рудна блага. То је оно што се вади из земље, а није од њеног састава, као што су злато, сребро, гвожђе и драгуљи.
Време обавезности зеката на њу:
Чим је стекне и њоме овлада, одмах ће на њу издвојити зекат, будући да се за то не условљава да протекне година дана. Њен нисаб је нисаб злата и сребра, а издваја се четвртина десетине од његове вредности.
Треће: Зекат на злато и сребро
Валуте су: злато, сребро и новчанице, а зекат на њих је обавезан. Доказ за то су речи Узвишеног Аллаха: Онима који злато и сребро гомилају и не троше га на Аллаховом путу - наговести болну патњу. [Ет-Тевба: 34]
U хадису: „Сваком поседнику злата и сребра, за које не одвоји зекат, на Судњем дану ће се припремити плоче од ватре.“ [44] [44] Ел-Бухари, бр. 1402; Муслим, бр. 2287.
Сви учењаци су сагласни о обавезности зеката на злато и сребро. Новчанице имају исти статус као злато и сребро, јер су преузеле њихову улогу у новчаном промету.
Нисаб зеката на новац, и обавезни износ:
То је нисаб злата или сребра, јер је новац заузео њихово место као платежно средство. Када досегне нисаб једног од њих, зекат постаје обавезан. Данас се нисаб за папирни новац углавном одређује према сребру, јер је оно јефтиније од злата, па се његов нисаб досегне пре. Ако муслиман поседује иметак у вредности од 595 грама сребра и прође година дана, обавезан је да да зекат. Вредност грама сребра се мења с времена на време. Зато онај ко има иметак, а не зна да ли је достигао нисаб или не, нека пита трговце сребром за вредност грама сребра, затим тај износ помножи са 595, а добијени износ је нисаб.
Корист: Када неко жели да издвоји зекат на свој иметак, поделиће нисаб са четрдесет, а оно што се добије јесте обавезни износ.
Зекат на трговачку робу
То је оно што је намењено да се продаје и купује ради зараде. Трговачка роба је сваки иметак који није новац (злато и сребро), а који је намењен за продају, као што су аутомобили, одећа, платно, гвожђе, дрво и друго.
Услови обавезности зеката на трговачку робу:
Да се дође у посед властитим деловањем, као што су продаја, закуп и други начини стицања.
Да је поседује са намером трговине, односно да њоме намерава остварити зараду. Јер дела се вреднују према намерама, а трговина је дело, па је обавезно да је прати намера, као и сва остала дела.
3. Да њена вредност достигне нисаб у злату или сребру.
4. Испуњење хавла.
Начин издвајања зеката на трговачку робу:
Да се трговачка роба приликом навршетка године процењује према једном од два платежна средства: злату или сребру. Уколико се процени и достигне нисаб у злату или сребру, издваја се једна четрдесетина од њене вредности.
Пето: Зекатул-фитр:
То је обавезна садака на крају месеца рамазана. Прописана је у другој години по Хиџри.
Њен статус:
Зекатул-фитр је обавеза за сваког муслимана који на дан Бајрама и у његовој ноћи има хране више од онога што је довољно за њега и за оне које је дужан издржавати. Обавезан је сваком муслиману, мушкарцу или жени, малом или великом, слободном или робу. Доказ споменутом је хадис указује којем стоји: „Аллахов Посланик, мир и благослов на њега, прописао је зекатул-фитр робу и слободном, мушкарцу и жени, малолетнику и пунолетнику међу муслиманима.“ [45] Фард значи и: задужити и обавезати. [45] Ел-Бухари, бр. 1432; Муслим, бр. 984.
Мудрост његовг прописивања:
Ибн Абас, нека је Аллах задовољан њиме, каже: "Аллахов Посланик, мир и благослов на њега, прописао је зекатул-фитр као чишћење за постача од ружног и непристојног говора, и као храну за сиромашне." [46]. [46] Бележи Ебу Давуд бр. 1609, Ибн Маџе бр. 1827, а веродостојним га оценио шејх Албани у Сахиху Ебу Давуда бр. 1609.
Време обавезности и издвајања:
Обавеза зекатул-фитра наступа заласком сунца уочи Бајрама. Пожељно је дати је на дан Бајрама пре одласка на бајрамску молитву. Није дозвољено пустити да прође бајрамска молитва, а да се зекатул-фитр не исплати. Ако је одложи за после Бајрам-намаза, дужан је дати је накнадно и грешан је због одлагања мимо прописаног времена.
Дозвољено је дати зекатул-фитр дан или два пре Бајрама.
Прописани износ и имовина на коју се даје:
Један са' од уобичајене хране за народ тог краја; попут пиринча, урми, пшенице или другог. Један саʿ износи отприлике три килограма. Давање новчане вредности уместо тога није дозвољено, јер је то супротно наредби Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем.
Издвајање зеката и категорије којима се даје:
Време издвајања зеката:
Обавеза је одмах дати зекат, чим наступи време његове обавезности. Није дозвољено одлагање осим из нужде, као када је имовина у далекој земљи и не постоји нико кога би могао опуномоћити.
Место његовог издвајања:
Најбоље је издвојити зекат у месту у којем се налази иметак. Дозвољено је пренети иметак из свог места у друго у одређеним случајевима:
а) Уколико у месту не буде потребитих за зекатом.
б) Ако у другој земљи постоји рођак у потреби.
в) Уколико постоји шеријатски оправдан разлог за премештање новца, као што је премештање у подручја муслимана погођених глађу и поплавама.
Зекат је обавезан на иметак детета и луђака, на основу општих доказа, а за њих зекат издваја њихов старатељ над иметком. Није дозвољено давање зеката осим са намером. Доказ томе су речи Веровесника, нека је Аллахов благослов и мир на њега: „Доиста се дела вреднују према намерама.“ [47]. [47] Ел-Бухари, бр. 1; Муслим, бр. 1907.
Они који имају право на зекат:
Категорија којима се даје зекат има осам:
Прва скупина су сиромаси:
То су они који немају довољно средстава за своје основне потребе, попут смештаја, хране и одеће. Од зеката им се даје онолико колико је довољно њима и онима које издржавају за годину дана.
Друга скупина: Невољници:
То су они који имају већину онога што им је довољно, али не у потпуности, попут особе која има плату, али јој она није довољна за годину дана.
Износ зеката који им се даје: потпуно подмирење њихових једногодишњих потреба и потреба оних које издржавају.
Трећа скупина: Они који га прикупљају:
Они које надлежне службе задуже за сакупљање зеката, његово чување или достављање онима којима је потребан.
Износ зеката који им се даје је у висини накнаде за њихов рад, уколико немају плату или другу накнаду од државе.
Четврта врста: они чија срца треба придобити:
То су сви они за које се давањем нада да ће се постићи: њихов прелазак на ислам, или јачање њиховог веровања, или одвраћање њиховог зла од муслимана.
Количина зеката која им се даје: према потреби придобијања њихових срца.
Пета врста: Ослобађање робства:
Под тим се подразумева ослобађање робова и оних који се ослобађају ропства (мукатиби).
А мукатиб је роб који је откупио себе од свог власника, У то спада и откуп муслиманских заробљеника у ратовима.
Шеста врста: Ел-Гаримун - Дужници, а они се могу поделити у две врсте:
Прва врста: онај ко је дужан због властите потребе, а нема чиме да измири свој дуг, и биће му дато оно што је довољно за његову веру.
Друга врста: онај ко се задужио због измиривања људи, и даје му се за измирење дуга, па макар био и богат.
Седма врста: на Алаховом путу (ар. фи себилиллах).
Они су они који се боре на Аллаховом путу.
Количина која им се даје од зеката: оно што им је довољно за борбу на Аллаховом путу; као што је превозно средство, оружје, храна и слично.
Осма врста: путник намерник (ар. ибн ес-себил).
То је путник коме је понестало средстава за пут или су му она украдена, па му није остало довољно иметка да се врати у своје место.
Даје му се износ зеката који му је потребан да се врати у своје место, па макар тамо био и богат.
Четврто поглавље: пост
Пост означава:
Обожавање Узвишеног Аллаха суздржавањем од свега што квари пост од појаве зоре до заласка Сунца.
Он је стуб (рукн) ислама, и један од фарзова Аллаха Узвишеног. Нужно позната ствар у вери. Његову обавезност потврђују Кур'ан, хадис и једногласан став учењака.
Узвишени Аллах каже: У рамазану је почело објављивање Кур'ана, који је путоказ људима, јасан доказ Правог пута и разликовања добра од зла. Ко од вас у том месецу буде код куће, нека пости... [Ел-Бекара: 185]
Услови обавезности рамазанског поста:
1. Ислам, јер се од неверника не прима.
2. Пунолетство, па није обавезно за малолетног. Пост је ваљан за разборито дете, и сматра му се нафилом (добровољним).
3. Разум. Пост није обавезан за неурачунљиву особу, нити је исправан од ње; због недостатка нијета.
4. Способност за то. Стога пост није обавеза болеснику који то не може учинити, нити путнику. Надокнађују га обоје када престане оправдање, односно болест и путовање. Услов за његову исправност код жене јесте: престанак хајза и нифаса.
Улазак у месец рамазан утврђује се једном од две ствари:
а) Виђење млађака месеца рамазана. Доказ томе су речи Веровесника, нека је Аллахов благослов и мир на њега: „Постите када видите млађак, и престаните по виђењу његовом.“ [48]. [48] Ел-Бухари, бр. 1810; Муслим бр. 1086.
б) Употпунити месец ша'бан на тридесет дана, и то ако се не види млађак рамазана, или ако облак, прашина или нешто слично спречи његово виђење, на основу његових речи, саллаллаху алејхи ве селлем: „А ако вам буде заклоњен облаком, употпуните месец ша'бан на тридесет дана“ [49]. [49] Ел-Бухари, бр. 1909.
Нијет у посту:
Пост, као и други ибадети, није валидан без намере. Време обавезности нијета код обавезног поста разликује се од других врста поста, а појашњење тога јесте:
Прво: обавезни пост, као што је пост рамазана, напаштање или завјетни пост; за њега је обавезно донијети намеру ноћу, прије појаве зоре. Доказ томе су речи Веровесника, нека је Аллахов благослов и мир на њега: „Ко не занијети пост ноћу, тај нема поста.“ [50]. [50] Бележи Ахмед бр. 26457, Ебу Давуд бр. 2454, Несаи бр. 2331, и ово је његова верзија.
Друго: добровољни пост. За њега је исправно донети одлуку у току дана. Под условом да није узео ништа што квари пост након појаве зоре.
Шта квари пост:
Прво: Полни однос: Онај ко има полни однос покварио је свој пост, и дужан је да напости тај дан у којем је то учинио. Обавезан је, уз надокнаду, и на искуп, а то је: ослободити роба, ако не нађе, треба да пости два месеца узастопно, ако не може због шеријатски оправданог разлога, дужан је да нахрани шездесет сиромаха, тако што ће сваком дати по пола са'а хране која се уобичајено једе у том месту.
Друга: Избацивање семена услед љубљења, додиривања, самозадовољавања или понављања погледа; за то следује само напаштање, без кефарета, јер се кефарет односи искључиво на полни однос. Онај ко спава па има полуцију није грешан, јер је то мимо његове воље, и окупаће се од џунуплука.
Треће: намерно једење и пијење. Доказ томе је ајет: Једите и пијте све док будете могли да разликујете белу нит од црне нити зоре, а потом употпуните пост, до ноћи. [Ел-Бекара: 187]
А онај ко једе или пије из заборава, нема греха, на основу хадиса: „Ко заборави да пости, па једе или пије, нека настави свој пост, јер га је Аллах нахранио и напојио.“ [51]. [51] Ел-Бухари, бр. 6669; Муслим, бр. 2709.
Четврто: Намерно изазивање повраћања. А кога савлада повраћање без његове воље, то му не квари пост. Доказ томе су речи Веровесника, нека је Аллахов благослов и мир на њега: „Кога савлада повраћање, није дужан да надокнади, а ко намерно изазове повраћање, нека надокнади.“ [52]. [52] Бележи Ебу Давуд бр. 2380, Тирмизи бр. 719, и Ибн Маџе бр. 676.
Пето: пуштање крви из тела, било хиџамом, венесекцијом или давањем крви ради спасавања болесника. Све то квари пост. Што се тиче вађења мале количине крви ради анализе, то не квари пост. Исто тако, ненамерни излазак крви, као што је крварење из носа, рана или вађење зуба, не квари пост.
Коме је дозвољен прекид поста у Рамазанy:
Први део: они којима је допуштено мршење уз обавезу напаштања, а то су:
1) Болесник чије се оздрављење очекује, а којем пост штети или му тешко пада.
2) Путник; без обзира да ли наилази на потешкоће на путовању или не.
Доказ за обоје су речи Узвишеног Аллаха: ...а ко буде болестан или се на путу задеси, нека исти број дана напости... [Ел-Бекара: 185]
3) Трудница или дојиља, уколико им пост представља потешкоћу, или наноси штету њима или њиховој деци, оне имају статус болесника, те им је дозвољено да не посте, али им је обавеза напаштање поста у неком другом времену.
4. Жена у стању хајза и нифаса, и обавеза им је да не посте, њихов пост није исправан, и обавеза им је да га напосте другим данима.
Други део: Они којима је дозвољено да мрсе, а обавезан им је искуп без напаштања, а то су:
1) Болесник чијем се оздрављењу не нада.
2) Старија особа која није у стању да пости.
Такви мрсе, и за сваки дан месеца рамазана нахране једног сиромаха. Када стара особа дође у стање излапелости, онда је перо уздигнуто од њега; па прекида пост и није дужан ништа.
Време напаштања и пропис његовог одлагања:
Напаштање пропуштеног рамазанског поста треба извршити у периоду до наредног рамазана, а најбоље је хитро приступити накнадном извршењу. Није дозвољено одлагати напаштање до после следећег рамазана. Преноси се од Аише, Аллах био задовољан њом, да је казала: „Била бих дужна пост из Рамазана, па га не бих могла напостити осим у Шаʿбану, због Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем.“ [53]. [53] Ел-Бухари, бр. 1849; Муслим, бр. 1846.
За онога ко одложи напаштање за након следећег рамазана постоје два случаја:
1. Ко одложи због шеријатски оправданог разлога, као што је болест која се настави до следећег рамазана, дужан је само да надокнади пропуштено.
2. Онај ко га одложи без шеријатског оправдања грешан је због одлагања и дужан је да се покаје, да надокнади пропуштено и да за сваки дан нахрани по једног сиромаха.
Добровољни пост онога ко има напаштање:
Ко је дужан да напости нешто од Рамазана, најбоље је да то учини пре добровољног поста. Међутим, ако се ради о добровољном посту чије време пролази, као што је пост на дан Арефата и Ашуре – онда ће се тај пост обавити пре напаштања; јер за напаштање има доста времена, док време за пост на дан Ашуре и Арефата пролази. Међутим, не посте се шест дана шевала осим након напаштања пропуштених дана.
Шта је забрањено постити:
1. Пост на дан Рамазанског бајрама и дан Курбан-бајрама; због забране.
Пост дана ташрика месеца зул-хиџета, осим за мутеметти'а и карина на хаџу, уколико нису у могућности да принесу курбан. Дани тешрика су: једанаести, дванаести и тринаести дан месеца зул-хиџџета.
3. Дан у који се сумња, због саме сумње, а то је тридесети дан шабана, ако буде облачна или прашњава ноћ која спречава виђење млађака.
Шта је покуђено постити:
a) Издвајање месеца реџеба постом. б) Изузимање петка за пост, због постојеће забране. Ако буде постио један дан пре или после њега, престаје непожељност.
Шта је похвално постити:
а) Шест дана месеца Шевала. б) Пост првих девет дана месеца зул-хиџета, а најпотврђенији је Дан Арефата, осим хаџији, коме се не препоручује да пости. Пост тога дана искупљује грехе за две године. в) Пост три дана сваког месеца, а најбоље је да то буду бели дани, а то су: тринаести, четрнаести и петнаести дан. г) Пост понедељком и четвртком сваке недеље, јер их је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, постио; јер се дела робова у њима излажу.
Добровољни пост:
а) Давудов пост, алејхис-селам: постио је један дан, а други мрсио.
б) Пост у Алаховом месецу Мухарему. То је најбољи месец у којем је похвално постити. Најпотврђенији је пост Ашуре (десети дан Мухарема), а уз њега се пости и девети дан, због Посланикових, саллаллаху алејхи ве селлем, речи: „Уколико поживим до идуће године, постићу и девети дан.“ [54]. И брише грехе учињене претходне године. [54] Бележи Муслим бр. 1134.
Пети дио: Хаџ и Умра
Хаџџ језички значи: Намера. Шеријатски: Намера одласка ка Светом храму и светим местима у одређено време ради обављања посебних обреда.
Умра, језички значи: посета.
У шеријатском смислу: посета Светог храма у било које време ради обављања посебних обреда.
Хаџџ је један од рукнова ислама и његових великих темеља, прописан је девете хиџретске године. Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, обавио је један хаџџ, а то је Опросни хаџџ.
Хаџџ је обавезан једном у животу ономе ко је у могућности, а све преко тога је добровољно. Умра је обавезна према ставу многих учењака. Доказ за то су речи Веровесника, саллаллаху алејхи ве селлем, када је упитан: „Да ли је женама прописан џихад?“, па је рекао: “Да, на њима је џихад без борбе: хаџџ и умра.” [55] [55] Бележи Ахмед бр. 25198, Несаи бр. 2627, и Ибн Маџе бр. 2901.
Услови обавезности хаџа и умре:
1. Ислам
2. Разум
3. Пунолетство
4. Слобода
5. Способност
За жену се додаје шести услов, а то је присуство махрема који путује с њом ради његовог извршења. Јер јој није дозвољено да путује на хаџџ, нити рсди других повода, без махрема. Доказ томе су речи Веровесника, нека је Аллахов благослов и мир на њега: „Жена не путује осим са махремом, нити мушкарац улази код ње осим ако је са њом махрем.“ [56] [56] Ел-Бухари, бр. 1862; Муслим, бр. 1341.
Махрем жене је: њен муж, или онај с којим јој је трајно забрањено склапање брака; по поријеклу; као њен брат, отац, амиџа, братић (син од брата) и ујак, или због дозвољеног разлога, као брат по млеку, или сродством по тазбини, као муж њене мајке и син њеног мужа.
Способност је: материјална и телесна могућност, да може да користи превозно средство и поднесе путовање, и да има довољно иметка за одлазак и повратак. Поред тога, треба да обезбеди довољно средстава за своју децу и оне које је дужан издржавати, све док им се не врати.
Као и пут хаџџа мора бити безбедан за живот и иметак.
Онај ко је материјално способан, али физички није, јер је изнемогли старац или болује од хроничне болести за коју нема наде у оздрављење, дужан је да одреди некога ко ће за њега обавити хаџџ и умру.
За онога чије је заступништво у хаџџу и умри исправно, постављају се два услова:
1. Да би обављање хаџџа било исправно, услов је да га обавља муслиман, пунолетан и разуман.
2. Да је за себе обавио обавезни хаџџ.
Микати, односно прецизирана подручја ихрама:
Мевакит је множина речи микат, што језички значи граница, а шеријатски је то место или време ибадета.
За хаџџ постоје временски и просторни микати:
а) Временски микати: споменуо их је Узвишени Аллах: Хаџџ је у познатим месецима, па онај ко се обавеже у току њих да обави хаџџ... [Ел-Бекара: 197]
А ти месеци су: Шевал, Зул-каде и десет дана Зул-хиџета.
б) Просторни микати: то су границе које хаџија не сме прећи на путу ка Меки а да није у ихраму. Микати су:
Зул-Хулејфа је микат за Мединелије.
Џухфа: микат за становнике Шама, Египта и Марока.
Карнул-Меназил, познат и као Сејл, микат је оних који долазе из Неџда.
Зату Ирк је микат за становнике Ирака.
Јелемлем: микат за становнике Јемена.
Онај чије се пребивалиште налази унутар ових миката, ступа у ихрам за хаџџ или умру из свог пребивалишта. Становници Меке ступају у ихрам из саме Меке и није им потребно да излазе до миката ради тога. Што се тиче умре, за њу морају изаћи до најближе тачке изван граница Харема и ту ступити у ихрам. Онај ко жели да обави хаџџ или умру, мора да ступи у ихрам са места која је одредио Аллахов Посланик, а то су просторни микати који су претходно појашњени. Није дозвољено ономе ко жели обавити хаџџ или умру да их пређе без уласка у ихрам.
- Свако ко наиђе на споменуте микате, а не припада им, са њих ступа у ихрам.
- Онај ко путује ка Меки, а не пролази ни поред једног од наведених миката, било копном, морем или ваздухом, ступа у ихрам када се нађе отприлике у равни са најближим микатом. Због ријечи Омера ибнул-Хаттаба, Аллах био задовољан њиме: „Гледајте у њеном правцу са вашег пута.“ [57] [57] Ел-Бухари, бр. 1531.
- Онај ко путује авионом ради обављања хаџа или умре, обавезан је да ступи у ихрам када се авион нађе у равни са микатом на свом путу. Није му дозвољено да одложи ступање у ихрам до слетања на аеродром.
Ихрам:
То је намера којом се приступа обреду; У хаџџу, то је: нијет за улазак у хаџџ, а код умре, то је нијет уласка у умру. Не постаје мухрим осим с намером да приступи обреду. Само облачење ихрама, без намере, не сматра се ихрамом.
Препоручене радње везане за ихрам:
1. Окупати цело тело пре ихрама.
2. Мирисање мушкарца по телу, а не по одећи ихрама.
3. Облачење белог изара и ридаа, и сандала.
4. Ући у ихрам на јахалици, окренут према кибли.
Врсте обреда:
Мухрим може да изабере једну од три врсте хаџџских обреда, а то су:
1. Теметту‘; овај обред подразумева да ходочасник ступи у ихрам за умру током хаџџских месеци, обави је, а затим у истој години ступи у ихрам за хаџџ.
2. Ифрад; то је када ходочасник са миката ступи у ихрам само за хаџџ, и остаје у ихраму све док не обави хаџџске обреде.
3. Киран; то је да ходочасник ступи у ихрам за хаџџ и умру истовремено, или да ступи у ихрам за умру па јој прикључи хаџџ пре него што започне са њеним тавафом, те занијети умру и хаџ на микату, или пре почетка тавафа за умру, и обави један таваф и један са'ј за обоје.
Ходочасник који обавља хаџџ на начин 'темету' и 'киран' дужан је дати откуп, уколико није од становника Светог храма.
Најбољи од ова три хаџска обреда је: Теметту‘, јер га је Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, наредио својим асхабима[58]. Затим Киран, јер је он и хаџ и умра, а потом Ифрад. [58] Бележи Муслим бр. 1211.
в) Када ступи у ихрам ради једног од ових обреда, одмах након тога изговара телбију, па каже: „Одaзивам Ти се, Аллаху, одaзивам. Одaзивам Ти се. Ти немаш друга и сувласника. Одaзивам Ти се. Заиста, свака захвала, све благодати и власт припадају искључиво Теби. Ти немаш друга и сувласника.“ [59] [59] Ел-Бухари, бр. 1549.
То је суннет и пожељно је учестало је учити; мушкарци је изговарају наглас, а жене у себи.
Време учења телбије почиње након ступања у ихраме, а крај њеног времена је као што следи:
Прво: Прекида се пре почетка тавафа.
Друго: хаџија је прекида када почне са бацањем каменчића на Џемрету-л-‘Акаби на дан Бајрама.
Забрањене радње у ихраму (Махзурaту-л-ихрам):
1. Бријање, скраћивање и депилирање длака са било ког дела тела.
2. Подрезивање или сечење ноктију са руке или ноге без оправданог разлога. Ако се нокат сломи па га уклони, за то нема откупа.
3. Покривање главе мушкарца нечим што ће је директно додиривати, попут капе и турбана.
4. Облачење, од стране мушкарца, одеће која је скројена према телу или неком његовом делу; попут кошуље, турбана или панталона. Шивена одећа је оно што је направљено по мери дела тела, као што су местве, рукавице и чарапе. Жена у стању ихрама облачи одећу коју жели због потребе за покривањем, осим што не носи бурку, већ своје лице покрива нечим другим, попут химара или џилбаба, у присуству мушкараца који јој нису махреми. Нити ће носити рукавице.
5. Мириси; јер ходочасник треба да се одрекне овоземаљских ужитака и лепота, и да се посвети Будућем свету.
6. Лов и убијање копнених животиња. Мухрим не лови копнене животиње, не помаже у лову, нити их коље.
Забрањено је мухриму да једе месо од ловине коју је он уловио, или која је уловљена због њега, или у чијем је лову помагао; јер је то за њега попут мртве животиње.
А што се тиче морских животиња, мухриму није забрањено да их лови. Нити му је забрањено клање домаћих животиња, попут кокошки и стоке, јер се оне не убрајају у ловину.
7. Склапање брака, било за себе или за друге, или бити свједок.
8. Сполни однос; ономе ко има сполни однос пре првог изласка из обреда, обред му је покварен, и обавезан је да настави и употпуни своје обреде, да га понови наредне године, и да закоље девy. Ако се то догоди након првог техалула, његови обреди неће бити покварени, и дужан је принети жртву.
А жена је у томе изједначена с мушкарцем, уколико је била сагласна.
9. Телесно наслађивање мимо полног односа. Није дозвољено особи у ихраму да се телесно наслађује са женом, јер је то средство које води ка забрањеном полном односу. Под телесним наслађивањем се подразумева додиривање жене са страшћу.
Умра:
а) Неизоставни делови умре (рукнови):
1. Ихрам.
2. Таваф.
3. Сај.
б) Обавезне радње током умре:
1. Ступити у ихрам на прописаном микату.
2. Обријати главу или скратити косу.
в) Начин обавља умре:
Прво што чини онај ко обавља умру јесте таваф од седам кругова, који почиње од Црног камена и завршава код њега. И приликом тавафа треба да буде чист, а стидно место да му буде прекривено од пупка до колена. Сунет му је да чини идтиба‘ током целог тавафа; а то је да открије десно раме, огртач стави испод њега, а оба краја огртача пребаци преко левог рамена. Када заврши седми круг, престаје са идтиба‘ом и покрива оба рамена својим огртачем.
Окренуће се према Црном камену, па ако буде у могућности да га пољуби, пољубиће га, а ако не, додирнуће га десном руком, уколико буде у прилици, и пољубиће своју руку. Уколико није у могућности да додирне Црни камен, указаће према њему подигнутом десном руком и изговориће једанпут: „Аллаху Екбер“ (Аллах је највећи), али неће љубити руку, нити ће се заустављати. Затим наставља са тавафом, тако да му Каба буде са леве стране. Препоручено је да брже хода у прва три круга тавафа. Ремл је жустар ход са кратким корацима.
Када прође поред Јеменског угла, а то је четврти угао Кабе – ако је у могућности, додирнуће га десном руком, без изговарања текбира и љубљења. Ако пак није у могућности да га додирне, продужиће даље, неће указивати на њега нити ће изговарати текбир. Између Јеменског угла и Црног камена каже: Господару наш, дај нам добро и на овом свету и на Будућем свету и сачувај нас патње у Паклу! [Ел-Бекара: 201]
Када заврши таваф, клањаће два реката иза Меками Ибрахима уколико буде у прилици. Ако не, онда ће их клањати на било којем месту у Месџидул-хараму. На првом рекату, сунет је да се после Фатихе проучи сурс Ел-Кафирун, а на другом рекату после Фатихе Суру Ел-Ихлас. Затим ће се упутити и кретати између Сафе и Мерве седам кругова; одлазак је један круг, а повратак други.
Са'ј почиње код Сафе, на коју се попне или код ње стане, а пењање на Сафу је боље, уколико је то могуће. И тада се проучи следећи ајет: Сафа и Мерва су, заиста, Аллахова часна места... (Ел-Бекара, 158)
Пожељно је окренути се према Кибли, хвалити Аллаха и величати Га, говорећи: „Ла илахе иллaллах, валлаху екбер, ла илахе иллaллaху вахдeху ла шeрике лeх, лeху-л-мулку вe лeху-л-хамду, јухји вe јумиту, вe хуве ‘алa кулли шеј’ин кадир. Ла илахе иллaллаху вахдeху, енџeзe ва’дeху, вe несаре ‘абдeху, вe хeзeме-л-ахзабе вахдeху.“ (Нема бога осим Аллаха, Аллах је највећи, нема бога осим Аллаха који нема сувладара, Њему припада власт и захвала, Он оживљава и усмрћује, и Он је Свемоћан. Нема бога осим Аллаха, Јединог, који је испунио Своје обећање, помогао Свога роба и сам поразио савезнике.) [60] Затим упућује пригодну дову, подижући руке, и понавља овај зикр и дову три пута. Затим ће сићи и кренути ка Мерви. Када стигне до првог знака, потрчаће све док не стигне до другог знака. А жени није прописано убрзавање између два знака, јер је она аврет, већ јој је прописан ход приликом целог са'ја. Затим ће наставити ходом, па ће се попети на Мерву или стати код ње, с тим да је пењање боље, ако је то могуће. На Мерви ће рећи и урадити оно што је рекао и урадио на Сафи, изузев учења ајета, а то су речи Узвишеног: Сафа и Мерва су, заиста, Аллахова часна места... Ово се прописује само приликом уздизања на Сафу у првом кругу, Потом ће сићи, па ће ходати тамо где се хода, а убрзати тамо где се убрзава, све док не стигне до Сафе. Ово ће урадити седам пута. Одлазак се рачуна као један круг, а повратак као други. Препоручљиво је да се током кретања учестало чини зикр и упућују дове, онолико колико је то олакшано. Да буде чист од велике и мале нечистоће, а ако би са'ј обавио без чистоће, то би му било важеће. Исто тако, ако би жена добила хајз или нифас након тавафа, обавиће са'ј и то ће јој бити ваљано, јер чистоћа није услов за са'ј, већ је само пожељна. [60] Бележи Муслим бр. 1218.
Када заврши са'ј, обријаће главу или скрстити косу, а бријање је боље за мушкарца.
Тиме је завршио обреде умре.
Хаџџ:
а) Обавезни саставни делови (рукнови) хаџџа:
1. Ихрам.
2. Боравак на Арефату
3. Тавафул-Ифада (главни таваф)
4. Кретање између Сафе и Мерве.
б) Обавезне радње на хаџџу:
1. Ући у ихрам са миката.
2. Стајање на А'рефату девети дан месеца Зул-Хиџџета до заласка сунца, за онога ко је на њему стајао током дана.
3. Ноћење на Муздалифи десете ноћи зул-хиџџета до пола ноћи.
Ноћивање на Мини у ноћима тешрика.
5. Ремј - Обред бацања каменчића.
6. Обријати главу или скратити косу.
7. Тавафул-Веда‘ - Опросни таваф.
в) Начин обављања хаџџа:
Муслиман ће, уколико је време ограничено, на микату занијетити хаџ ифрад. Када стигне у Меку, обавиће таваф и са‘ј, и остаће у ихраму све док се не упути на Арефат на Дан Арефата, деветог дана зул-хиџе, где ће боравити до заласка сунца.
Затим хаџија, учећи телбију, одлази на Муздалифу, где борави док не клања сабах намаз. Потом остаје на том месту, спомиње Аллаха, учи телбију и упућује дове све док се не раздани.
Када се раздани, креће ка Мини пре изласка сунца, па баца седам каменчића на џемрату-л-‘акеба. Затим обрије главу или се ошиша, а бријање је боље.
Затим обавља тавафул-ифаду, а довољан му је први сајј, и тиме је његов хаџџ употпуњен, те се потпуно ослободио ихрамских забрана.
Преостаје му да баца каменчиће 11. и 12. дана, уколико жели да пожури; баца на сва три џемрета, на свако по седам каменчића, уз изговарање речи „Аллаху екбер“ приликом бацања сваког каменчића. Почиње од малог џемрета, које је поред џамије Ел-Хајф, затим средњег, а потом Џемретул-‘Акебе, које је последње. На свако џемре баца по седам каменчића. Ако жели да се задржи и након 12. дана, онда 13. дана баца на исти начин као што је то чинио 12. и 11. дана.
Време бацања каменчића: након зенита у сва три дана.
Ако напусти Мину 12. дана пре заласка Сунца, нема сметње, а ако остане па 13. дана након зенита баци камењчиће, то је боље и вредније, због речи Узвишеног:
...А ономе ко пожури, па то учини у два дана, није грех, као што није грех ни ономе који још остане, ако је богобојазан... [Ел-Бекара: 203]
Уколико жели да путује, обавиће седам кругова опроштајног тавафа, без са‘ја.
Најбоље је за онога ко није довео курбан да ступи у ихрам за умру, обављајући теметту‘ обред. Потом, осмог дана, треба да ступи у ихрам за хаџџ и обави све прописане хаџџске обреде. Ако пак ступи у ихрам за хаџџ и умру заједно, то му је дозвољено. Тај обред се назива киран, а подразумева да ходочасник ступи у ихрам за умру и хаџ истовремено, са једним тавафом и једним са‘јем.
Треће поглавље:
Прописи везани за међуљудске односе
Учењаци, Аллах им се смиловао, појаснили су знање чије је учење строга појединачна обавеза. Говорили су и о мери знања чије је учење лична обавеза за сваког муслимана. Од тога су споменули: учење прописа везаних за купопродају за онога ко се бави трговином, да не би упао у харам или камату, а да тога није ни свестан. И од неких асхаба, Аллах био задовољан њима, преноси се оно што то потврђује.
Омер ибнул-Хаттаб, Аллах био задовољан њиме, је рекао: „На нашем тржишту нека не продаје нико осим онога ко се подучио вери.“ [61] [61] Бележи Тирмизи бр. 487, и каже: хасенун-гариб. А добрим га оценио Албани.
Алија бин Еби Талиб, Аллах био задовољан њиме, је рекао: „Онај ко тргује пре него што се подучи о прописима, уплешће се у камату, па поново, и поново. Тј. упашће у камату.“ [62] [62] Види: Мугни ел-Мухтаџ (2/22).
Ибн Абидин каже, преносећи од ел-Аламија: Сваком шеријатском обвезнику и обвезници је, након што науче основе вере и упуте, дужност да науче прописе о абдесту, гусулу, намазу и посту, затим прописе о зекату за онога ко поседује нисаб, и о хаџџу за онога коме је он обавезан, а трговци прописе о трговини, како би се сачували од сумњивих и покуђених ствари у свим пословима. Исто тако, и занатлије и свако ко се бави неким послом, дужан је да научи његове прописе како би се у њему сачувао од онога што је забрањено [63]. [63] Хашија Ибн Абидина (1/42).
Рекао је имам Невеви, нека му се Аллах смилује: Што се тиче купопродаје, брака и њима сличних уговора, који у својој основи нису обавезни, забрањено им је приступити осим након познавања њихових услова. [64] [64] Види: Ел-Меџму'у (1/50).
Наводимо нека од правила исламског права која се односе на пословање:
Дозвола свега што у себи садржи чисту или претежну корист, као што су купопродаја дозвољених ствари, изнајмљивање и право прече куповине. [65] [65] Право прече купње: јесте право ортака да преузме дио свог ортака од онога коме је тај дио пренесен уз новчану накнаду.
2. Прописаност свега што представља гаранцију и заштиту туђих права; као што су залог и сведочење.
3. Прописаност свега што је у интересу уговорних страна; попут споразумног раскида уговора, опције и услова у купопродаји.
4. Забрана свега што подразумева неправду према људима и бесправно узимање њиховог иметка; попут камате, отимачине и монопола.
5. Прописаност сваког помагања у добру, као што су: зајам, посудба и остава.
6. Забрана свега што подразумева узимање иметка без рада, користи или труда, као што су коцка и камата.
Забрана сваке трансакције у којој преовладава незнање и нејасноћа, као што је продаја онога што особа не поседује и продаја непознате робе.
Спречавање сваке варке која води у забрањено, као што је бејул-ʿине. [66] [66] Продаја ʿине: то је да човек прода другом нешто на одгоду, преда му то, а затим то купи пре наплате цене за мању цену од те, у готовини.
9. Забрањено је занимати се оним што одвраћа од покорности Богу, као што је трговина након другог езана петком.
Забрана свега што је штетно или узрокује непријатељство међу муслиманима, као што је продаја забрањених ствари и продаја преко продаје свога брата.
А када муслиману пропис неког питања буде нејасан, он о томе пита учењаке, и не поступа по њему осим након спознаје верозаконског прописа. као што је рекао Извишени Аллах: ...питајте ученике, ако ви не знате. [Ен-Нахл: 43]
Ово је оно што смо успјели сакупити, Аллаха Узвишеног молимо да нам подари корисно знање и добра дела, а Он је Велики доброчинитељ и Племенит. Нека је салават и селам на нашег веровесника Мухамеда, његову породицу и асхабе, и нека му Аллах подари обиље мира.
Related books
All books
Шта муслиманско дете мора да зна66 језикаШта муслиманско дете мора да зна
У име Аллаха Милостивог, Самилосног Увод У име Аллаха, и хвала Аллаху; а затим: Ово су прописи из вере Аллаха Узвишеног, за чије непознавање деца муслимана немају оправдање, а на родитељима је дужност да их томе подучавају од малих ногу. Ово је једноставан и приступачан програм који обухвата области веровања, фикха, сире, етике, тефсира, хадиса, морала и зикра. Намeњен је деци, свим узрастима и новим муслиманима. Подучава се у домовима, образовним круговима и наставним установама, а погодан је како за учење напамет, тако и за разумевање градива. Материја је систематски распоређена и…
Заштита сваког муслимана57 језикаЗаштита сваког муслимана
Књига садржи зикрове из Кур'ана и Суннета како би олакшала њихово изговарање у различитим временима и околностима. Укључује дове које се уче приликом буђења, узимање абдеста, намаза, путовања и другим ситуацијама, што помаже муслиману да се заштити, како би био под Аллаховом заштитом и Његовом бригом.
أنا مسلم
Водич за муслимана - сажетак.60 језикаВодич за муслимана - сажетак.
Књига обрађује основе вере ислама на сажет и свеобухватан начин, где појашњава читаоцима темеље исправног обожавања и значења веровања у Аллаха, Његове анђеле, Његове књиге, Његове посланике, Судњи дан и одредбу (судбину).