نبذة في العقيدة الإسلامية (شرح أصول الإيمان)
*
These files are generated automatically from the book's text; their layout may differ from the printed edition.
Кратак преглед исламског веровања
Аутор: уважени шејх и учењак
Мухаммед ибн Салих ел-Усејмин
Нека му Аллах опрости, као и његовим родитељима и свим муслиманима.
У име Аллаха, Милостивог, Самилосног
Предговор
Сва хвала припада Узвишеном Аллаху, од Њега тражимо помоћ и опрост, и Њему се кајемо. Утјечемо се Аллаху од зла нас самих и наших лоших дела. Кога Аллах упути, тај је заиста на правом путу, а кога Он остави у заблуди, тај неће наћи водича. Сведочим да нема другог Бога осим Аллаха и да Он нема судруга, и сведочим да је Мухамед Његов роб и посланик. Нека су благослов и мир на њега, његове другове и његову породицу.
Знање о тевхиду (Аллаховој једноћи) је најчасније и највредније знање. Од свих наука, највећа је дужност ову науку изучавати, јер кроз њу упознајемо Аллаха, Његова имена и својства, као и права која Он Узвишени има код Својих робова. Тевхид је кључ који отвара врата ка Аллаху и он је темељ свих Његових верозакона.
Управо због његове важности, сви посланици, без изузетка, позивали су ка њему. Узвишени Аллах каже: „Пре тебе ниједног посланика нисмо послали, а да му нисмо објавили: Нема Бога осим Мене, зато се Мени клањајте!“ [Ел-Енбија': 25.]
Узвишени Аллах тврди сам за Себе да је један, а то тврде и анђели, као и учени људи. Узвишени Аллах каже: „Аллах сведочи да нема другог Бога осим Њега – а и анђели и учени људи – и да Он поступа праведно. Нема Бога осим Њега, Силног и Мудрог!“ [Али Имран: 18.]
Имајући у виду степен и битност тевхида, сваки муслиман требало би да му посвети пажњу, изучавајући га, подучавајући њему друге, размишљајући о њему и чврсто верујући у њега, како би своју веру засновао на исправним и чистим темељима из којих ће проистећи резултати и плодови.
Аллах даје успех
Аутор
Вера ислам
То је вера коју је Узвишени Аллах доставио Мухамеду, Аллах га благословио. Њоме је Аллах запечатио све претходне вере, учинивши је потпуном, како би Му путем ње људи обожавали и на тај начин је Своју благодат усавршио. То је вера са којом је Он задовољан и неће ни од кога примити ниједну другу веру осим ислама. Узвишени Аллах каже: „Мухамед није родитељ ниједном од ваших људи, већ је Аллахов посланик и последњи веровесник.“ (Ел-Ахзаб: 40.)
И каже Узвишени: „Данас сам вам вашу веру усавршио и Своју благодат према вама употпунио и задовољан сам да вам ислам буде вера.“ [Ел-Маиде: 3.]
И каже Узвишени: „Аллаху је права вера једино - ислам.“ [Али Имран: 19.]
И каже Узвишени: „А онај ко жели неку другу веру осим ислама, неће му бити примљена, и он ће на оном свету бити од губитника.“ [Али Имран, 97.]
Узвишени Аллах је свим људима наредио да Га обожавају онако како је то Посланик, Аллах га благословио, чинио. Он каже: „Реци: О људи, ја сам свима вама Аллахов посланик, Његова власт је на небесима и на Земљи; нема другог Бога осим Њега, Он живот и смрт даје, и зато верујте у Аллаха и Његовог Посланика, веровесника који не зна да чита и пише, који верује у Аллаха и Његове речи; њега следите – да бисте били на Правом путу!“ [Ел-Е'араф: 158.]
Муслим бележи од Ебу Хурејре, радијаллаху 'анху, да је Посланик, Аллах га благословио, казао: „Тако ми Онога у Чијој руци је моја душа, ко год чује за мене – био јеврејин или хришћанин – а затим умре а не поверује у оно са чиме сам послат, биће од становника Пакла.“
Веровање у Посланика, Аллах га благословио, подразумева чврсто уверење у његову исправност и исправност онога са чиме је послат, као и прихватање свега тога и покоравање.
Исламска вера обухвата и садржи све користи које су биле присутне у претходним верама, с тим што је ислам специфичан по томе што одговара сваком народу, времену и простору. Обраћајући се Посланику, Аллах га благословио, Узвишени Аллах каже: „А теби објављујемо Књигу, саму истину, да потврди књиге објављене пре ње и да над њима бди.“ [Ел-Маиде: 48.]
Значење ајета указује да је Кур'ан књига која одговара сваком народу, простору и времену, а не да се треба мењати и потчинити сходно простору и времену у којем човек живи и делује, као што то тумаче одређене групе.
Ономе ко буде следио упуте исламске вере, Узвишени Аллах обећава помоћ и победу. Узвишени каже: „Он по Посланику Своме шаље упутство и веру истиниту да би је узвисио изнад свих вера, макар то многобошцима било криво.“ (Ес-Сафф, 9.)
И каже Узвишени: „Аллах обећава да ће оне међу вама који буду веровали и добра дела чинили сигурно намесницима на Земљи поставити, као што је поставио намесницима оне пре њих, и да ће им зацело веру њихову учврстити, ону коју им Он жели, и да ће им сигурно страх сигурношћу заменити; они ће само Мене обожавати и неће Ми друге придруживати. А они који и после тога буду незахвални – они су прави грешници.“ (Ен-Нур, 55.)
Ислам је вера која у себи садржи веровање, али и верозакон. Дакле, он је савршен и у својим постулатима који су везани за веровање, као и у правилима и законима које је одредио:
1. Ислам наређује веровање у једног Бога, а забрањује политеизам (ширк).
2. Наређује истину, а забрањује лаж.
3. Наређује правду, а забрањује неправду. Правда означава изједначавање између истих ствари, а разликовање између различитих. Дакле, правда не подразумева апсолутно изједначавање, као што то тврде одређени људи који генерализују и кажу: „Ислам је вера која све чини једнаким.“ У исламу нема изједначавања међу различитим стварима, и то је нешто што није похвално.
4. Наређује поверење, а забрањује превару.
5. Наређује испуњавање обавеза, а забрањује њихово кршење.
6. Наређује доброчинство према родитељима, а забрањује непослушност.
7. Наређује очување родбинских веза, а забрањује њихово кидање.
8. Наређује добре међусуседске односе, а забрањује лош однос међу њима.
Дакле, ислам уопштено позива ка свему што је лепо и добро, а забрањује све што је ружно и лоше.
Узвишени Аллах је рекао: „Аллах захтева да се свачије право поштује, добро чини, и да се ближњима удели, а разврат и све што је одвратно и насиље забрањује; да поуку примите, Он вас саветује.“ (Ен-Нахл: 90.)
Стубови ислама
Ислам има пет темеља на којима опстаје, а који су поменути у хадису који преноси Ибн Омер. У том хадису Посланик, Аллах га благословио, каже: „Ислам се темељи на пет принципа: сведочењу да је само Аллах Бог и да је Мухамед Његов роб и посланик, обављању намаза, давању зеката, посту рамазана и обављању хадџа.“ Неко је рекао: „На хаџџу и на посту рамазана?“, а он рече: „На посту рамазана и обављању хадџа. Овако сам чуо од Посланика, Аллах га благословио.“
Сведочење да је само Аллах Бог и да је Мухамед Његов посланик Ово означава чврсто уверење које се потврђује изговором. Ове речи су нераздвојне и сматрају се једним темељем, иако њихово значење садржи двоје: сведочење да је Аллах Бог и да је Мухамед Његов роб и посланик. Разлог зашто се сматрају једним темељем је следећи:
Посланик, Аллах га благословио, је доставио веру од Аллаха, тако да сведочење да је он роб и посланик указује на потпуност сведочења да нема другог бога осим Аллаха.
Други разлог је што су ове речи темељ исправности сваког доброг дела. Дакле, ниједно дело није исправно нити примљено осим ако је извршено у име Аллаха и у складу са Посланиковом, Аллах га благословио, праксом.
Искреношћу у име Аллаха остварује се сведочење Његове једноће, док се слеђењем Посланика, Аллах га благословио, остварује сведочење да је он роб и посланик.
Резултат и плод овог сведочења је ослобађање срца од робовања било ком другом осим Аллаху и од слеђења било кога другог осим Посланика.
2. Обављање намаза Овај ибадет означава обожавање Аллаха путем клањања намаза, истрајност на том путу и обављање намаза у њиховом прописаном времену и на начин како је то прописано.
Резултат и плод овог ибадета је ширина духа, радост и срећа, као и остављање лоших дела.
3. Давање зеката Обожавање Аллаха путем издвајања одређене обавезне количине иметка онима који то заслужују. Резултат и плод овог ибадета је чишћење душе од шкртости и испуњавање потреба муслимана.
Резултат и плод овог ибадета је чишћење душе од шкртости и испуњавање потреба муслимана.
4. Пост месеца рамазана Представља обожавање Аллаха на начин да се током рамазанског дана остави све што квари пост.
Резултат и плод овог ибадета је тренирање душе да остави оно што воли с циљем да заслужи Аллахово задовољство.
5. Обожавање Аллаха на начин да се посети Мека и Каба, са намером обављања обреда хаџа (ходочашћа).
Резултат и плод овог ибадета је тренирање душе на жртвовање иметка и телесни труд у покорности Аллаху. Управо због тога, хаџ (ходоџашће) је једна врста џихада (борбе) на Аллаховом путу.
Резултати и плодови који произилазе из темеља ислама чине да муслимански уммет испољава своје веровање на исправан начин, да се према створењима опходи искрено и праведно. Сви остали обреди и прописи ислама зависе од исправности ових темеља. Стање уммета може се поправити само ако се уммет окрене вери, а стање се мења сходно односу према вери и њеним прописима.
Ко жели детаљније објашњење овога, нека прочита ајет у којем Узвишени Аллах каже: „А да су становници села и градова веровали и греха се клонили, Ми бисмо им благослове и с неба и из земље слали, али они су порицали, па смо их кажњавали за оно што су зарадили. А зар су становници села и градова сигурни да их наша казна неће снаћи ноћу док буду спавали? Или су становници села и градова сигурни да их наша казна неће стићи дању док се буду забављали? Зар они могу бити сигурни од Аллахове казне? Аллахове казне се не боји само народ коме пропаст предстоји.“ (Ел-Еа'раф, 96.)
Погледајмо у историјат оних пре нас, јер у томе је поука за оне који су обдарени разумом и за оне чије срце није прекривено копреном.
Темељи исламског веровања
Ислам је вера која садржи веровање, али и верозакон, а у претходним редовима смо поменули неке од обреда и прописа, као и његове темеље.
Темељи исламског веровања су веровање у Аллаха, анђеле, Аллахове књиге, посланике, Судњи дан и одредбу добра и зла.
Кур'ански и хадиски текстови говоре о овим темељима.
Узвишени Аллах каже: „Није честитост у томе да окрећете лица своја према истоку и западу; честити су они који верују у Аллаха, и у онај свет, и у анђеле, и у књиге, и у веровеснике.“ (Ел-Бекара, 177.) О одредби, Узвишени Аллах каже: "Ми све с мером (би кадер, одредбом) стварамо, и наређење Наше је само једна реч – све буде у трен ока." (Ел-Камер, 50.)
Када је анђео Габријел (Гаврило), алејхи селам, упитао Посланика, Аллах га благословио, о веровању, он му је казао: „Да верујеш у Аллаха, анђеле, Аллахове књиге, посланике, Судњи дан и да верујеш у одредбу добра и зла.“
Веровање у Аллаха
Веровање у Аллаха обухвата четири аспекта:
Прво: Веровање да Аллах постоји
На постојање Аллаха указују чиста људска природа, разум, шеријатски текстови и чула.
1. Чиста природа (фитра) човека У сваком створењу постоји урођено веровање у Творца, и ово је човекова исконска неискварена природа, која се мења само под утицајем спољашњих фактора, као што Посланик, Аллах га благословио, каже: „Свако дете се рађа у изворној вери, али га његови родитељи учине јеврејином, хришћанином или ватропоклоником.“ (Бухари)
2. Разум Сва створења морају имати некога ко их је створио. Немогуће је да нешто само себе створи или да настане случајно, без икаквог узрока.
Ништа не може само себе да створи, јер пре свог постојања није било ничега, па како би могло само себе да створи?!
Такође, ништа не може настати случајно, без узрока, јер све што настане има свој узрок. И зато, њихово постојање у овом дивном систему, усклађеном складу и чврстој повезаности између узрока и њихових последица, као и међусобне повезаности свих створења, апсолутно искључује могућност да је њихово постојање настало случајно. Јер, оно што настане случајно, не следи никакав систем у самом свом постанку, па како би онда било уређено током свог опстанка и развоја?!
Ако све ово узмемо у обзир, онда морамо знати да постоји неко ко је све то створио, а то је Аллах, Господар светова.
Овај рационални аргумент Узвишени Аллах спомиње у сури Тур, када каже: "Зар су они без Створитеља створени или су они сами себе створили?!" (Ет-Тур, 35.) Дакле, нису створени ни без Створитеља, нити су сами себе створили, што указује да је Аллах Творац. Када је Џубејр б. Мут'им, у време када је био многобожац, чуо како Посланик, Аллах га благословио, учи ајете из суре Тур: „Зар су они без Створитеља створени или су они сами себе створили?! Зар су они небеса и Земљу створили?! Не, него они неће да верују. Зар је у њих благо Господара твога, или, зар они владају?!" (Ет-Тур, 35-37.)
Рекао је Џубејр б. Мут'им: „Скоро да ми је срце искочило и то је био први пут да ми се веровање увукло у срце.“
Навешћемо пример који појашњава ово: Када би ти неко причао о великом изграђеном дворцу, који окружују прелепи вртови и реке, а у његовој унутрашњости је раскошан намештај и постељина, и затим ти каже: Овај дворац са свим својим лепотама створио је сам себе или је настао сам од себе, случајно и изненада, ти би то негирао и рекао да није истина. Зар онда цео овај Свемир, Земља и небеса и све што се на њима дешава може сам себе створити или настати случајно без Творца?!
3. Шеријатски докази који указују на постојање Аллаха Све небеске књиге говоре о томе и потврђују ову чињеницу. Сви прописи садржани у тим књигама указују да их је објавио Мудри и Свезнајући Господар, који зна шта одговара створењима. Такође, све појаве у свемиру указују на истинитост онога што ове књиге спомињу.
4. Чула нам на два начина указују на постојање Аллаха:
Прво: Врло често чујемо како су нечије молбе услишане, што јасно указује на Аллахово постојање. Узвишени Аллах каже: „И Ноју се, кад у давна времена завапи, одазвасмо.“ (Ел-Енбија, 76.) Узвишени Аллах каже: „И када сте од Господара свога помоћ затражили, Он вам се одазвао.“ (Ел-Енфал, 9.)
Бухари бележи од Енеса, радијаллаху анху, да је казао: „Док је Аллахов Посланик, Аллах га благословио, једног петка на минберу држао хутбу, дошао је један бедуин и рекао: ‘Аллахов Посланиче, иметак је пропао, породице су изнурене од глади, па моли Аллаха за нас, да нам пошаље кишу!’ И Аллахов Посланик, Аллах га благословио, подиже своје руке и наједном се појави облак као брдо. Посланик, Аллах га благословио, није ни сишао са минбера, а ја приметим кишу како му лије низ браду.
Следеће џуме дође онај исти бедуин (номад), или неко други, и рече: ‘Посланиче, зграде су се порушиле, а стока је страдала, па моли Аллаха за нас!’ Аллахов Посланик, Аллах га благословио, подигао је руке и изговорио: ‘Аллаху мој, спусти кишу око нас, а не на нас!’ И скоро да није ни почео показивати руком према небу, а облак се повуче.
Услишавање молби је присутно и до данашњих дана, за оне који се искрено обрате Аллаху и испуне услове за примање дова.
Друго: Наднаравна дела која су чинили посланици, а која су људи видели или чули, јасан су показатељ постојања Аллаха. Догађаји и појаве који су натприродни су Аллахово дело којим помаже Своје посланике и потврђује њихову истинитост.
Пример томе је чудо Мојсијево, Аллах га благословио, када му је Аллах наредио да удари штапом по мору. То је Мојсије и учинио, па се море раздвојило и настало је дванаест пролаза, поред којих је вода била као брда. Узвишени каже: „И Ми објависмо Мојсију: Удари штапом својим по мору! – и оно се растави и сваки бок његов бијаше као велико брдо.“ (Еш-Шу'ара, 63.)
Други пример је Исус, Аллах га благословио, који је оживљавао мртве Аллаховом дозволом. Узвишени каже: „И када си, вољом Мојом, мртве подизао.“ (Али Имран, 49.) Каже Узвишени Аллах: „... и када си, дозволом Мојом, мртве дизао.“ (Ел-Ма'иде, 110.)
Трећи пример је када су многобошци тражили од Посланика, Аллах га благословио, неки знак, па је он Аллаховом вољом, усмерио руку према Месецу, па се Месец раздвојио на два дела, што су људи видели. Узвишени Аллах каже: "Час Судњи се приближио и Месец се располовио!" (Ел-Камер, 1.) „Час Судњи се приближио и Месец се располутио! – а они, увек када виде чудо, окрећу главе и говоре: Чаролија непрестана!“ (Ел-Камер, 1-2.)
Ови материјални докази којима је Узвишени Аллах подржао Своје посланике, указују на Његово постојање.
Друго: Веровање да је Аллах Господар свега Ово означава да је Он једини Господар свега што постоји, који нема саучесника у власти, нити има помагача.
Господар (aрарапски: ер-Рабб) је онај који све ствара, поседује и свиме управља. Нема истинског творца осим Аллаха, нема истинског владара осим Њега, нити има истинског управитеља створењима мимо Њега. Узвишени Аллах каже: „Само Он ствара и управља!“ (Ел-Еа'раф, 54.) Такође Аллах каже: „То вам је, ето, Аллах, Господар ваш, царство је Његово! А они којима се поред Њега молите не поседују ништа.“ (Фатир, 13.)
Није познато да је ико од створења негирао да је Аллах Господар, осим човека који се охоли и уздиже, и који ни сам не верује у оно што говори. Такав случај имамо са фараоном који је своме народу казао: „Ја сам ваш највећи господар.“ (Ен-Нази'ат, 24.) „О великаши,“ рече фараон, „ја не знам да ви имате другог бога осим мене... “(Ел-Касас, 38.) Међутим, ово није рекао са убеђењем, као што то Узвишени наглашава: „И они их, неправедни и охоли, порекоше, али су у себи веровали да су истинита.“ (Eн-Нeмл, 14.) Аллах Узвишени наводи у Кур'ану речи које је Мојсије упутио фараону: „Ти знаш да ово није дао нико други него Господар небеса и Земље, као очигледна знамења, и ја мислим да ћеш ти, о фараоне, сигурно настрaдати.“ (Eл-Исра', 102.) Многобошци у време Посланика, Аллах га благословио, су веровали да је Аллах Господар, али су уз Њега обожавали и друге. Узвишени Аллах каже: „Упитај: 'Чија је Земља и све оно што је на њој, знате ли?' 'Аллахова!' – одговориће, а ти реци: 'Па зашто онда не дођете себи?' Упитај: 'Ко је Господар седам небеса и ко је Господар свемира величанственог?' 'Аллах!' – одговориће, а ти реци: 'Па зашто се онда не бојите?' Упитај: 'У чијој је руци власт над свим, и ко узима у заштиту, и од кога нико не може заштићен бити, знате ли?' 'Од Аллаха!' – одговориће, а ти реци: 'Па зашто онда допуштате да будете заведени?'“ (Ел-Му'минун, 84-89.)
Узвишени Аллах каже: „А ако их упиташ ко је створио небеса и Земљу, они ће, сигурно, рећи: Створио их је Аллах! – Силни и Свезнајући.“ (Ез-Зухруф, 9.)
Узвишени Аллах каже: „А ако их запиташ ко их је створио, сигурно ће рећи: Аллах! Па куда се онда одмећу?“ (Ез-Зухруф, 87.)
Аллахово управљање обухвата космичко и законодавно управљање. Као што одређује шта ће се дешавати у космосу, сходно Својој мудрости, тако исто одређује, сходно мудрости, и шеријатско-правне прописе. Зато онај ко сматра да неко други има право на прописивање закона било у обредословљу или међуљудским односима приписао је Аллаху друга и није остварио веровање.
Треће: Веровање да је само Аллах истинско божанство, тј. да само Он заслужује да буде обожаван. Ово подразумева веровање да је Он истински Бог који нема супарника. „Илах“ или Бог је онај коме срца теже, обожавајући га из љубави и поштовања.
Узвишени Аллах каже: „А ваш Бог – један је Бог! Нема Бога осим Њега, Милостивог, Самилосног!“ (Ел-Бекара, 163.) „Аллах сведочи да нема другог бога осим Њега – а и мелеки и учени – и да Он поступа праведно. Нема Бога осим Њега, Силног и Мудрог!“ (Али Имран, 18.) Свако божанство које се мимо Аллаха обожава је ништавно. Узвишени Аллах каже: „То је зато што је Аллах истина, а они којима они, поред Аллаха, робују су заблуда, и зато што је Аллах узвишен и велик.“ (Ел-Хаџџ, 62.) Називање некога божанством не значи да се може и обожавати. О Лату, Уззау и Менату, Узвишени Аллах каже: „То су само имена која сте им ви и преци ваши наденули, Аллах о њима никакав доказ није послао.“ (Ен-Неџм, 23.)
Аллах Узвишени наводи речи Његовог посланика Худа, Аллах га благословио, који је казао своме народу: „Зар са мном да се препирете о именима некаквим којима сте их ви и преци ваши назвали, а Аллах о њима никакав доказ није послао?“ (Ел-Ea'раф, 71.)
Аллах Узвишени наводи речи Јосифа, алејхи селам, које је казао своме другу у затвору: „Да ли су бољи разнолики богови или Аллах, Једини и Свемоћни? Они којe, мимо Њега, обожавате, само су имена која сте им наденули ви и преци ваши.“ (Јусуф, 39-40.)
Посланици су својим народима говорили: „Аллаху се клањајте и Њега обожавајте, јер ви другог Бога осим Њега немате.“ (Ел-Еа'раф, 59.) Ову наредбу су многобошци одбили и поред Аллаха су обожавали лажна божанства и од њих тражили помоћ.
Узвишени Аллах је побио овај њихов поступак спомињући два рационална доказа:
Први: Сва друга божанства која се обожавају немају ниједну особину божанствености. Она су створена, не могу никоме користити нити штетити, нити могу дати живот или га одузети. Немају никаквог поседа на небесима, нити удела у њима.
Узвишени Аллах каже: „Нека пoред Њега божанства прихватају која ништа не стварају, а која су сама створена, која нису у стању од себе неку штету отклонити ни себи какву корист прибавити и која немају моћи живот одузети, живот дати нити оживети.“ (Ел-Фуркан, 3.)
„Реци: 'Зовите оне које, поред Аллаха, боговима сматрате. Они ништа немају, ни колико трун један, ни на небесима ни на Земљи; они у њима немају никаквог удела и Он нема од њих никакве помоћи. Код Њега ће се моћи заузимати за некога само онај коме Он допусти.“ (Саба, 22-23.) „Зар да Њему придружују оне који не могу ништа створити, и сами су створени, и који им не могу помоћи нити могу помоћи себи?“ (Ел-Еа'раф, 191-192.)
Ако стање ових божанстава овакво, онда је неразумно њих сматрати боговима и обожавати их.
Други доказ: Многобошци су сматрали да је Аллах једини Господар и Творац, у Чијој је руци све, Онај Који пружа заштиту, и од Кога те нико не може заштити. Дакле, као што су веровали да једино Он ствара, тако су требали да једино Њега и обожавају, јер једно произилази из другог. Узвишени Аллах каже: „О људи, обожавајте Господара свога, Који је створио вас и оне пре вас, да бисте се казне сачували; који вам је Земљу учинио постељом, а небо здањем; који с неба спушта кишу и чини да с њом расту плодови, храна за вас. Зато не придружујте свесно друге Аллаху!“ (Ел-Бекара, 21-22.)
„А ако их запиташ ко их је створио, сигурно ће рећи: 'Аллах!' Па куда се онда одмећу?“ (Ез-Зухруф, 87.)
„Упитај: 'Ко вас храни с неба и из земље, чије су дело слух и вид, ко ствара живо из неживог, а претвара живо у неживо, и ко управља свим?' – 'Аллах!' – рећи ће они – а ти : 'Па зашто Га се онда не бојите? То вам је Аллах, Господар ваш истински! Зар после истине има ишта осим заблуде? Па куда се онда одмећете?'“ (Јунус, 31-32.)
Четврто: Веровање да Он поседује лепа имена и савршена својства
Ово подразумава потврђивање и веровање у сва Аллахова имена и својства која су поменута у кур'анско-хадиским текстовима, онако како доликује Њему, без улажења у каквоћу, без искривљавања, поређења или без негирања. Узвишени Аллах каже: „Аллах има најлепша имена и ви Га обожавајте њима, а клоните се оних који искривљују Његова имена – како буду радили, тако ће бити третирани!“ (Eл-Еа'раф, 180.) „Њему припада најузвишенији пример и на небесима и на Земљи; Он је силан и мудар.“ (Eр-Рум, 27.) „Нико није као Он! Он све чује и све види.“ (Eш-Шура, 11.)
По овом питању залутале су две групе:
Прва: Му'аттиле Они су негирали Аллахова својства и имена или нека од њих, сматрајући да ако их потврдимо то значи поређење Аллаха са Његовим створењима. Овај закључак је погрешан из више разлога:
Први: Из оваквог закључка произилази много неисправних импликација, као на пример, противречност у Аллаховом говору. Узвишени Аллах је споменуо и потврдио да поседује имена и својства, и напоменуо да нико и ништа није слично Њему. Ако кажемо да потврђивање тих својстава значи поређење Аллаха са створењима, то би значило да су Аллахове речи противречне и да се поништавају једна другу.
Други: Поседовање заједничког имена или својства не значи и сличност међу онима који их поседују. На пример, човек поседује слух и вид, али то не значи да су његов слух, вид и говор исти као код другог човека.
Или, видимо животиње које имају руке, ноге, очи, али то не значи да су ови органи исти код свих животиња.
Дакле, ако ова разлика постоји међу створењима, још је важнија разлика између Творца и створења.
Друга група: Мушеббихе (антропоморфисти) Они сматрају да Узвишени Аллах има својства и имена, али Га пореде са створењима, јер верују да се тако разуме значење из шеријатских текстова, имајући у виду да се Аллах обраћа људима на начин који они разумеју. Овај став је такође погрешан из више разлога:
Први: Сматрање да је Аллах сличан Својим створењима и поредити Га са њима је погрешан став који се може оборити и разумским и шеријатским доказима. Немогуће је да из шеријатских текстова произађе нешто што је погрешно.
Други: Аллах Узвишени се Својим створењима обраћа речима чије значење они разумеју, али суштину и стварност онога што је везано за Његово Биће и својства само Он познаје.
Када Аллах каже за Себе да поседује слух, ми разумемо шта тај слух значи. Дакле, он означава могућност слушања гласова и звукова, али његову суштину и каквоћу, када је у питању Аллах, не можемо знати. Каквоћа слуха се разликује чак и код створења, тако да је разлика још већа када је у питању однос Створитељ-створење.
Када Аллах каже за Себе да се узвисио изнад Арша, ми знамо шта то узвишење језички значи, али његову стварност и каквоћу не можемо знати када је реч о Аллаху. Ово узвишење и уздизање се чак разликује и код створења, јер није исто узвисити се (попети се) на столицу која је чврсто на тлу и на камилу која се брзо креће. Дакле, ако ова разлика постоји међу створењима, онда је још прече да она постоји између Творца и створења.
Плодови веровања у Узвишеног Аллаха:
Први: Потврда Аллахове једноће, из чега произилази да се човек не нада, не боји и не обожава било кога осим Аллаха.
Други: Потпуна љубав према Аллаху, кроз познавање значења на која указују Његова имена и својства.
Трећи: Обoжавање Аллаха кроз извршавање онога што нам је наредио и удаљавање од онога што нам је забранио.
*
Веровање у анђеле
Анђели су бића која припадају невидљивом свету, која обожавају Аллаха и немају никаквих особина божанствености. Аллах их је створио од светлости и учинио их потпуно покорним Њему, те им је дао снагу како би могли извршавати Његове наредбе. Узвишени Аллах каже: „А они који су код Њега не презају да Га обожавају, и не замарају се, хвале Га ноћу и дању, не малаксaвају.“ (Ел-Енбија, 19-20.)
Њихов број зна само Узвишени Аллах. У два Сахиха наводи се предаја од Енеса, радијаллаху анху, која говори о ми'раџу, а у тој предаји стоји да у небеској Ка'би (ел-бејту-л-ма'мур) сваког дана клања седамдесет хиљада анђела који се више не враћају на то место.
Веровање у анђеле обухвата четири ствари:
Прва: Веровање у њихово постојање.
Друга: Посебно веровање у оне анђеле чија имена знамо, попут Гаврила, и опште веровање у анђеле чија имена не знамо.
Трећи стуб веровања: Веровање у њихова својства која су нам позната, као што је случај са Гаврилом, ког је Посланик, Аллах га благословио, видео у његовом правом облику. Имао је шест стотина крила која су прекривала хоризонт.
Аллаховом вољом, анђео се може претворити у лик човека. Аллаховом вољом, анђео се може претворити у лик човека, као што се десило Гаврилу када га је Аллах послао Марији. Он јој се приказао у лику савршено створеног мушкарца. Такође, појавио се у лику човека једне прилике када је дошао Посланику, Аллах га благословио, док је седео са асхабима, својим друговима. Тада се појавио као човек у изразито белој одећи и са изразито црном косом, на њему се нису видели трагови умора од путовања, нити га је ико од асхаба познавао. Сео је код Посланика, Аллах га благословио, наслонивши своја колена уз његова и ставивши дланове на своја бедра, те га упитао о исламу, иману и ихсану. Потом је отишао. Након тога је Посланик, Аллах га благословио, казао: „Ово је Гаврило, дошао је да вас подучи вашој вери.“ (Бележи Муслим)
Такође, и анђели које је Аллах послао посланицима Авраму и Лоту, Аллах их благословио, били су у људском лику.
Четврта: Веровање у њихова задужења која смо спознали, а која обављају по Аллаховом наређењу, као што је величање Аллаха, даноноћни ибадет без имало умора и досаде, и слично.
Нека од њихових посебних задужења су:
Гаврило је задужен за достављање Објаве од Аллаха посланицима.
Михаило је задужен за кишу и биље.
Исрафил је задужен да дуне у рог, након чега ће наступити Судњи дан и када ће Аллах поново оживети створења.
Анђео смрти је задужен да узима душе, након чега човек умире.
Постоји анђео који је задужен за Ватру,
као и анђели који су задужени за плод у стомаку, па након што плод напуни четири месеца Аллах пошаље мелека коме нареди да запише његову опскрбу, час смрти, шта ће радити и да ли ће бити срећан или несрећан.
Такође, постоје анђели који су задужени да чувају и записују човекова дела. Сваки човек има два анђела: један је на десној, а други на левој страни.
Постоје и анђели задужени за човеков испит у кабуру. Они ће га питати ко му је Господар, која му је вера и ко му је посланик.
Плодови веровања у анђеле:
Први: Спознаја величине, снаге и моћи Аллаха, јер снага и моћ створења произилази из снаге и моћи Творца.
Други: Захвалност Аллаху на пажњи према човеку тако што је одредио анђеле који га прате, чувају и записују његова дела.
Трећи: Љубав према анђелима због њиховог искреног обожавања Аллаха.
Они који су у заблуди сматрају да анђели нису бића која имају тело, већ да су уствари снаге добра скривене у створењима. Ово се, наравно, супротставља кур'анским и хадиским текстовима и једногласном ставу свих муслимана.
Узвишени Аллах каже: „Хваљен нека је Аллах, Створитељ небеса и Земље, који анђеле са по два, три и четири крила чини изасланицима. Он ономе што ствара додаје што хоће, Он, уистину, све може.“ (Фатир, 1.)
„А да си само видео када су анђели неверницима душе узимали и по лицима их њиховим и с леђа ударали.“ (Ел-Енфал, 50.)
„А да ти је видети невернике у смртним мукама, када анђеле буду испружили руке своје према њима: 'Спасите се ако можете!'“ (Ел-Ен'ам, 93.)
„И када из срца њихових нестане страха, они ће упитати: ‘Шта је то рекао Господар ваш? ’- ‘Истину ’- одговориће, ‘Он је узвишен и велик.’“ (Саба, 23.)
„И анђели ће им улазити на свaка врата: ‘Мир нека је вама, зато што сте трпели, а дивно ли је најлепше пребивалиште!’“ (Ер-Рад, 23-24.)
Бухари бележи од Ебу Хурејре, Аллах био задовољан њиме, да је Посланик, Аллах га благословио, казао: „Када Аллах заволи неког човека, позове Гаврила: ‘Аллах воли тога и тога, па га и ти воли!’ Тада га и анђео Гаврило заволи, и разгласи међу становницима небеса: ‘Аллах воли тога и тога, па га и ви волите!’ Потом га заволе и становници небеса, а затим му се учини ‘кабул’ код људи на Земљи (тј. остаје у лепом сећању).’“
Такође, Ебу Хурејре преноси да је Посланик, Аллах га благословио, казао: „Када буде петак, на сваким џамијским вратима буду анђели који (поименично) записују првог, па даље по реду, а када имам седне, они затворе списе и дођу да слушају зикр (хутбу).“
Ови текстови јасно указују да мелеки имају тела, и да није реч само о снагама добра, као што то тврде залутале скупине. И у складу са овим текстовима постоји консензус муслимана по овом питању.
*
Веровање у Божије књиге
Књиге, или ел-кутуб, је множина од речи китаб или књига, а у арапском језику то означава нешто што је написано.
Овде се мисли на Књиге које је Аллах објавио посланицима, као милост и упутство за створења, како би постигли срећу и на овом, а и на будућем свету.
Веровање у Књиге обухвата четири ствари:
Прво: Веровање да их је заиста Аллах објавио.
Друго: Посебно веровање у Књиге чија имена знамо, као што је Кур'ан објављен Мухамеду, Аллах га благословио, као што је Тора објављена Мојсију, Аллах их благословио, као што је Инџил објављен Исусу, Аллах га благословио, као што су Псалми објављени Давиду, Аллах га благословио, и опште веровање у Књиге чија имена не знамо.
Треће: Веровање у оно што је у њима казано, ако се потврди њихова веродостојност, као што је веровање у све што је казано у Кур'ану, и веровање у оно што није искривљено од претходних књига.
Четврто: Поступање по ономе што је у њима казано, ако није дерогирано, и прихватање и задовољство оним што је у њима споменуто, без обзира да ли разумемо мудрост тога или не. Аллах Узвишени каже: „А теби објављујемо Књигу са Истином, да потрврди књиге пре објављене и да над нјима бди.“ (Ел-Ма'ида, 48.)
Дакле, није дозвољено примењивати прописе из претходних Књига, осим ако је неки од њих потврђен Кур'аном.
Плодови веровања у Књиге које је Аллах објавио:
Први: Сазнање о Аллаховој пажњи према Његовим робовима, јер им је послао Књиге које ће их водити кроз живот.
Други: знање о Аллаховој мудрости у прописивању, што се види у томе што је сваком народу објављивао оно што му одговара у датом тренутку. Аллах Узвишени каже: „Свима вама смо закон и пут одредили.“ (Ел-Ма'ида, 48.)
Трећи: Захвалност на Аллаховој благодати.
*
Веровање у Посланике
„Русул“ или Посланици су множина од речи ресул или посланик, а означава особу која је послата да достави нешто.
Посланици су особе којима је Аллах доставио објаву и наредио им да је преносе људима.
Први посланик је Ноје а последњи је Мухамед, Аллах их благословио.
Аллах Узвишени каже: „Ми објављујемо теби као што смо објављивали Ноју и веровесницима после њега.“ (Ен-Ниса', 163.)
Бележи Бухари од Енеса, радијаллаху а'нху, хадис о Мухаммедовом заузимању код Аллаха са људе на Судњем дану, где између осталог стоји: „Људи ће доћи Адаму да се за њих залаже, па ће он казати: ‘Идите Ноју, он је први посланик којег је Аллах послао.’“ Затим је споменуо остатак хадиса.
Аллах Узвишени каже: „Мухамед није родитељ ниједном од ваших људи, него је Алахов посланик и последњи веровесник.“ (Ел-Ахзаб, 40.)
Није постојао ниједан народ, а да му Алах није послао посланика са верозаконом специфичним за дотични народ или веровесника који је имао за циљ да обнови претходни верозакон. Алах Узвишени каже: „Ми смо сваком народу послали посланика: 'Алаху се клањајте, а идола се клоните!“ (Ен- Нахл, 36.)
„А није било народа коме није дошао онај који га је опомињао.“ (Фатир, 24.)
„Ми смо објавили Теврат, у коме је упутство и светло. По њему су Јеврејима судили веровесници, који су били Алаху послушни и честити људи.“ (Eл-Ма'ида, 44.)
Посланици су људи, створења која немају никаквих божанских особина. Говорећи о најбољем и највреднијем посланику Мухамеду, Аллах га благословио, Алах Узвишени каже: „Реци: 'Ја не могу ни самоме себи неку корист придобити, ни од себе какву штету отклонити; бива онако како Алах хоће. А да знам тајне, стекао бих многа добра, и свака штета би била далеко од мене; ја само доносим опомене и радосне вести људима који верују.'“ (Ел-Еа'раф, 188.)
"Реци: 'Ја нисам у стању да од вас какву штету отклоним нити да неком од вас какву корист прибавим. Реци: Мене нико од Алахове казне не може у заштиту узети; само у Њега ја могу уточиште наћи.'“ (El-Џинн, 21-22.)
Они имају људска обележја и особине, и дешава им се све оно што се дешава обичним људима, попут болести, смрти, потребе за храном и пићем и сл. Алах Узвишени у Кур'ану спомиње речи Ибрахима који је описујући свога Господара говорио: „...и који ме храни и поји, и који ме, кад се разболим, лечи, и који ће ми живот одузети, и који ће ме после оживети.“ (Еш-Шу'ара, 79-81.)
Посланик, Аллах га благословио, је казао: „Ја сам човек попут вас, заборављам, као што и ви заборављате, па кад заборавим, ви ме подсетите.“
Аллах Узвишени наводи да су посланици робови Његови и описује их својством робовања у контексту изношења похвале њима. О Ноју Узвишени Аллах каже: „Он је, доиста, био роб захвални.“ (Ел-Исра, 3.) О Посланику Мухамеду, Аллах га благословио, каже: „Нека је узвишен Онај Који робу Своме објављује Кур'ан да би световима био опомена.“ (Ел-Фуркан, 1.)
Говорећи о Авраму, Исаку и Јакову, Аллах их благословио, Аллах Милостиви каже: „И сети се робова Наших: Аврама и Исака и Јакова, све у вери чврстих и далековидних. Ми их посебно обдарисмо врлином једном: да им је увек био на уму онај свет; и они су, заиста, за Нас одабрани добри људи.“ (Сад, 45-47.)
О Исусу, Аллах га благословио, каже: „Он је био само роб кога смо Ми посланством почастили и примером за поуку синовима Израиловим учинили.“ (Ез-Зухруф, 59.)
Вера у Посланике обухвата четири сегмента:
Први: Вера да је њихова објава од Аллаха и да је истинита. Ко не верује у само једног посланика, има статус као да је неверник у све њих, као што каже Узвишени Аллах: „И Нојев народ је сматрао лажним посланике.“ (Еш-Шу'ара', 105.) Аллах их назива порицатељима свих посланика, иако у то време није било других посланика осим Нуха. Хришћани који поричу Мухамеда, Аллах га благословио, имају статус као да поричу и Исуса алејхисселам, а посебно имајући у виду да им је Исус најавио долазак Мухамеда, Аллах га благословио, који има за циљ да их изведе на Прави пут.
Други: Посебно веровање у Посланике чија имена знамо, попут Мухамеда, Аврама, Мојсија, Исуса и Ноја, који се иначе сматрају најодабранијим посланицима. Аллах Узвишени их спомиње на два места у Кур'ану. Први пут у сури Ел-Ахзаб, када каже: „Ми смо од веровесника завет њихов узели, и од тебе, и од Ноја, и од Аврама, и од Мојсија, и од Исуса, сина Марије смо чврст завет узели.“ (Ел-Ахзаб, 7.) А други пут у сури Шура: „Он вам прописује у вери исто оно што је прописао Ноју и оно што објављујемо теби, и оно што смо наредили Авраму и Мојсију и Исусу: 'Праву веру исповедајте и у томе се не подвајајте!'“ (Еш-Шура, 13.)
У оне Посланике чија имена не знамо, верујемо уопштено. Аллах Узвишени каже: „И пре тебе смо посланике слали, о некима од њих смо ти казивали, а о некима ти нисмо казивали.“ (Ел-Му'мин, 78.)
Трећи: Вера у исправне предаје које су до нас од њих пренете.
Четврти: Рад по верозакону Посланика који нам је послат, а то је Мухамед, Аллах га благословио. Он је послат свим људима. Узвишени Аллах каже: „И тако Ми Господара твога, они неће бити верници док за судију у споровима међусобним тебе не прихвате и да онда због пресуде твоје у душама својим нимало тегобе не осете и док се сасвим не покоре.“ (Ен-Ниса', 65.)
Плодови веровања у Посланике
Први: Сазнање о Аллаховој милости и пажњи према људима, што се види из чињенице да је послао Посланике да их упуте на Прави пут и појасне начин обожавања Аллаха и робовања Њему, јер ум без Објаве ово не може да спозна.
Други: Захвалност Аллаху Узвишеном на овој великој благодати коју нам је указао.
Трећи: Љубав према посланицима и изношење похвале њима онако како то доликује. Дакле, морамо их волети и ценити, јер су они пренели Божију поруку, обожавали Га истински и људе подстицали на оно што је добро за њих.
Инаџије негирају посланике, јер сматрају да они не могу бити послани из људске расе. Овај њихов став Узвишени Аллах спомиње и побија речима: „А људе је, кад им је долазила објава, одвраћало од веровања само то што су говорили: ‘Зар је Аллах као посланика човека послао?’ Реци: ‘Кад би на Земљи мелeки мирно ходили, Ми бисмо им с неба анђела за посланика послали.“ (Ел-Исра', 94-95.)
Аллах побија њихов став, јер је јасно да људима морају бити посланици људи. Да су на Земљи анђели, Аллах би им као посланика послао анђела који би био попут њих. Преносећи речи оних који су негирали посланике, Аллах Узвишени наводи да су говорили: „Ви сте људи као и ми; хоћете да нас одвратите од оних којима су се преци наши клањали – па, донесите нам чудо видљиво! Ми јесмо људи као и ви“ – говорили су им посланици њихови – „али, Аллах даје посланство само оним робовима Својим којима Он хоће; ми вам не можемо донети чудо без Аллахове воље.“ (Ибрахим, 10-11.)
*
Веровање у Судњи дан
Судњи дан је дан када ће људи бити проживљени, полагаће рачун и биће награђени или кажњени.
Назван је ел-јевмул-ахир / последњи дан, јер нема дана након њега. Становници Раја ће се настанити у Рају, а становници Пакла у Ватри.
Веровање у Судњи дан обухвата троје:
Прво: Веровање у проживљење, тј. дан када ће мртви бити прижвљени након што се у рог по други пут дуне. Тада ће људи устати и кренути ка своме Господару, голи и необрезани. Аллах Узвишени каже: „Онако како смо вас први пут из ничега створили, тако ћемо вас поново створити, то је обећање наше, Ми смо доиста кадри то учинити.“ (Ел-Енбија', 104.)
Проживљење на Судњем дану је истина чију исправност потврђују Кур'ан, хадис и једногласан став учењака.
Аллах Узвишени каже: „Ви ћете, после тога, помрети, затим ћете, на ономе свету, оживљени бити.“ (Ел-Му'минун, 15-16.)
Посланик, Аллах га благословио, каже: „На Судњем дану људи ће бити васкрснути голи и необрезани.“ (Бухарија и Муслим)
Муслимани су сложни да ће Судњи дан доћи, и Аллахова мудрост је у томе да се он деси, како би наградио или казнио створења, сходно њиховој (не) покорности Посланицима који су им слати. Аллах Узвишени каже: „Ви ћете, после тога, помрети, затим ћете, на ономе свету, оживљени бити.“ (Ел-Му'минун, 15-16.) Обраћајући се Посланику, Аллах га благословио, Аллах каже: „Онај који ти објављује Кур’ан сигурно ће те вратити на онај свет.“ (Ел-Касас, 85.)
Друго: Веровање у полагање рачуна, награду и казну. Човек ће полагати рачун за своја дела и биће награђен или кажњен сходно њима. На ову чињеницу указују Кур'ан, суннет и једногласан став муслимана.
Аллах Узвишени каже: „Нама ће се они заиста вратити и пред Нама ће, доиста, рачун полагати!“ (Ел-Гашија, 25-26.) „Ко уради добро дело, биће десетоструко награђен, а ко уради лоше дело, биће само према заслузи кажњен, и неће им се учинити неправда.“ (Ел-Ен'ам, 160.) Аллах Узвишени каже: „Ми ћемо на Судњем дану исправне теразије поставити, па се никоме неће неправда учинити; ако нешто буде тешко колико зрно горушице, Ми ћемо за то казнити или нагрaдити. А доста је то што ћемо Ми рачуне испитивати.“ (Ел-'Енбија', 47.)
Ибн Омер, радијаллаху 'анхума, преноси да је Посланик, Аллах га благословио, рекао: „Аллах ће се приближити вернику, ставити на њега Свој застор, покрити га и питати: ‘Знаш ли тај грех, а знаш ли тај грех?’ ‘Да, Аллаху мој’ - казаће он. И тако, када му призна све своје грехе и помисли у себи да је пропао, Аллах ће му рећи: ‘Покрио сам ти их још у земаљском животу, а данас ти их још и опраштам’, и потом ће му се дати књига његових добрих дела. А што се тиче неверника и лицемера, пред свима ће се викнути: ‘То су они што су лагали на свога Господара. Нека је Аллахово проклетство на насилнике!’“ (Бележе Бухарија и Муслим)
У другом хадису каже: „Ко хоће да учини добро дело, па га не уради Аллах ће му то код Себе уписати као добро дело; а ако хоће да учини неко добро дело, па га и уради - Аллах ће то дело код Себе уписати као десет, до седам стотина, добрих дела, па и много више. Ко хоће да учини неко лоше дело, па га уради - Аллах ће га код Себе уписати као једно лоше дело.“
Муслимани су сложни да постоји полагање рачуна, а мудрост тога се огледа у следећем: „Аллах Узвишени је објављивао Књиге, слао Посланике, људима наредио да прихвате и да раде по ономе што је Посланицима објављивано, те наредио да се бори против оних који то одбију. Да нема обрачуна и награде или казне, то би било бесмислено, а Узвишени Господар, који је мудар, чист је од било какве бесмислености.” На то је указао Узвишени Аллах када је рекао: „И сигурно ћемо питати оне којима смо посланике слали, а питаћемо, доиста, и посланике, и изложићемо им, поуздано, све што о њима знамо, јер Ми нисмо одсутни били.“ (Ел-Еа'раф, 6-7.)
Треће: Веровање у постојање Раја и Пакла (ватре) и да је то вечно боравиште за људе.
Рај је место уживања коју је Аллах припремио за вернике, богобојазне, оне који верују у све што им је прописано, покоравају се искрено Аллаху и следе Посланика, Аллах га благословио. Много је благодати у Рају, у њему има оно што око није видело, уво није чуло и што људски разум не може ни замислити. Аллах Узвишени каже: „А они који верују и чине добра дела - они су, збиља, најбоља створења, њих награда у Господара њиховог чека; еденски вртови кроз које ће реке тећи, у којима ће вечно, заувек боравити; Аллах ће бити њима задовољан, а и они ће бити Њиме задовољни. То ће бити за онога који се буде бојао Господара свога.“ (Ел-Бејјина, 7-8.) "А нико не зна какве их скривене радости чекају, као награда за оно што су чинили.“ (Ес-Сеџда, 17.)
Пакао (ватра) је кућа казне коју је Аллах припремио за невернике и неправедне, оне који су одбили покорност Аллаху и Посланику, Аллах га благословио. У њој се налазе многе врсте казне које човек не може ни замислити. Аллах Узвишени каже: „Чувајте се ватре за невернике припремљене.“ (Али Имран, 131.) „Реци: 'Истина је од Господара вашег, па ко хоће нек верује, а ко хоће нек не верује - (али) Ми смо неверницима припремили ватру чији ће их дим са свих страна обухватити; ако замоле помоћ, помоћи ће им се течношћу попут растопљене ковине која ће лица испећи. Ужасна ли пића и грозна ли боравишта!“ (Ел-Кехф, 29.) „Аллах је невернике проклео и за њих разбуктали огањ припремио, у њему ће вечно и заувек боравити, ни заштитника ни помагача неће наћи. На Дан кад се њихова лица у ватри буду превртала, говориће: ‘Камо среће да смо се Аллаху покоравали и да смо Посланика слушали!’ И говориће: 'Господару наш, ми смо прваке наше и старешине наше слушали, па су нас они с правог пута одвели; Господару наш, подај им двоструку патњу и прокуни их проклетством великим!'“ (Ел-Ахзаб, 64-68.)
Веровање у Судњи дан обухвата и догађаје после смрти, међу којима је:
Први: Жеља за што већом покорношћу Аллаху, са намером да се задобије Његова награда.
Други: Страх од греха, јер нас они воде ка Аллаховој казни на Судњем дану.
Трећи: Веровањем у Судњи дан, верник зна да, ако му на овом свету промакну нека добра, она ће му бити надокнађена у Рају.
Неверници негирају проживљење након смрти, сматрајући то немогућим.
Овакав закључак је ништаван, а на његову неисправност указују шеријатски текстови, материјални докази (осетила) и разум.
Докази из Објаве: Аллах Узвишени каже: „Неверници тврде да неће бити оживљени. Реци: ‘Хоћете, Господара ми мога, сигурно ћете бити оживљени, а затим о ономе шта сте радили, доиста ћете бити обавештени!’ – а то је Аллаху лако.“ (Ет-Тегабун, 7.) Све небеске Књиге говоре о томе, потврђујући ту чињеницу.
Материјални докази: Људи су још на овом свету били сведоци оживљавања мртвих људи. У сури Ел-Бекари се наводи пет примера:
Први пример је о народу Мојсија, када су тражили да виде Аллаха рекавши Мојсију: "Нећемо ти веровати док не видимо Аллаха отворено.", па их је Аллах усмртио а затим проживео. О томе нам Узвишени каже: "И када сте у глас рекли: 'О Мојсије, ми ти нећемо веровати док Аллаха отворено не видимо!' – муња вас је ошинула, видели сте. Затим смо вас после смрти ваше оживели да бисте захвални били.“ (Ел-Бекара, 55-56.)
Други пример који говори о наређењу да се закоље крава, како би се сазнало име убице: „И када сте једног човека убили, па се око њега препирати почели – Аллах је дао да изађе на видело оно што сте били сакрили – Ми смо рекли: 'Ударите га једним њезиним делом!' – и ето тако Аллах враћа мртве у живот и пружа вам доказе Своје да бисте схватили.“ (Ел-Бекара, 72-73.)
Трећи пример о људима који су отишли из свога места, бежећи од смрти: „Зар ниси чуо о онима који су из страха од смрти из земље своје побегли – а беше их на хиљаде. Аллах им је рекао: 'Помрите!’ – а после их је оживео. Аллах је, заиста, добар према људима, али већина људи не захваљује.“ (Ел-Бекара, 243.)
Четврти пример је о човеку који је прошао поред места чији су становници умрли, па је сматрао немогућим да их Аллах оживи: „Или за онога који је пролазећи поред једног од темеља порушеног града, повикао: ‘Како ће Аллах оживети ове што су помрли?’ И Аллах учини да он умре и тако остаде сто година, а онда га оживе и запита: ‘Колико си остао?’ – ‘Дан или део дана’ – одговори.’ ‘Остао си стотину година. Погледај јело своје и пиће своје – није се покварило; а погледај и магарца свога – да те учиним доказом људима – а погледај и кости – види како их састављамо, а онда их месом облажемо.’ И када му је постало јасно, он повика: ‘Ја знам да Аллах све може!’“ (Ел-Бекара, 259.)
Пети пример је о Авраму, који је желео да види како Аллах оживљава мртве: „А када Аврам рече: ‘Господару мој, покажи ми како мртве оживљујеш!’ – Он рече: ‘Зар ниси поверовао?‘ – ‘Јесам,‘ – одговори он – ‘али бих да ми се срце смири.’ – ‘Узми четири птице,‘ – рече Он – ‘и исецкај их, па комаде њихове стави на разне брегове, затим их позови, брзо ће ти доћи. Знај да је Аллах силан и мудар.‘“ (Ел-Бекара, 260.)
Ово су примери материјалних доказа који показују да је Аллах у стању да оживи мртве. Такође, раније је поменут и пример Исуса, Аллах га благословио, који је, Аллаховом вољом, оживљавао мртве и изводио их из кабура.
Разумски докази указују на могућност проживљења са два аспекта:
Прво: Онај ко је створио небеса и Земљу и све што је на њима из ничега, може то поново учинити. Аллах Узвишени каже: „Он је тај који из ничега ствара и Он ће то поново учинити, то је Њему лако. Он је узвишен и на небесима и на Земљи; Он је силан и мудар.“ (Ер-Рум, 27.) „Онако како смо вас први пут из ничега створили, тако ћемо вас поново створити – то је наше обећање. Ми смо доиста кадри то учинити.“ (Ел-Енбија, 104.) Као одговор онима који су тврдили да је немогуће оживети иструлеле кости, Узвишени Аллах каже Посланику, Аллах га благословио: „Реци: 'Оживеће их Онај који их је први пут створио; Он добро зна све што је створио.'“ (Ја Син, 79.)
Друго: Видимо земљу која је замрла, па када Узвишени Аллах спусти кишу, она оживи, затрепери и усколеба се, и из ње никне разноврсно, прелепо биље. Онај ко је у могућности да земљи врати живот, у могућности је и да оживи мртве. Узвишени каже: „Једно од знамења Његових је и то што ти видиш суву земљу, а кад на њу спустимо кишу, она се покрене и усколеба. Онај ко њој даје живот оживеће, сигурно, и мртве, јер Он може све.“ (Фуссилат, 39.) „Ми с неба спуштамо воду благословљену, и њоме чинимо да ничу вртови и жито које се жање, и високе палме у којих су плодови нагомилани једни изнад других, као храну робовима. И Ми њоме оживљавамо мртво подручје; такво ће бити и оживљење.“ (Каф, 9–11.)
У веровање у Судњи дан улазе и догађаји после смрти, као што су:
а) Кабурско искушење. Кабурско искушење односи се на питања која ће анђели упутити човеку о његовом Господару, вери и посланику. Аллах ће у том тренутку помоћи ономе који је веровао у Њега и учинити га постојаним, па ће одговорити: „Мој Господар је Аллах, вера ми је ислам, а посланик ми је Мухаммед.“ Док ће Аллах оставити неправеднике да лутају, па ће неверник рећи: „Ах, ах, не знам,“ а лицемер ће казати: „Не знам, чуо сам људе како то говоре, па сам и ја говорио.“
б) Кабурска патња и уживање. Кабурску патњу ће доживети неправедни, лицемери и неверници. Узвишени Аллах каже: „А да ти је видети невернике у смртним мукама, када анђели буду испружили руке своје према њима: ‘Спасите се ако можете! Од сада ћете понижавајућом казном бити кажњени зато што сте о Аллаху оно што није истина износили и што сте се према доказима Његовим охоло понашали.’“ (Ел-А'нам, 93.)
"Они ће се ујутру и навече у ватри пржити. А кад наступи Час: 'Уведите фараонове људе у патњу најтежу!'" (Гафир, 46.)
У Муслимовом „Сахиху “ је забележен хадис којег преноси Зејд ибн Сабит, а у коме Посланик, Аллах га благословио, каже: „Ја бих замолио Аллаха да чујете део казне у кабуру коју ја чујем, али се бојим да због тога не оставите укопавање умрлих.“ Затим се окренуо лицем и рекао: „Молите Аллаха да вас сачува патње у Ватри.“ Они рекоше: „Молимо Аллаха да нас сачува патње у Ватри.“ Он рече: „Молите Аллаха да вас сачува патње у кабуру.“ Рекли су: „Молимо Аллаха да нас сачува патње у кабуру.“ Он рече: „Молите Аллаха да вас сачува свих врста искушења, и видљивих и скривених.“ Они казаше: „Молимо Аллаха да нас сачува и видљивих и скривених искушења.“ Он рече: „Молите Аллаха да вас сачува искушења које ће донети Деџал.“ Они рекоше: „Молимо Аллаха да нас сачува искушења које ће донети Деџал.“
Уживања у кабуру имаће верници. Узвишени Аллах каже: „Онима који говоре: Господар наш је Аллах - па после остану при томе - долазе анђели: 'Не бојте се и не жалостите се, и радујте се Рају који вам је обећан.'“ (Фуссилет, 30.)
„И зашто ви када душа до грла допре, и када ви тада будете гледали - а Ми смо му ближи од вас, али ви не видите - зашто онда, зашто је онда, ако рачун нећете да полажете, не повратите, ако истину говорите? И ако буде један од оних који су Аллаху блиски –удобност и лепа опскрба и рајске благодати припашће њему! (Ел-Ваки'а, 83–89.)
Бера б. Азиб преноси хадис који говори о вернику који ће одговорити на питања мелека: „Затим ће доћи глас с небеса: ‘Истину је рекао Мој роб, па му припремите постељину из Раја, обуците га у рајску одећу и отворите му пролаз ка Рају.’ До њега ће допирати рајски леп и пријатан мирис, а кабур ће се проширити колико његове очи могу да досегну.“ (Хадис бележе Ахмед и Ебу Давуд у подужем хадису).
Једна скупина људи је скренула са правог пута негиравши казну у кабуру и његова уживања, тврдећи да је то немогуће јер је супротно стварности. Рекли су: "Ако би се открио мртвац у гробу нашао би се у истом стању као што је био, а гроб не би показао никакву промену у смислу проширења или сужавања."
Порицање кабурске казне је неисправно, на што указују шеријатски, материјални и разумски докази:
Већ смо споменули шеријатске текстове који указују на постојање казне и уживања у кабуру.
Бухари у свом Сахиху преноси од Ибн Абаса: „Изишaвши на једну мединску башту, Веровесник, Аллах га благословио, чуо је глас двојице људи како се муче у својим кабурима.“ У наставку хадиса наводи се да се један од њих није чувао мокраће, а други је ишао и преносио туђе речи.
Материјални докази: Понекад особа која спава у сну види да је на прелепом, пространом месту где ужива, или да је у неком уском простору где се мучи, и пробуди се због онога што је видела. Иако је све то доживела, она је и даље на свом кревету. Сан је сродник смрти, и зато га Аллах назива смрћу, када каже: „Аллах узима душе у часу њихове смрти, а и оних који спавају, па задржава оне којима је одредио да умру, а враћа оне друге до рока одређеног.“ (Ез-Зумер, 42.)
Разумски докази: Понекад особа која спава у сну види нешто што заиста постоји у стварности, види Посланика, Аллах га благословио, у правом његовом лику, али и поред тога што то види, она је у својој соби, на свом кревету, далеко од свега тога. Ако је такво нешто могуће на овом свету, зашто не би било могуће да се деси и на оном свету?
Што се тиче њихових речи да, ако откријемо умрлу особу, нећемо видети никакво кажњавање нити уживање, на то се може одговорити из више аспеката:
Први: није дозвољено супротстављати се Објави оваквим закључцима, јер када би онај ко их користи истински размислио, схватио би да су они ништавни. У једном стиху се каже:
„Колико је оних који негирају исправан говор
због погрешног разумевања!“
Други: Кабурски живот припада невидљивом свету који материјални докази не могу објаснити, јер да је то могуће, онда веровање у невидљиви свет не би имало смисла. И тада би верници у невидљиви свет и порицатељи били једнаки у веровању у њега.
Трећи: Кабурску патњу или уживање осећа само умрла особа, као на пример када само онај који сања нешто, осећа да сања, док они који су поред њега не примећују ништа од онога што он види и осећа. Посланику, Аллах га благословио, је долазила Објава док је био међу асхабима (својим друговима), али они нису видели и чули анђела.
Четврти: Створења су ограничена у схватању и виђењу одређених ствари и појава. Нико није у могућности да види све што постоји. Свих седам небеса и Земља, те оно што је на њима, величају Аллаха, а то величање чују само Аллах и они којима Он дозволи да то чују. И поред тога, то је скривено од нас. О томе Узвишени Аллах каже: О томе Узвишени Аллах каже: „Њега величају седам небеса, и Земља, и они који су на њима; и не постоји ништа што Га не велича, хвалећи Га; али ви не разумете величање њихово – Он је заиста благ и много прашта.“ (Ел-Исра', 44.) Такође, не видимо ни ђаволе, ни џине, иако они путују по Земљи. Долазили су Посланику, Аллах га благословио, и слушали Кур'ан, примили ислам, затим одлазили своме народу да их опомињу. И поред свега тога, ми их не видимо. О томе Узвишени Аллах каже: „О синови Адемови, нека вас никако не заведе сотона као што је ваше родитеље извео из Раја, скидајући с њих одећу њихову да би им стидна места њихова показао! Он вас види, он и његове војске, одакле ви њих не видите. Ми смо учинили ђаволе заштитницима оних који не верују.“ (Ел-Еа'раф, 27.) Ако створења нису у стању да виде и разумеју све што постоји, онда им није дозвољено да негирају невидљиви свет који нису у стању да виде.
*
Веровање у кадер (Аллахову одредбу)
Кадер је Аллахова одредба свега што се дешава, заснована на Његовом знању и мудрости.
Веровање у кадер обухвата четири ствари:
Прва: Веровање да Узвишени Аллах зна све, и појединaчно и уопштено, без обзира да ли се ради о ономе што Он чини или што чине Његови робови.
Друга: Веровање да је све то записано у Плочи помно чуваној. Ове две ствари објашњене су у Кур'ану, где Узвишени Аллах каже: „Зар не знаш да је Аллаху познато све што је на небу и на Земљи? То је све у Књизи; то је, уистину, Аллаху лако!“ (Ел-Хаџ, 70.)
У Муслимовом Сахиху наводи се хадис од Абдуллаха ибн Амра б. Ел-Аса, у коме Посланик, Аллах га благословио, каже: „Аллах је записао педесет хиљада година пре него што је створио небеса и Земљу све што ће се дешавати.“
Трећа: Веровање да сви догађаји и појаве настају по Аллаховој вољи и хтијењу, без обзира да ли се ради о ономе што Он чини или што чине Његова створења. Говорећи о ономе што Он чини, Узвишени Аллах каже: Говорећи о ономе што Он чини, Узвишени Аллах каже: „Господар твој ствара шта хоће, и Он одређује.“ (Ел-Касас, 68.) Узвишени kaжe: „Аллах чини оно што Он хоће.“ (Али Имран, 4.) „Он вас обликује у материцама како Он хоће.“ (Али Имран, 6.) Говорећи о ономе што чине створења, Узвишени каже: „А да Аллах хоће, окренуо би их против вас и они би се, уистину, против вас борили.“ (Ен-Ниса', 90.) „А да је Господар твој хтио, они то не би учинили; зато ти остави њих и оно што измишљају.“(Ел-А'нам, 112)
Четврта: Веровање да су сва Аллахова створења и све што раде, све њихове особине и покрети, створени од стране Њега. Узвишени Аллах каже: „Аллах је Створитељ свега и Он управља свим.“ (Ез-Зумар, 62.) „Који је све створио и како треба уредио!“ (Ел-Фуркан, 2.) Преносећи речи Аврама које је упутио свом народу, Узвишени Аллах каже: „Аллах ствара и вас и оно што радите.“(Ес-Саффат, 96.)
Веровање у кадер на начин какав смо споменули није у супротности са хтењем и могућношћу човека да поступа према слободном избору, јер шеријат и чињенице у стварности доказују да је то двоје могуће.
Докази из Објаве: Говорећи о хтењу, Узвишени Аллах каже: „Па ко хоће, Господару своме ће, као уточишту, поћи.“ (Ен-Неба, 39.) „И ви њивама вашим прилазите како хоћете.“ (Ел-Бекара, 223.) Говорећи о снази и могућности, Узвишени Аллах каже: „Зато се Аллаха бојте колико год можете, и слушајте и покоравајте се.“ (Ет-Тегабун, 16.) „Аллах никога не оптерећује преко могућности његових: у његову корист је добро које учини, а на његову штету зло које уради." (Ел-Бекара, 286.)
Што се тиче стварности у којој човек живи, јасно је свима да човек има снагу и моћ, те могућност да учини или остави нешто, али да његова могућност зависи од Аллаховог хтења. Узвишени Аллах каже: „Ономе од вас који хоће да је на Правоме путу, а ви не можете ништа хтети ако то Аллах, Господар светова, неће!“ (Ет-Теквир, 28–29.) Цео свемир је у власништву Аллаха и ништа се не дешава без Његове воље.
Веровање у одредбу на начин како смо то описали не даје човеку право да се оправдава остављањем обавеза или чињењем забрањених дела, јер је правдање одредбом неисправно из више разлога:
Први: Узвишени Аллах каже: „Многобошци ће говорити: ‘Да је Аллах хтео, ми не бисмо друге Њему равним сматрали, а ни преци наши, нити бисмо ишта забрањеним учинили.’ Тако исто су они пре њих порицали, све док нису осетили Нашу казну. Реци: ‘Имате ли какав доказ да нам га изнесете? Ви се само за претпоставкама поводите и ви само неистину говорите.’“ (Ел-Ен'ам, 148.) Дакле, да је одредба била оправдање, Узвишени Аллах их не би казнио.
Други: Узвишени Аллах каже: „Посланицима, који су радосне вести и опомене доносили, да људи после посланика не би никаква оправдања пред Аллахом имали. - А Аллах је силан и мудар.“ (Ен-Ниса', 165.) Одредба, дакле, није оправдање, јер да јесте, онда не би било порицања посланика, имајући у виду да је њихово одбијање истине након доласка посланика било по Аллаховој одредби.
Трећи: У хадису, којег бележе Бухарија и Муслим, Алија ибн Еби Талиб преноси да је Посланик, Аллах га благословио, казао: „Свакоме од вас је већ одређено место у Рају и место у Паклу (ватри).“ Упитали су: „О, Аллахов Посланиче, зар се нећемо на то ослонити?" Он је одговорио: „Радите, јер свакоме је олакшано оно што му је одређено.“ Затим је проучио ајете: "Па ономе који удељује и богобојазан је и оно најлепше сматра истинитим, oлакшаћемо му чињење добрих дела; а ономе који тврдичи и осећа се независним, и оно најлепше сматра лажним, oлакшаћемо му чињење греха...“ (Ел-Лејл, 5.) У Муслимовој верзији стоји: „Свакоме је олакшано оно за шта је створен.“ Дакле, Посланик, Аллах га благословио, наредио је да се чине добра дела и да се не ослањамо на одредбу.
Четврти: Узвишени Аллах је човеку наредио одређена дела, а нека забранио, и није га оптеретио преко његових могућности. Узвишени Аллах каже: „Зато се Аллаха бојте колико год можете.“ (Ет-Тегабун, 16.) „Аллах никога не оптерећује преко могућности његових.“ (Ел-Бекара, 286.) Да је човек био присиљен одредбом да ради и делује, онда би био оптерећен нечим што није у његовој моћи. Зато, ако учини грех из незнања, заборава или принуде, неће бити грешан, јер има оправдање.
Пети: Аллахова одредба је скривена тајна коју не познајемо док се не деси, а човекова жеља да уради неко дело јавља се пре него што га уради. Због тога је неоправдано правдати се одредбом, јер није исправно позивати се на нешто што није било познато.
Шести: Понекад видимо како се човек труди у чињењу онога што му користи у материјалном смислу све док не постигне свој циљ, и клони се онога што му штети, и притом се не правда судбином. Зашто се онда правда судбином када оставља добробити које му доносе верски прописи? Зар судбина не важи у оба случаја?
Пример:
Ако се пред човеком налазе два пута: један који води у град пун хаоса – убистава, пљачки, кршења части, страха и глади, и други који води у град где владају ред, стабилна безбедност, удобан живот и поштовање људских живота, части и имовине – којим ће путем поћи?
Он ће сигурно изабрати други пут који води у град реда и безбедности. Никада ниједна разумна особа не би изабрала пут који води у град хаоса и страха, а да се при томе оправдава судбином. Па зашто онда у погледу Ахирета (Будућег света) бира пут који води у Пакао (ватру), а не у Рај, и при томе се оправдава судбином?
Други пример: Када се болеснику понуди лек који ће му користити, он ће га узети, макар му био непријатан, а када му се забрани храна коју воли да би се излечио, оставиће је да би оздравио. Неће занемарити лек и јести храну која му штети, а затим се правдати судбином. Зашто онда човек оставља оно што му вера налаже и то правда судбином?
Седми: Особа која се правда судбином у свом неиспуњавању обавеза или чињењу греха, ако јој неко украде иметак или је нападне, а затим каже: „Немој ме критиковати, то је била Аллахова одредба“, та особа не би прихватила такво оправдање. Тако ни она не може користити одредбу/судбину као оправдање за своје поступке. Па како не прихвата правдање судбином када неко други наруши његова права, а сам се њоме правда када нарушава право Узвишеног Аллаха?!
Наводи се случај да је Омеру, Аллах био задовољан њиме, доведена особа која је украла нешто, па је казала: „Полако, о вођо правоверних, то се десило по Аллаховој одредби.“ Он је одговорио: „И одсецање твоје руке десиће се по Аллаховој одредби.“
Плодови веровања у Аллахову одредбу:
Први: Да подузима узроке али да се срцем ослони на Аллаха у остваривању циља којем ти узроци воде, а не да се ослања на те узроке, јер све зависи од Његове одредбе.
Други: Човек не би требао бити самољубив ако постигне свој циљ, јер је то Аллахова благодат коју му је Он одредио. Сматрајући да је то његова заслуга и бивајући самољубив, човек занемарује захвалност Аллаху на благодати.
Трећи: Смиреност и спокој у вези са Аллаховом одредбом. У оваквом стању човек не тугује ако не постигне нешто што жели или ако га задеси нешто што не воли, јер зна да је то Аллахова одредба која се морала десити. Узвишени Аллах каже: „Нема невоље која задеси Земљу и вас, а која није, пре него што је дамо, записана у Књизи – то је Аллаху, уистину, лако – да не бисте туговали за оним што вам је промакло, а и да се не бисте превише радовали ономе што вам Он даде. Аллах не воли разметљивце и хвалисавце.“ (Ел-Хадид, 22–23.) Посланик, Аллах га благословио, каже: „Чудно је стање верника, он је увек у добру, и у таквом стању може бити само верник. Ако га задеси добро, захвали се и буде му добро, а ако га задеси зло, он се стрпи и опет му буде добро.“
Две групе које су скренуле у вези са Аллаховом одредбом:
Прва: Детерминисти Они тврде да је човек присиљен да чини оно што чини и да нема личног избора.
Друга: Индетерминисти Они сматрају да човек може да ради шта хоће и да Аллахова воља и одредба уопште не утичу на то.
Одговор групи детерминиста кроз призму шеријата и стварности:
Одговор из Објаве: Узвишени Аллах је потврдио да човек има жељу и вољу, и човеку је приписао дела која ради. Узвишени каже: „Једни од вас су желели овај свет, а други онај свет.“ (Али Имран, 152.) „И реци: 'Истина долази од Господара вашег, па ко хоће – нека верује, а ко хоће – нека не верује!' Ми смо неверницима припремили ватру чији ће их дим са свих страна обухватити.“ (Ел-Кехф, 29.) „Ко чини добро, у своју корист чини, а ко ради зло, на своју штету ради. А Господар твој није неправедан према робовима Својим.“ (Фуссилет, 46.)
Што се тиче стварности: Сваки човек зна разлику између својих добровољних дела, која чини својом вољом, као што су једење, пијење, продаја и куповина, и оних која му се догађају без његове воље, као што су дрхтање због грознице или пад са крова. У првом случају, човек је самостални чинилац који делује својом вољом, без присиле. У другом случају, он нема контролу нити вољу над оним што му се догодило.
Одговор другој групи кроз призму Објаве и разума:
Докази из Објаве: Узвишени Аллах је створио све што постоји, и све се дешава по Његовој вољи. У Својој књизи појаснио је да се поступци Његових робова дешавају по Његовој вољи. Узвишени Аллах каже: „Да је Аллах хтео, не би се међусобно они после њих убијали, када су им јасни докази већ дошли, али они су се разишли; неки од њих су веровали, а неки су порицали. А да је Аллах хтео, они се не би међусобно убијали, али Аллах ради оно што Он жели.“ (Ел-Бекара, 253.) „А кад бисмо хтели, сваког човека бисмо на Прави пут упутили, али Ја сам већ истину рекао: Напунићу, заиста, Пакао џинима и људима заједно!“ (Ес-Сеџда, 13.)
Разумски доказ: Све што постоји припада Аллаху, укључујући и човека, који је само део Његовог стварања. Стога, човек није у стању да чини оно што жели, осим ако то није у складу са Аллаховом вољом. Његова воља и моћ су изнад свега, па човекова слобода деловања зависи од Аллахове одредбе.
*
Циљеви исламског веровања
Реч „циљ“ (језички): користи се у више значења, од којих је једно: „мета која се поставља да би се у њу гађало, и све што је намењено да се оствари или постигне.“
Циљеви исламског веровања су племенити и узвишени, бројни и разнолики, а неки од њих су:
Први: Искрено обожавање само Узвишеног Аллаха, јер је Он Створитељ који нема судруга. Због тога је обавезно да намера и обожавање буду усмерени само Њему, Узвишеном Аллаху.
Друго: Ослобађање разума и мисли од хаотичне заблуде која произилази из празнине срца у којем нема ове вере; такво срце је, или потпуно испуњено материјалистичким обожавањем, или је заплетено у заблудама и сујеверјима.
Треће: душевни и умни мир, јер нема узнемирености у души нити конфузије у мислима. Ова вера повезује верника са његовим Створитељем, па је задовољан тиме што га има за Господара, Који управља свиме и прописује законе. Његово срце се смирује на Његовој одредби, а његова прса су широка јер су испуњена исламом, тако да не жели ништа друго уместо њега.
Четврто: Исправност намере и дела, без скретања у обожавању Узвишеног Аллаха или у односу према створењима, јер је један од темеља ове вере веровање у посланике, које подразумева слеђење њиховог пута, који је чист и исправан пут било да се ради о људским намерама или делима.
Пето: Озбиљност и одлучност у свим стварима, тако да не пропусти прилику за добро дело без да је искористи у нади за наградом, и не приближава се месту греха, већ се удаљава из страха од казне. То је зато што је један од темеља ове вере веровање у оживљење и награду или казну за дела.
Узвишени Аллах каже: „Свима ће припасти награда или казна, према ономе како су поступали, јер је Господар твој бдио над оним што су радили.“ (Ел-Ен'ам, 132.) Посланик, Аллах га благословио, је подстицао људе на остварење овог циља, говорећи: „Јак верник је бољи и Аллаху дражи од слабог верника, а у обојици је добро. Тежи ономе што ће ти користити и тражи помоћ од Аллаха у томе, а немој очајавати. Ако те нешто задеси, немој рећи: ‘Да сам урадио тако и тако, било би тако и тако', него реци: 'То је Аллахова одредба и Он чини што хоће,' јер 'да сам' сотони отвара могућност деловања.“ (Муслим)
Шести: Изградња јаке заједнице која све даје за учвршћивање и ширење вере без обзира на жртве које подноси на том путу. Узвишени Аллах каже: „Прави верници су само они који у Аллаха и Посланика Његовог верују, и после више не сумњају, и боре се на Аллаховом путу имецима својим и животима својим. Они су искрени!“ (Ел-Хуџурат, 15.)
Седми: Остварење среће на овом и на будућем свету, кроз поправак појединца и заједнице, те постизање награде код Узвишеног Аллаха. О томе Он каже: „Ономе ко чини добро, био мушкарац или жена, а верник је, Ми ћемо дати да проживи леп живот и доиста ћемо их наградити бољом наградом него што су заслужили.“ (Ен-Ниса', 124.)
Ово су неки од циљева исламског веровања, молимо Узвишеног Аллаха да нам помогне да их остваримо. Он је, заиста, дарежљив и племенит. Хвала Аллаху, Господару светова.
И нека су благослов и мир на нашег посланика Мухаммеда, на његову породицу и све његове асхабе.
Завршено пером аутора
Мухаммеда Салиха ел-Усејмина
Related books
All books
Три основна начела и њихови докази73 језикаТри основна начела и њихови докази
Књига обрађује основне принципе које сваки муслиман мора научити: спознају Аллаха, вере Ислама и Посланика Мухамеда, нека је Аллахов благослов и мир над њим, и наглашава важност ових принципа у изградњи веровања и добрих дела, заснованих на кур'анским и хадиским доказима.
Ислам - вера свих Аллахових посланика85 језикаИслам - вера свих Аллахових посланика
Ислам представља преданост Узвишеном Аллаху, Створитељу свемира и његовом Управитељу, те покорност Њему кроз љубав и величање. Основа ислама је веровање у Аллаха, да је Он Створитељ, а да је све осим Њега створено, као и то да је Он Једини Који заслужује да буде обожаван, и нема судруга. Нема истинског Бога који заслужује да се обожава осим Њега. Он има најлепша имена и најузвишеније особине, Он је апсолутно савршен. Он није родио и није рођен, нико Му раван није, и нико Му сличан није. Он се не утеловљује у било шта, нити се сједињује с било чим. Ислам је вера Узвишеног Аллаха Који од људи…
الدروس المهمة لعامة الأمة78 језикаالدروس المهمة لعامة الأمة
يهدف الكتاب إلى تعليم المسلمين أساسيات دينهم بطريقة مبسطة وشاملة. يتناول مجموعة من الدروس المهمة مثل قراءة الفاتحة وقصار السور، وأركان الإسلام والإيمان، وأقسام التوحيد والشرك، وشروط وأركان وواجبات الصلاة، بالإضافة إلى مبطلاتها، مع بيان مختصر لشروط الوضوء وفروضه ونواقضه. كما يسلط الضوء على التحلي بالأخلاق الإسلامية والآداب الشرعية، ويقدم إرشادات لطيفة حول تجهيز الميت والصلاة عليه ودفنه.
Увод у ''Сажети коментар Племенитог Кур'ана'' и коментар последње четвртине Кур'ана на српском језику9 језикаУвод у ''Сажети коментар Племенитог Кур'ана'' и коментар последње четвртине Кур'ана на српском језику
Увод превода на српски језик Хвала Аллаху Који је Своме робу објавио Књигу, коју је сачувао од искривљења и неистине, и нека су Аллахов благослов и мир на нашег веровесника Мухаммеда, на његове асхабе и све оне који их следе у добру до Судњег дана. А затим: Заиста најважније и највеличанственије човеково путовање у њетовом животу јесте путовање са говором Узвишеног Аллаха. Племенити Кур'ан је: Једина небеска књига за коју нема сумње да је од Створитеља Узвишеног, Који је рекао: