Истраживање и појашњење многих питања везаних за хаџџ, умру и посету, у светлу Кур'ана и Суннета.

Истраживање и појашњење многих питања хаџџа, умре и посете у светлу Кур'ана и Суннета.

Уважени шејх

Абдул-Азиз бин Абдуллах бин Баз

Увод аутора

У име Аллаха Милостивог, Самилосног

Потпуна и савршена захвала припада Узвишеном Аллаху, Господару свих светова, а коначница припада богобојазнима, нека је Аллахов благослов и мир на Његовог роба и Посланика Мухаммеда, његову породицу и све асхабе.

A затим:

Ово је сажета посланица о хаџу, његовим вредностима и адабима, те о ономе што је потребно ономе ко намерава да путује ради његовог обављања, као и сажето и јасно појашњење многих важних питања везаних за хаџ, умру и посету. У њој сам настојао да се држим онога на шта упућују Аллахова Књига и суннет Његовог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем. Саставио сам је као савет муслиманима, поступајући у складу са речима Узвишеног Аллаха: ,,И опомињи! Заиста, опомена верницима користи!“ [Ез-Заријат: 55] И речи Узвишеног: ,,А кад је Аллах узео обавезу од оних којима је дата Књига да ће то сигурно људима да објашњавају и да ништа из ње неће да крију...“ [Али Имран: 187] Као и речи Узвишеног Аллаха: ,,...потпомажите се у доброчинству и богобојазности...“ [Ел-Маиде: 2]

Преноси се у веродостојном хадису да је Аллаховом Посланик, сaллaллaху алејхи ве селлeм, рекао: „Вера је искрен однос“, поновио је то три пута. Тада су упитали: „Према коме, о Аллахов Посланиче?“ Он је одговорио: „Према Аллаху, Његовој књизи, Његовом Посланику, вођама муслимана и свим муслиманима уопштено.“ [1] [1] Муслим, бр. 55.

Таберани преноси од Хузејфе, да је Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: „Ко не брине о стању муслимана, тај не припада њима. А ко не започиње и не завршава дан као искрен саветник Алаху, Његовом Посланику, Његовој Књизи, своме предводнику и свим муслиманима, тај не припада њима.“ [2] [2] ел-Муџем ел-евсат, ет-Таберани, бр. 7469.

Aллaхa Узвишеног молимо да се овим делом окористим ја и сви муслимани, и да овај труд учини искреним ради Његовог лица, те узроком за постизање успеха код Њега у вртовима блаженства. Он, уистину, све чује и услишава молбе, а Он нам је довољан и диван ли је Он заштитник.

*

О доказима обавезности хаџа и умре и потреби њиховог хитног обављања

Након овога, знајте – а нека Узвишени Аллах помогне и мени и вама да спознамо Истину и да је следимо – да је Узвишени Аллах прописао Својим робовима хаџџ Његовом Светом храму, и учинио га једним од рукнова ислама. Рекао је Узвишени Аллах: Да ходочасти Кабу, ради Аллаха, дужан је свако ко буде у могућности до ње да дође. Узвишени Аллах каже: А ко не верује - па, Аллах је, заиста, независан од светова. [Али Имран: 97]

У двије веродостојне збирке се преноси од Ибн Омера, Аллах био задовољан њима, да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: „Ислам је изграђен на пет темеља: сведочењу да нема бога који заслужује да се обожава осим Аллаха, и да је Мухаммед Аллахов Посланик, обављању намаза, давању зеката, посту месеца рамазана и обављању хаџџа.“ [3]. [3] Ел-Бухари, бр. 8; Муслим, бр. 16.

Преноси Сеид у своме Сунену да је Омер ибнул-Хаттаб, Аллах био задовољан њиме, рекао: „Озбиљно сам намеравао да пошаљем људе у ове крајеве да провере свакога ко је у могућности [4] а није обавио хаџџ, те да им наметну џизију. Они нису муслимани, они нису муслимани [5].“ [4] тј. велико богатство. [5] У Џами'ул-ехадис, бр. 31221, приписује га Сунену Сеида ибн Менсура, али га нисам нашао у доступном издању.

Преноси се да је Алија, Аллах био задовољан њиме, рекао: ,,Ко буде у могућности да обави хаџџ, па га напусти, свеједно је хоће ли умрети као Јевреј или као хришћанин.“ [6] [6] Ет-Тирмизи, бр. 812.

И онај ко није обавио хаџџ, а у могућности је, обавезан је да пожури да га обави; због онога што је пренесено од Ибн Аббаса, Аллах био задовољан њиме, да је Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: „Пожурите обавити хаџџ – тј. обавезни – јер нико од вас не зна шта га може задесити.“ [7] [7] Ебу Давуд, бр. 1732.

Јер је обављање хаџџа неодложна дужност за онога ко је у могућности, због јасног значења речи Узвишеног: ,,Да ходочасти Кабу, ради Аллаха, дужан је свако ко буде у могућности до ње да дође. А ко не верује - па, Аллах је, заиста, независан од светова.“ [Али Имран: 97] Каже Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, у својој хутби: „О људи, Узвишени Бог вам је прописао хаџџ, па хаџџ обавите.“ [8] [8] Муслим, бр. 1337.

Пренесени су хадиси који указују на обавезност умре, а неки од њих су:

Каже Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, у свом одговору анђелу Габријелу (Гаврилу), алејхи селам, када га је упитао о исламу: "Ислам је да посведочиш да нема бога који заслужује да се обожава осим Аллаха, и да је Мухаммед Аллахов Посланик, да обављаш намаз, да дајеш зекат, да обавиш хаџџ и умру, да се окупаш од џенабета, да употпуниш абдест и да постиш рамазан." [9] Бележе га Ибн Хузејме и ед-Дарекутни од Омера ибн Хаттаба, нека је Аллах њиме задовољан, а ед-Дарекутни је рекао: ,,Ово је поуздан и исправан ланац преносилаца.“ [9] Ибн Хузејме, бр. 1.

И преноси Аиша, Аллах био задовољан њом, да је казала: ,,О Аллахов Посланиче, да ли је женама прописан џихад? Он је одговорио: ‘На њима је џихад без борбе: хаџџ и умра.“ [10] Хадис белжи Ахмед, и Ибн Маџе са исправним сенедом. [10] Ел-Бухари, бр. 1520.

Хаџџ и умра су обавезни само једном у животу, на основу речи Аллаховог Посланика у веродостојном хадису: „Хаџџ је једном, па ко учини више, то је добровољно.“ [11] ен-Несаји, бр. 2620.

Похвално је што чешће добровољно обављати хаџџ и умру, као што се то преноси у два Сахиха од Ебу Хурејре, радијаллаху 'анху, да је Аллахов Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, рекао: „Од једне умре до друге умре бришу се греси који су почињени између њих, а за исправно обављен хаџ нема друге награде осим раја.“ [12] [12] Ел-Бухари, бр. 1773; Муслим, бр. 1349.

*

Обавеза покајања од грехова и исправљања учињених неправди.

Када муслиман одлучи да путује ради обављања хаџџа или умре, пожељно је да посаветује своју породицу и пријатеље да се боје Аллаха, а то је извршавање Његових наредби и избегавање Његових забрана.

Треба да запише шта поседује и шта дугује, и да то посведочи. Дужан је да пожури са искреним покајањем за све грехе; јер Узвишени каже: ,,И сви се Аллаху покајте, о верници, да бисте постигли оно што желите.“ [Ен-Нур: 31]

Суштина покајања је: престанак са чињењем греха, кајање због почињених греха и чврста одлука да им се више не врати. Ако је починио неправду према људима која се тиче крви, иметка или части, дужан је да им то врати или да од њих затражи опрост пре свога пута; јер је веродостојно пренесено од Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, да је рекао: „Ко је учинио неправду своме брату, везано за иметак или част, нека затражи опрост одмах, пре него што наступи Дан када неће користити динар, а ни дирхем. Ако буде имао добрих дела, узеће се од њих онолико колико је неправде починио, а ако не буде имао добрих дела, пренеће се на њега греси онога коме је неправду учинио.“ [13] [13] Ел-Бухари, бр. 2449.

Треба да се за хаџџ и умру изабере халал иметак, јер је веродостојно пренето од Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, да је рекао: „Аллах је добар и прима само добро.“ [14] [14] Муслим, бр. 1015.

Таберани преноси од Ебу Хурејре, Аллах био задовољан њиме, да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: „Када човек крене на хаџџ са халал иметком, па стави ногу у стремен и повикне: ‘Одазивам Ти се, Аллаху, одазивам Ти се!’, дозове га гласник с неба: ‘Одазивам ти се и на услузи сам ти! Твоја опскрба је халал, твоја јахалица је халал, а твој хаџџ је примљен и без греха.’ А када човек крене са харам иметком, па стави ногу у стремен и повикне: ‘Одазивам Ти се, Аллаху, одазивам Ти се!’, дозове га гласник с неба: ‘Нити ти се одазивам, нити сам ти на услузи! Твоја опскрба је харам, твој иметак је харам, а твој хаџџ није примљен.’“ [15] [15] Ет-Таберани, Eл-Кебир, бр. 2989.

Хаџија треба да чува своје достојанство и да се уздржи од тражења од људи; јер је Посланик, мир му и благослов, рекао: „А ко се труди да буде честит, Аллах ће га честитим учинити, а ко се задовољи оним што има, Аллах ће га обогатити.“ [16] [16] Ел-Бухари, бр. 1427; Муслим, бр. 1035.

Каже Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем: „Човек ће непрестано просити од људи све док не дође на Судњи дан, а на лицу му неће бити ни комадића меса.“ [17] [17] Ел-Бухари, бр. 1474; Муслим, бр. 4040.

Онај ко обавља хаџџ дужан је да својим хаџџом и умром намерава Аллахово лице и онај свет, приближавајући се Аллаху оним речима и делима којима је Он задовољан на тим часним местима. Обавезан је да се најстроже чува од намере да својим хаџџом стекне овосветске, пролазне користи, или од лицемерја, самохвале и истицања тиме. Такве намере спадају међу најгоре и узроком су да дело не буде примљено, као што Узвишени Аллах каже: ,,Онима који желе само живот на овоме свету и овосветске украсе, Ми ћемо то наспрам њихових дела - у потпуности - да им дамо, и у томе неће да буду закинути. [15] То су они који ће на Будућем свету да добију само ватру; у њој ће да пропадне све оно што су чинили на Земљи и биће узалудно све што су радили.“ [Худ: 15-16]

И каже Узвишени: ,,Ономе који жели овај краткотрајни свет, Ми му на њему брзо дајемо - шта хоћемо и коме хоћемо, али ћемо после да му припремимо пакао, у коме ће да гори презрен и одбачен. И ко жели Ахирет и труди се за њега како му доликује, а верник је, труд њихов ће бити захваљен.“ [Ел-Исра': 18-19]

У веродостојној предаји Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, каже: „Ја Сам Себи довољан и не треба Ми друг. Ко учини неко дело у Моје име и у име неког другог, Ја ћу га препустити том другом.“ [18] [18] Муслим, бр. 2985.

Пожељно је да на свом путу за друштво изабере оне који су добри, покорни, богобојазни и учени у вери, те да се чува дружења са неразумнима и грешницима.

Потребно је да научи прописе везане за хаџџ и умру, да их разумије и да пита о ономе што му је нејасно, како би био потпуно упућен. Када се попне на своје превозно средство, било да је то јахалица, аутомобил, авион или нешто друго, препоручује се да спомене име Узвишеног Аллаха и захвали Му, затим три пута донесе текбир и каже: „Слављен и Узвишен нека је Онај Који нам је ово потчинио, ми то сами не бисмо могли да постигнемо, и ми ћемо сигурно своме Господару да се вратимо!“ [Ез-Зухруф: 13-14]

„Аллаху, молим Те да ме на овом путу прати доброта и покорност Теби, и да ми од дела остану само она с којима си Ти задовољан! Аллаху, олакшај нам ово путовање и учини да нам његова удаљеност буде подношљива. Аллаху, Ти си Господар на путу и чувар породице, зато ме сачувај умора, несрећа на путу и туге која би могла да ме задеси због имовине и породице!“ [19]; То је веродостојно пренето од Веровесника, саллаллаху алејхи ве селлем, а бележи га Муслим од Ибн Омера, радијаллаху анхума. [19] Муслим, бр. 1342.

Током путовања, треба што више спомињати Аллаха, тражити опрост, упућивати дове Узвишеном Аллаху и скрушено Му се обраћати, те учити Кур'ан и размишљати о његовим значењима. Такође, треба редовно обављати намазе у џемату и чувати свој језик од сувишног говора, мешања у оно што се човека не тиче, претеривања у шали, као и од лажи, оговарања, преношења туђих речи и исмевања сапутника и друге браће муслимана.

Треба да чини добро својим друговима и да их не узнемирава, те да им наређује добро и забрањује зло мудрошћу и лепим саветом, сходно својим могућностима.

*

Оно што хаџија чини при доласку на микат

Када стигне на микат, препоручује му се да се окупа и намирише; јер се преноси да је Посланик, саллаллаху алејхи ве селем, скинуо сашивену одећу приликом ступања у ихрам и окупао се, те због онога што је потврђено у два Сахиха од Аише, која је рекла: „Мирисала бих Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, за његов ихрам, прије него би ушао у њега, и за његов излазак из њега, прије него би обавио таваф око Кабе.“ [20], И наредио је Аиши, која је добила хајз након што је већ донела нијјет за умру, да се окупа и донесе нијјет за хаџџ. Веровесник, саллаллаху 'алејхи ве селлем, наредио је Есми бинт 'Умејс, када се породила на Зул-Хулејфи, да се окупа, чврсто увеже платном и уђе у ихраме[21], а то указује да жена, када стигне до миката а има менструацију или постпорођајно крварење, треба да се окупа и уђе у ихраме са осталим људима, те да обавља све што обављају и хаџије осим тавафа око Кабе, као што је Веровесник, саллаллаху 'алејхи ве селлем, наредио Аиши и Есми. [20] Ел-Бухари, бр. 1539; Муслим, бр. 1189. [21] Муслим, бр. 1218.

Похваљено је ономе ко жели да ступи у ихраме да скрати бркове, подреже нокте и уклони длаке испод пазуха и са стидног места, како не би имао потребу да то чини након ступања у ихраме, када му је то забрањено. И зато што је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, прописао муслиманима да се редовно брину о овим стварима, као што је потврђено у два Сахиха, од Ебу Хурејре, радијаллаху анху, да је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао: „Има пет урођених својстава: сунећење (обрезивање), уклањање длака са стидних места, подрезивање бркова, подрезивање ноката и чупање длачица испод пазуха.“ [22] [22] Ел-Бухари, бр. 5891; Муслим, бр. 257.

А у Муслимовом Сахиху, од Енеса, Аллах био задовољан њиме, преноси се да је рекао: „Одредио нам је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рок у подрезивању бркова, сечењу ноктију, чупању длака испод пазуха и бријању стидних длака: да то не остављамо дуже од четрдесет ноћи..“ [23] [23] Муслим, бр. 258.

А блежи га Несаи у верзији: ,,Одредио нам је Аллахов Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем,“ [24] А бележе га Ахмед, Ебу Давуд и ет-Тирмизи у верзији ен-Несаија, а што се тиче главе, није прописано с ње ишта уклањати у ихраму, ни мушкарцима ни женама. [24] ен-Несаји, бр. 14.

А што се тиче браде, забрањено је бријати је или је кратити у свако доба, већ је обавеза пустити је, сходно ономе што је потврђено у два Сахиха, од Ибн Омера, радијаллаху 'анхума, да је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао: ,,Разликујте се од мушрика- браде пуштајте, а бркове поткресујте.“ [25] Бележи имам Муслим у своме Сахиху од Ебу Хурејре, Аллах био задовољан њиме, да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: ,,Поткресујте бркове, а пуштајте браде , разликујте се од меџусија.“ [26] [25] Ел-Бухари, бр. 2892; Муслим, бр. 259. [26] Муслим, бр. 260.

Велика је недаћа нашег времена супротстављање многих људи овом суннету, њихова борба против браде и задовољство тиме да опонашају невернике и жене, а нарочито од стране оних који се приписују знању и подучавању. Доиста смо ми Аллахови и Аллаху ћемо се вратити. Молимо Аллаха Узвишеног да нас и остале муслимане упути да се држимо суннета и да устрајемо на њему, те да њему позивамо, па макар га већина напустила. Аллах нам је довољан и диван је Он заштитник. Нема снаге ни моћи осим с Аллахом, Узвишеним, Величанственим.

Затим мушкарац облачи изар, (изар је доњи дио платна који се обавија око струка и покрива тијело од пупка наниже) и рида (рида је горњи дио платна који се пребацује преко рамена и покрива горњи дио тијела), а препоручује се да буду бели и чисти, и да ступи у ихрам у сандалама, због речи Посланика, нека су на њега мир и благослов: „Нека неко од вас ступи у ихрам у изару, ридау и папучама. Ако не нађе папуче, нека обује местве и нека их скрати тако да буду испод чланака.“ [27] Бележи имам Ахмед, нека му се Аллах смилује. ⁸[27] Муслим, бр. 1177.

Жени је дозвољено да ступи у ихрам у одећи коју жели, било да је црне, зелене или неке друге боје, с тим да треба да избегава опонашање мушкараца у њиховој одећи. Али, није јој дозвољено да носи никаб и рукавице док је у стању ихрама, већ своје лице и шаке треба да покрије нечим другим, јер је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, забранио жени у ихраму да носи никаб и рукавице. А пракса неких људи да се жени за ихрам одређује искључиво зелена или црна одећа, нема никаквог основа.

Затим, по завршетку гусула, чишћења и облачења ихрама, срцем нијети улазак у обред који жели: хаџ или умру; јер је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао: „Доиста се дела вреднују према намерама, и сваком човеку припада оно што је наумио.“ [28]. [28] Ел-Бухари, бр. 1; Муслим, бр. 1907.

Прописано му је да изговори оно што је нанијетио. Ако је његова намера умра, рећи ће: „Леббејке умретен“ или „Аллахумме леббејке умретен“, а ако је његова намера хаџџ, рећи ће: „Леббејке хаџџен“ или „Аллахумме леббејке хаџџен“; јер је Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, тако поступио. Ако их је нанијетио оба заједно, изговориће: „Аллахумме леббејке умретен ве хаџџен“. Најбоље је да се то изговори након што се смести на своје превозно средство, било да је то јахаћа животиња, аутомобил или нешто друго; јер је Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, изговорио телбију тек након што је узајахао своју јахалицу и она с њим кренула од миката. Ово је најисправније мишљење учењака.

Није прописано изговарање онога што се науми, осим у случају ихрама, јер је тако пренесено од Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем.

Што се тиче намаза, тавафа и других сличних обреда, у њима се не изговара намера (нијјет). Према томе, не треба говорити: „Намеравам да клањам тај и тај намаз“, нити: „Намеравам да обавим таваф“. Напротив, такво изговарање је новотарија, а његово гласно изговарање је још горе и већи је грех. Да је изговарање намере било прописано, то би појаснио Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, и објаснио би то Уммету својим делом или речју, а и исправни претходници би нас у томе претекли.

Пошто то није пренесено од Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, нити од његових асхаба, Аллах био задовољан њима, зна се да је то новотарија. Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, је казао: „А најгоре ствари су новотарије, а свака новотарија је заблуда.“ [29] Бележи га Муслим у свом Сахиху. Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, казао је: „Ко уведе у веру нешто што није од ње, то ће бити одбијено.“ [30] (Хадис бележе Бухари и Муслим) А у Муслимовој предаји стоји: „Ко уради дело које није засновано на нашој вери, оно му се одбија.“ [31] [29] Муслим, бр. 867. [30] Ел-Бухари, бр. 2697; Муслим, бр. 1718. [31] Ел-Бухари, бр. 2550; Муслим, бр. 1718.

О просторним микатима и њиховом одређивању

Има пет времена за намаз:

Први је Зул-Хулејфа, микат за Мединелије, а данас је међу народом познат као Ебјар Алијј.

Други је Џухфа, микат за становнике Шама, а то је напуштено село иза Рабига, па људи данас улазе у обред из Рабига. Ко уђе у обред из Рабига, ушао је са миката, јер је Рабиг мало пре њега.

Трећи је Карнул-Меназил, познат и као Сејл, микат је оних који долазе из Неџда.

Четврти је Јелемлем, микат за становнике Јемена.

Пети је Зату Ирк, микат за становнике Ирака.

Ове микате је одредио Аллахов Посланик за оне које смо споменули, као и за друге који поред њих прођу, а желе да обаве хаџџ или умру.

Обавеза је ономе ко наиђе на њих да ту ступи у ихрам, и забрањено му је да их пређе без уласка у ихрам ако путује у Меку с намером да обави хаџџ или умру, било да је то копненим или ваздушним путем; а то је на основу општег значења речи Аллаховог Посланика када је одредио ове микате: „Оне су за своје становнике, као и за онога ко кроз њих прође, а није њихов становник, уколико жели обавити хаџ и умру.“ [32] [32] Ел-Бухари, бр. 1524; Муслим, бр. 1181.

Прописано је ономе ко путује у Меку авионом ради обављања хаџа или умре да се припреми за то купањем и сличним радњама пре укрцавања у авион. Када се приближи микату, треба да обуче своје ихраме, а затим да изговори телбију за умру ако има довољно времена, или за хаџ ако је време кратко. Нема сметње ако ихраме обуче пре укрцавања у авион или пре него што се приближи микату, али не треба да доноси намеру за ступање у ихрам нити да изговара телбију осим када се нађе у равни са микатом или му се приближи; јер Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, није ступао у ихрам осим од миката. Обавеза је свим муслиманима да га следе у томе, као и у другим верским питањима, због речи Аллаха Узвишеног: Ви у Аллаховом Посланику имате диван узор... [Ел-Ахзаб: 21] Такође је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао на опросном хаџџу: „Узмите од мене своје обреде.“ [33] [33] Муслим, бр. 1297.

А онај ко се упути ка Меки, а не намерава да обави хаџџ нити умру, попут трговца, дрвосече, поштара и сличних, није дужан да уђе у ихрам, осим ако то сам не пожели; због речи Веровесника, саллаллаху алејхи ве селлем, у претходно наведеном хадису, када је споменуо микате: „Оне су за становнике тих места, и за онога ко до њих дође од других, желећи обавити хаџџ и умру.“ [34] Из овога се разуме да онај ко прође поред миката, а не намерава обавити хаџџ нити умру, није обавезан да ступи у ихрам. [34] Претходио је његов извод.

Ово је одраз Аллахове милости према Његовим робовима и олакшица коју им пружа, те Њему припада сва хвала и захвалност на томе. То потврђује и чињеница да Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, када је дошао у Меку у години ослобођења, није ушао у стање ихрама, већ је у њу ушао са шлемом на глави; јер тада није намеравао да обави ни хаџ ни умру, него је желео да је ослободи и уклони многобоштво из ње.

А онај чије се пребивалиште налази унутар миката, као што су становници Џедде, Уммус-Селема, Бахре, Еш-Шера'иа, Бедра, Местуре и сличних места, није дужан да иде до неког од пет претходно споменутих миката, већ је његово пребивалиште његов микат, те из њега ступа у ихрам за оно што намерава, било хаџ или умру. Ако има и друго пребивалиште изван миката, тада има право избора: ако жели, ступиће у ихрам са миката, а ако жели, ступиће у ихрам из свог пребивалишта које је ближе Меки од миката; сходно општем значењу речи Посланика у хадису Ибн Аббаса, када је споменуо микате и рекао: „Онај ко се налази унутар њих, ступа у ихрам [35] из свог пребивалишта; тако и становници Меке ступају у ихрам из Меке.“ [36] Хадис бележи Бухари и Муслим. [35] А његов мухелл је: његово дизање гласа с Телбијом са места његовог ихрама. [36] Део претходног хадиса.

Међутим, онај ко жели да обави умру а налази се у Харему, мора изаћи у Хилл (подручје изван светих граница) и одатле ступити у ихрам; јер када је Аиша затражила од Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, да обави умру, он је наредио њеном брату Абдурахману да са њом изађе у Хилл како би одатле ступила у ихрам. То указује на то да онај ко обавља умру не ступа у ихрам из Харема, већ то чини изван њега (из Хилла).

А овај хадис посебно одређује претходни хадис Ибн Аббаса и указује на то да је намера Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, у његовим речима: „...а становници Меке улазе у ихрам из Меке.“ [37] То је доношење нијета за хаџџ, а не за умру, јер да је било дозвољено донети нијет за умру унутар Харема, то би било допуштено и Аиши, радијаллаху анха, и не би била задужена да излази изван његових граница. Ово је јасан став и мишљење већине учењака, Аллах им се смиловао, а уједно је и најопрезније за верника, јер се тиме поступа по оба хадиса. А Аллах је Онај Који успех даје. [37] Претходио је његов извод.

Што се тиче праксе неких људи да учестало обављају умру након хаџџа са Тен’има, Џи'ране или других места, иако су већ обавили умру пре хаџџа, за то не постоји доказ о прописаности. Напротив, докази упућују на то да је боље то изоставити, јер ни Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, ни његови асхаби, радијаллаху 'анхум, нису обављали умру по завршетку хаџџа. Аиша је, пак, обавила умру са Тен’има зато што је није била обавила са осталима приликом уласка у Меку због менструације. Стога је затражила од Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, да обави умру као надокнаду за ону за коју је ступила у ихрам са миката, на шта је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, и пристао. Тиме је она обавила две умре: умру која је била у склопу њеног хаџџа, и ову самосталну умру. Према томе, ко се нађе у ситуацији попут Аишине, нема сметње да обави умру након хаџџа, поступајући тако у складу са свим доказима и као олакшица за муслимане.

Нема сумње да ангажовање хаџија на обављању друге умре након завршетка хаџа, изузев оне с којом су ушли у Меку, представља тешкоћу за све, узрокује велике гужве и незгоде, а уз то је и у супротности с упутом Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, и његовим сунетом. А Аллах је Онај Који даје успех.

*

Пропис о ономе ко дође на микат изван месеци хаџа.

Знај да су два случаја онога ко стигне на микат:

Онај ко стигне у Меку ван месеци хаџа, као што су рамазан и шабан, у складу са суннетом, ступа у ихрам за умру. Нијети је срцем и изговара језиком: „Леббејке умретен“ или „Аллахумме леббејке умретен“, а затим изговара телбију Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, која гласи: „Одaзивам Ти се, Аллаху, одaзивам. Одaзивам Ти се. Ти немаш друга и сувласника. Одaзивам Ти се. Заиста, свака захвала, све благодати и власт припадају искључиво Теби. Ти немаш друга и сувласника.“ [38] И што више учи телбију и спомиње Узвишеног Бога, све док не стигне до Кабе. Када стигне до Кабе, престаје са учењем телбије, те обави таваф око Кабе седам кругова, клања два реката иза Меками-Ибрахима, затим изађе на Сафу и обави кретање између Сафе и Мерве седам пута, а потом обрије главу или се ошиша. Тиме је његова умра потпуна и дозвољено му је све што му је ихрамом било забрањено. [38] Ел-Бухари, бр. 1549; Муслим, бр. 1184.

Друго: да се на микат стигне у месецима хаџа, а то су: шевал, зул-каде и првих десет дана зул-хиџета.

Таква особа може бирати између три обреда: самог хаџџа, саме умре, или да их споји. То је зато што је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, када је стигао на микат у зу-л-ка'дету на Опросном хаџџу, дао својим асхабима да бирају између ове три врсте обреда. Међутим, суннет за онога ко није повео курбан јесте да ступи у ихрам за умру и да поступи онако како смо споменули за особу која стигне на микат изван хаџских месеци; јер је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, наредио својим асхабима, када су се приближили Мекки, да свој ихрам преиначе у умру, и то им је потврдио у Мекки. Покоравајући се његовој, саллаллаху алејхи ве селлем, наредби, они су обавили таваф, са'ј, скратили косу и ослободили се ихрама, осим оних који су повели курбан. Њима је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, наредио да остану у свом ихраму све док се не ослободе на дан клања курбана. Суннет је за онога ко је повео курбан да занијети и хаџџ и умру заједно, јер је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, тако поступио, а он је био повео курбан. Наредио је оним својим асхабима који су повели курбан, а били су занијетили умру, да уз своју умру занијете и хаџџ, те да се не ослобађају ихрама све док се не ослободе оба обреда заједно на дан клања курбана. А ако је онај ко је повео курбан занијетио само хаџџ, он такође остаје у своме ихраму све док се не ослободи ихрама на дан клања курбана, попут онога ко је спојио оба обреда.

Из овога се разуме да онај ко ступи у ихрам само за хаџџ, или за хаџџ и умру, а није повео курбан, не би требало да остане у свом ихраму. Сунет је у његовом случају да свој ихрам преиначи у умру, тако што ће обавити таваф, са‘ј, скратити косу и ослободити се ихрама, као што је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, наредио онима од својих асхаба који нису повели курбан. Изузетак је ако се ходочасник боји да ће пропустити хаџџ због касног доласка; у том случају, дозвољено му је да остане у свом ихраму, а Бог најбоље зна.

Ако онај ко је у ихраму страхује да неће моћи да изврши свој обред зато што је болестан, или се боји непријатеља и слично, пожељно је да приликом ступања у ихрам каже: „Ако ме нешто спречи, онда је место мог изласка из ихрама тамо где будем спречен.“; због хадиса Дуба'е бинт ез-Зубејр, нека је Аллах њоме задовољан, која је рекла: „О Аллахов Посланиче, желим да обавим хаџ, а болесна сам.“ Па јој је Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: „Обави хаџџ и постави услов: мој излазак из ихрама је тамо где ме Ти зауставиш.“ [39] Муттефекун алејх [39] Ел-Бухари, бр. 5089; Муслим, бр. 1207.

Корист овог услова је у томе што, уколико мухрима задеси нешто што га спречава да доврши свој обред, попут болести или запреке од стране непријатеља, дозвољено му је да изађе из ихрама и нема никакве обавезе.

*

Статус хаџа малолетног детета и да ли му се рачуна као хаџџ ислама

Исправан је хаџџ дечака и девојчице; на основу хадиса који се бележи у Муслимовом Сахиху, од Ибн Аббаса, радијаллаху 'анхума, да је нека жена подигла дечака према Посланику, саллаллаху алејхи ве селлем, и упитала: ,,О Аллахов Посланиче, има ли за њега хаџџ?“, па је он рекао: „Да, а ти имаш награду.“[40] [40] Муслим, бр. 1336.

У Бухаријином Сахиху се преноси од Саиба ибн Језида, нека је Аллах задовољан њиме, да је рекао: „Обавио сам хаџџ с Аллаховим Послаником, саллаллаху алејхи ве селлем, када сам имао седам година.“ [41] Али овај хаџџ их не ослобађа обавезе Хуџџету-л-ислама. [41] Ел-Бухари, бр. 1858.

Исто тако, хаџџ роба и робиње је исправан, али их то не ослобађа обавезе хаџа ислама; јер је веродостојно пренесено од Ибн Аббаса, радијаллаху анхума, да је Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао: "Које год дете обави хаџ, а потом постане пунолетно, обавеза му је да поново обави хаџџ. И који год роб обави хаџџ, а потом буде ослобођен, обавеза му је да поново обави хаџџ." [42] Бележи га Ибн Еби Шејбе, а Бејхеки с добрим ланцем преносиоца. [42] Ибн Еби Шејбе, 4/444.

Затим, ако дете није још достигло степен расуђивања(темјиза) његов ће старатељ донети нијет у његово име: скинуће му шивену одећу и учиће телбију уместо њега. Дете тада постаје мухрим и забрањује му се оно што је забрањено одраслом. Исто тако и за девојчицу (млада девојка, робиња, слушкиња) која још није достигла степен расуђивања; њен старатељ ће донети нијет за ихрам и учиће телбију за њу, она тиме постаје мухрима и забрањује јој се оно што је забрањено одраслој особи.Такође, потребо је да буду чисте одеће и тела приликом тавафа, јер таваф наликује намазу, а чисоћа је услов за његову исправност.

Ако су дечак и девојчица достигли степен расуђивања, ступиће у ихрам с дозволом свог старатеља и приликом ступања у ихрам учиниће оно што чине и одрасли, попут купања, мирисања и сличног. Њихов старатељ је особа која води бригу о њима и њиховим интересима, било да је то њихов отац, мајка или неко други. Старатељ ће уместо њих обавити оно што они нису у стању, попут бацања каменчића и слично, а они су дужни да сами обаве све остале обреде, као што су боравак на Арефату, ноћење на Мини и Музделифи, таваф и са‘ј. Ако нису у стању да обаве таваф и са'ј, неко ће их носити како би их обавили. Најбоље је за онога ко их носи да не учини таваф и са'ј заједничким за себе и њих, већ да намерава таваф и са'ј за њих, а за себе да обави посебан таваф и посебан са'ј; из предострожности ради ваљаности ибадета и поступајући по часном хадису: „Остави оно што ти ствара сумњу у души, а прихвати оно што није сумњиво.“ [43] Ако онај ко носи занијети таваф за себе и за онога кога носи, то ће му бити ваљано, према исправнијем од два мишљења; јер Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, није наредио жени која га је питала о хаџу детета да обави таваф само за њега. Да је то било обавезно, Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, би то појаснио. А Аллах даје успех. [43] ет-Тирмизи, бр. 2518.

Дечаку и девојчици који су досегли степен расуђивања наређује се да буду чисти од свих врста нечистоћа пре него што отпочну са тавафом, као и пунолетној особи у ихраму. Ихрам за малолетног дечака и девојчицу није обавеза њиховом старатељу, већ је то добровољно дело. Па ако то учини, имаће за то награду, а ако изостави, неће имати греха. А Аллах најбоље зна.

*

Појашњење о забрањеним радњама у ихраму и ономе што је мухриму дозвољено чинити

Није дозвољено ономе ко ступи у ихрам – био то мушкарац или жена – да уклања нешто од својих длака или ноктију, или да користи мирис.

Мушкарцу, посебно, није дозвољено да обуче оно што је скројено према целом телу, то јесте, према облику како је искројено и сашивено, попут кошуље, или према неком његовом делу, као што су поткошуља, панталоне, местве и чарапе, осим ако не нађе изар, у том случај је дозвољено да обуче панталоне. Исто тако, онај ко не нађе папуче, дозвољено му је да обуче местве без поткраћивања; сходно хадису Ибн Аббаса, радијаллаху 'анхума, који је забиљежен у два Сахиха, да је Веровесник, саллаллаху 'алејхи ве селлем, рекао: "Ко не нађе папуче нека обује местве, а ко не нађе изар нека обуче панталоне." [44] [44] Ел-Бухари, бр. 1841; Муслим, бр. 1179.

А што се тиче онога што је наведено у хадису Ибн Омера, радијаллаху анхума, о наредби да се скрате местве ако се морају обути због недостатка папуча, тај пропис је дерогиран (поништен); јер је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, то наредио у Медини, када је био упитан шта мухрим сме обути. Затим, када је држао хутбу људима на Арефату, дозволио је обување местви ономе ко не нађе папуче, и није наредио да се оне скрате. Овој хутби су присуствовали и они који нису чули његов одговор из Медине, а одгађање појашњења од времена када за њим постоји потреба није дозвољено, као што је познато у основама хадиске и фикхске науке. Тиме је потврђено дерогирање наредбе о скраћивању. А да је то било обавезно (ваџиб), Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, би то појаснио. А Аллах најбоље зна.

Дозвољено је мухриму да носи местве које су испод чланака, јер спадају у врсту папуча.

Дозвољено му је да веже изар и да га причврсти концем и сличним; због непостојања доказа који налаже забрану.

Мухриму је дозвољено да се купа, пере главу и чеше је ако за то има потребу, али то треба да чини благо и пажљиво. Ако му усљед тога нешто с главе отпадне од косе, у томе нема греха.

Жени у стању ихрама је забрањено да облачи нешто шивено за своје лице, попут бурке и никаба, или за своје руке, попут рукавица, због речи Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем: „Жена у ихрамима не носи никаб, нити облачи рукавице.“ [45] Хадис бележи Бухари. Рукавице: оно што се шије или тка од вуне, памука или других материјала по мери руку. [45] Ел-Бухари, бр. 1838.

И дозвољено јој је да носи и осталу шивену одећу; као што су кошуља, панталоне, местве, чарапе и томе слично.

Исто тако, дозвољено јој је да спусти свој химар преко лица када за то има потребу, а да га не веже, и ако химар додирне њено лице, нема сметње; због хадиса Аише, радијаллаху анха, која је рекла: "Јахачи су пролазили поред нас, а ми смо са Аллаховим Послаником, саллаллаху алејхи ве селлем, биле у ихрамима. Када би се поравнали с нама, једна од нас би спустила свој џилбаб са главе на лице, а када би нас прошли, откривале бисмо га." [46] Хадис бележе Ебу Давуд и Ибн Маџе, а ед-Дарекутни бележи сличан хадис који преноди од Умму Селеме. [46] Ебу Давуд, бр. 1833.

Исто тако, нема сметње да покрије своје руке својом одећом или нечим другим, и прописано јој је да покрије своје лице и шаке када је у присуству мушкараца који јој нису махреми; јер су они аврет, због речи Узвишеног Аллаха: ...и нека украсе своје не показују другима, то могу само мужевима својим... [Ен-Нур: 31] Нема сумње да су лице и шаке једни од највећих украса.

А разлог за то је снажнији и већи, и каже Узвишени: ,,А ако од његових супруга, нешто тражите, тражите то иза застора. То је чистије за ваша и њихова срца.“ [Ел-Ахзаб: 53]

Што се тиче онога на што су се навикле многе жене, да стављају повез испод химара како би га подигле са лица, то, колико знамо, нема основе у Шеријату. Да је то било прописано, Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, појаснио би то своме уммету и не би му било дозвољено да то прећути.

Мухримима, мушкарцима и женама, дозвољено је да оперу своју одећу у којој су донели нијјет за ихрам од прљавштине или сличног, а дозвољено им је и да је замене другом.

И није му дозвољено облачити одећу обојену шафраном или куркумом, јер је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, то забранио у хадису Ибн Омера, радијаллаху 'анхума.

На мухриму је обавеза да се клони ружног говора, грешења и расправљања; због речи Узвишеног Аллаха: ,,Хаџџ је у познатим месецима, па онај ко се обавеже у току њих да обави хаџџ не може да има интимни однос, нити грехе да чини, нити да се препире у току ходочашћа...“ [Ел-Бекара: 197]

Веродостојно се преноси да је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао: "Ко обави хаџџ, и не буде непристојне и ружне речи говорио и не буде кршио Аллахове прописе, вратиће се без греха као на дан када га је мајка родила." [47] Ер-Рефес се односи на сполни однос, као и на бестидан говор и дело. Ел-Фусук су греси, а ел-џидал је препирка о неистини или о ономе у чему нема користи. А што се тиче расправе на најлепши начин, како би се показала истина и одговорило на неистину, она је дозвољена, штавише, наређена је, због речи Узвишеног Аллаха: ,,На пут свога Господара мудро позивај и лепим саветом, и са њима на најлепши начин расправљај...“ [Ен-Нахл: 125] [47] Ел-Бухари, бр. 1521; Муслим, бр. 1350, од Ебу Хурејре, радијаллаху анху.

И забрањено је мушкарцу у ихрамима да покрива главу нечим што ће је директно додиривати, попут капе, турбана и томе слично, а такође и лице; због речи Веровесника, нека је на њега Аллахов благослов и мир, о ономе који је пао са своје јахалице на дан Арефата и умро: „Окупајте га водом са сидром и замотајте га у две хаљине. Не покривајте му главу ни лице, јер ће он на Судњем дану бити проживљен изговарајући телбијју.“ [48] Муттефекун 'алејх, а ово је Муслимова верзија. [48] Ел-Бухари, бр. 1521; Муслим, бр. 1350.

А што се тиче тражења хлада под кровом аута или сунцобраном и сличним стварима, у томе нема никакве сметње, као ни у случају тражења хлада под шатором или дрветом; јер је у Сахиху потврђено да је Посланику, саллаллаху 'алејхи ве селлем, прављен хлад одећом док је бацао каменчиће на Џемрету-л-акаби. Такође је веродостојно пренесено од њега, саллаллаху 'алејхи ве селлем, да му је био подигнут шатор у месту Немира, па је боравио под њим све до поднева (зевала) на дан арефата.

Забрањено је мухриму, мушкарцима и женама, убијање копнене дивљачи, помагање у томе и њено узнемиравање са њеног места, склапање брака, полни однос, просидба жена и њихово додиривање са страшћу; на основу хадиса Османа, радијаллаху анху, да је Веровесник ﷺ рекао: „Мухрим се не жени, нити венчава, нити проси.“ [49] Хадис бележи Муслим. [49] Муслим, бр. 1409.

Ако мухрим из заборава или незнања обуче кројену одећу, покрије главу или се намирише, за то нема откупа, и дужан је да то уклони чим се сети или сазна. Исто тако, ко обрије главу, уклони нешто од своје косе или подреже нокте из заборава или незнања, према исправном мишљењу, није дужан ништа.

Забрањено је муслиману – био он мухрим или не, мушкарац или жена – убијање ловине у Харему и помагање у њеном убијању, било оруђем, знаком или на неки сличан начин.

Забрањено је протеривати дивљач са њеног места, и забрањено је сећи дрвеће Харема и његово зелено растиње и узимати нађену ствар у њему, осим ономе ко ће је огласити; због речи Веровесника, саллаллаху 'алејхи ве селлем: „Заиста, овај град – тј. Мекка – Аллах је учинио светом до Судњег дана. Трње у њему се не сече, његов лов се не растерује, у њему нађени изгубљен туђи предмет узима само онај који ће га обзнанити, а трава (зеленило) у њему се не чупа.“ [50] Муттефекун алејхи. [50] Ел-Бухари, бр. 1834; Муслим, бр. 1353.

А муншид је онај ко оглашава, а хала је свежа трава. Мина и Музделифа су дио Харема, а 'Арефат је изван Харема.

*

Поступци хаџије приликом уласка у Мекку и појашњење онога што чини ихрамлија након уласка у Месџидул-харам: таваф и његов опис.

Када ихрамлија стигне у Мекку, пожељно је да се окупа прије уласка, јер је Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, то учинио. Када дође до Месџидул-харама, препоручено му је да прво крочи десном ногом и каже: „У име Аллаха, и нека је благослов и мир на Аллаховог Посланика, утичем се Аллаху Величанственом, Његовом лицу племенитом и Његовој одувек постојећој власти од проклетог шејтана. Аллаху, отвори ми врата Своје милости!“ Ова дова се изговара и приликом уласка у друге џамије, а, колико ми је познато, не постоји посебан зикр за улазак у Месџидул-харам који се веродостојно преноси од Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега.

Када стигне до Кабе, прекинуће са учењем телбије пре него што започне таваф, уколико обавља хаџџ теметту' или умру. Затим ће приступити Црном камену и окренути се према њему, па ће га додирнути десном руком и пољубити, ако буде у могућности, не узнемиравајући људе гужвом. Приликом додиривања камена, изговориће: „Бисмиллахи ва-ллаху екбер“ (У име Аллаха, и Аллах је највећи), или ће рећи: „Аллаху екбер“ (Аллах је највећи). Уколико буде тешко пољубити га, додирнуће га руком, штапом или нечим сличним, па ће пољубити оно чиме га је додирнуо. Ако је тешко и додирнути га, указаће према њему, изговориће: „Аллаху Екбер“, али неће пољубити своју руку. Услов за исправност тавафа је да онај ко га обавља буде чист од мале и велике нечистоће, јер је таваф попут намаза, осим што је у њему дозвољен говор. Каба треба да му буде с леве стране током тавафа. Ако на почетку тавафа каже: „Аллаху мој, (ово чиним) верујући у Тебе, потврђујући Твоју Књигу, испуњавајући завет дат Теби и следећи суннет Твога Веровесника Мухаммеда, саллаллаху алејхи ве селлем“, то је лепо, јер се то преноси од Веровесника, саллаллаху алејхи ве селлем. Обавља се седам кругова. У три прва круга првог тавафа – а то је таваф који се чини одмах по доласку у Мекку, без обзира да ли особа обавља умру, хаџџ теметту', ифрад или киран – чини се ремел (убрзани ход), док се у преостала четири круга хода нормално. Сваки круг започиње од Црног камена и код њега се завршава.

Ремл је жустар ход са кратким корацима, и препоручено му је да открије десно раме током читавог овог тавафа, а не у другом. Ел-Идтиба' је да се средњи дио огртача стави испод десног рамена, а његова два краја пребаце преко левог рамена.

Ако неко посумња у број кругова, поступиће сходно ономе у шта је уверен, а то је мањи број. Тако, ако посумња да ли је обишао три или четири круга, рачунаће да их је три. На исти начин ће поступити и приликом са'ја.

По завршетку овог тавафа, огрнуће горњи дио ихрама преко оба рамена, тако да му крајеви буду на прсима, пре него што клања два реката тавафа.

Такође, жене треба упозорити да не обављају таваф са украсима и намирисане, као и да се не откривају. Дужне су да се покрију и да не носе украсе током тавафа и у другим ситуацијама у којима се мешају са мушкарцима, јер оне представљају искушење. Лице жене је њен најизраженији украс, па јој није дозвољено да га показује никоме осим својим махремима, сходно речима Узвишеног Бога: ,,...и нека украсе своје не показују другима, то могу само мужевима својим...“ [Ен-Нур: 31] Женама није дозвољено да откривају лице приликом љубљења Црног камена уколико их могу видети мушкарци. Ако нису у прилици да додирну и пољубе Камен, није им дозвољено да се гурају са мушкарцима, већ ће таваф обављати иза њих. То је за њих боље и доноси већу награду од тавафа близу Кабе уз гурање са мушкарцима. Брзи ход и откривање десног рамена нису прописани у другим тавафима, нити у са'ју, нити за жене, јер Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, није практиковао брзи ход и откривање десног рамена осим приликом свог првог тавафа, који је обавио по доласку у Меку. Током тавафа, ходочасник треба да буде чист од сваке нечистоће, покоран своме Господару и понизан пред Њим.

Препоручљиво му је да током свог тавафа учестало спомиње Аллаха и упућује дове, а ако би у њему учио нешто из Кур'ана, то је добро. Ни у овом тавафу, нити у другим, као ни у са'ју, није обавезан посебан зикр нити посебна дова.

А што се тиче иновирања неких људи да се за сваки круг тавафа или са‘ја одреде посебни зикрови или дове, то нема никаквог основа. Напротив, довољно је оно што је лако од зикра и дове. Када прође поред Јеменског угла, додирнуће га десном руком и рећи ће: „Бисмиллахи валлаху екбер“, али га неће љубити. Ако му је пак тешко да га додирне, продужиће даље са својим тавафом, неће указивати на њега нити ће изговарати текбир када пролази поред њега; јер, колико нам је познато, то није пренесено од Веровесника, саллаллаху алејхи ве селлем. Препоручено је да између Јеменског угла и Црног камена каже: ,,Господару наш, дај нам добро и на овом свету и на Будућем свету и сачувај нас патње у Паклу!“ [Ел-Бекара: 201] Сваки пут када прође поред Црног камена, додирне га и пољуби, те изговори: „Аллаху Екбер“ (Аллах је највећи). Уколико није у могућности да га додирне и пољуби, онда при сваком проласку поред њега укаже према њему и изговори: „Аллаху Екбер“ (Аллах је највећи).

Нема сметње да се таваф обави иза Земзема и Мекама, нарочито у време гужве, а читав Месџид је место предвиђено за таваф. Па и ако би тавафио у тремовима Месџида, то је исправно. Међутим, таваф ближе Ка'би је вреднији, уколико је то могуће.

Када заврши таваф, клањаће два реката иза Меками Ибрахима уколико буде у прилици. Ако због гужве и сличног не буде у прилици, онда ће их клањати на било којем месту у месџиду. Сунет је да у њима после Фатихе проучи: Реци: „О ви неверници,“ (El-Kafirun, 1) на првом рекату и ,,Реци: ‘Он је Аллах један.’“ „Реци: Он је Аллах – Један!“ (Ел-Ихлас, 1) На другом рекату – а то је најбоље – мада нема сметње и ако се проучи нешто друго. Потом ће приступити Црном камену и додирнути га десном руком, ако то буде могуће, следећи у томе пример Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем.

Затим ће изаћи до Сафе, па ће се попети на њу или стати код ње, а пењање на Сафу је боље, уколико је то могуће, и на почетку првог круга ће проучити речи Узвишеног: ,,Сафа и Мерва су, заиста, Аллахова часна места...“ (Ел-Бекара, 158)

Пожељно је окренути се према Кибли на Сафи, хвалити Аллаха и величати Га, говорећи: „Ла илахе иллaллах, валлаху екбер, ла илахе иллaллaху вахдeху ла шeрике лeх, лeху-л-мулку вe лeху-л-хамду, јухји вe јумиту, вe хуве ‘алa кулли шеј’ин кадир. Ла илахе иллaллаху вахдeху, енџeзe ва’дeху, вe несаре ‘абдeху, вe хeзeме-л-ахзабе вахдeху.“, Затим ће, подижући руке, упутити дову која му је лака, и поновиће овај зикр и дову три пута. Затим ће сићи и кренути ка Мерви. Када стигне до првог знака, потрчаће све док не стигне до другог знака. А жени није прописано убрзавање између два знака, јер је она аврет, већ јој је прописан ход приликом целог са'ја. Затим ће наставити ходом, па ће се попети на Мерву или стати код ње. Пењање је боље, ако је то могуће. На Мерви ће рећи и урадити оно што је рекао и урадио на Сафи, изузев учења ајета, а то су речи Узвишеног: ,,Сафа и Мерва су, заиста, Аллахова часна места...“ [Ел-Бекара: 158] Ово се прописује само приликом пењања на Сафу у првом кругу; угледајући се на Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, затим силази па хода на месту предвиђеном за ход, а жури на месту предвиђеном за журбу, све док не стигне до Сафе. То чини седам пута; одлазак је један круг, а повратак други; јер је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, тако поступио и рекао: „Узмите од мене обреде.“ [51] Препоручљиво је да се током са'ја учестало чини зикр и упућују дове, онолико колико је то олакшано, и да особа буде чист од велике и мале нечистоће. Ако би се са'ј обавио без абдеса, то би било ваљано. Исто тако, ако би жена добила хајз или нифас након тавафа, обавиће са'ј и то ће јој бити ваљано, јер чистоћа није услов за са'ј, већ је само пожељно, као што је претходно наведено. [51] Претходио је његов извод.

Када заврши са'ј, обрије главу или се ошиша. А бријање је за мушкарца боље. Ако се ошиша, а бријање остави за хаџџ, то је добро. Ако у Меку долази непосредно пред време хаџа, онда је за њега боље шишање, како би могао обријати главу током хаџа. Јер је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, када је са својим асхабима стигао у Меку четвртог дана зул-хиџета, наредио онима који нису са собом довели курбан да се ослободе ихрама и да се ошишају, а није им наредио бријање. Приликом шишања неопходно је обухватити целу главу, и није довољно ошишати само један њен део, као што ни бријање само једног дела није довољно. Жени је прописано само шишање. Прописано јој је да од сваке плетенице одсече колико је једна анмула, или мање. А анмула је врх прста. И жена не треба да одсече више од тога.

Када ходочасник обави оно што је наведено, његова умра је тиме употпуњена и дозвољено му је све што му је било забрањено због ихрама. Изузетак је онај ко је повео курбан, јер он остаје у свом ихраму све док се не ослободи обавеза хаџџа и умре истовремено.

А онај ко ступи у ихрам само за хаџџ, или за хаџџ и умру заједно, пожељно му је да свој ихрам преиначи у умру и да поступи као ходочасник који обавља теметту‘, осим ако је повео курбан; јер је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем , то наредио својим асхабима, и рекао: "Да нисам повео курбан, и ја бих с вама скинуо ихраме." [52] [52] Ел-Бухари, бр. 1568.

Ако жена добије хајз или нифас након што је донела нијјет за умру, неће обављати таваф око Кабе нити са'ј између Сафе и Мерве док се не очисти. Када се очисти, обавиће таваф и са'ј те скратити косу и тиме ће јој умра бити потпуна. Уколико се не очисти прије дана Тервијје, донеће нијјет за хаџџ с места на којем борави и изаћи ће с осталим људима на Мину, те тако постати карине, тј. она која спаја хаџџ и умру. Чинит ће све оно што чине и остале хаџије: стајат ће на Арефату, боравити код Меш'ара (на Музделифи), бацати каменчиће, ноћити на Музделифи и Мини, клати курбан и скратити косу. Када се очисти, обавиће један таваф око Кабе и један са'ј између Сафе и Мерве, и то ће јој бити ваљано и за хаџџ и за умру заједно; због хадиса од Аише да је добила хајз након што је донела нијјет за умру, па јој је Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао: „Ради све што раде хаџије, осим тавафа око Ка'бе све док се не очистиш.“ [53] * [53] Ел-Бухари, бр. 305; Муслим, бр. 1211.

Ако жена која има хајз или нифас баци каменчиће на дан Бајрама и скрати косу, постаје јој дозвољено све што joj је ихрам забрањивао, попут мириса и слично, осим односа са мужем, све док не употпуни свој хаџџ као и остале чисте жене. Затим, када обави таваф и са'ј након што се очисти, дозвољен јој је и однос са мужем.

*

Пропис о ступању у ихрам за хаџџ осмог дана зул-хиџе и одласку на Мину.

Када наступи Дан тервије, а то је осми дан зул-хиџета, похвално је онима који у Меки нису под ихрамом, као и њеним становницима који желе да обаве хаџ, да ступе у ихрам за хаџ из својих боравишта, јер су асхаби Посланика, саллаллаху 'алејхи ве селлем, боравили у Ел-Ебтаху и одатле ступили у ихрам за хаџ на Дан тервије по његовој, саллаллаху 'алејхи ве селлем, наредби. Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, им није наредио да оду до Бејтуллаха како би код њега или код Мизаба ступили у ихрам. Исто тако, није им наредио опросни таваф приликом њиховог одласка на Мину. Да је то било прописано, он би их томе подучио. А сво добро је у слеђењу Посланика, саллаллаху 'алејхи ве селлем, и његових асхаба, радијаллаху анхум.

Препоручује се да се окупа, очисти и намирише при ступању у ихрам за хаџ, као што то чини приликом ступања у ихрам са миката. Након што ступања у ихрам за хаџџ, суннет је да се упуте ка Мини на дан тервије, пре или после поднева, и да што више уче телбију све до бацања каменчића на Великој џемри. На Мини ће клањати подне, икиндију, акшам, јацију и сабах. Суннет је да се сваки намаз клања у свом времену, скраћено (каср), али без спајања (џем'), изузев акшама и сабаха, који се не скраћују.

Нема разлике између становника Меке и других; јер је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, клањао са људима на Мини, Арефату и Музделифи скраћено, и са становницима Меке и са другима, а није наредио становницима Меке да намаз употпуне. Да им је то било обавезно, он би им то појаснио.

Након изласка Сунца на дан Арефата, хаџија креће са Мине ка Арефату. Суннет је да се задржи у Немири до поднева (зевала), ако је то омогућено, јер је тако поступао Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем.

Када Сунце пређе зенит, похвално је да имам или његов заменик одржи људима хутбу која одговара прилици, у којој ће појаснити шта је прописано за хаџију тога дана и након њега, наређујући им богобојазност према Аллаху, исповедање Његове једноће и искреност према Њему у свим делима, упозоравајући их на Његове забране, и опоручујући им да се придржавају Аллахове Књиге и суннета Његовог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, те да по њима суде и да им се обраћају за суд у свим питањима; следећи у свему томе Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем. Након тога, клањају подне и икиндију намаз скраћено на по два реката и спојено у времену првог намаза, са једним езаном и два икамета; јер је тако поступио Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем. Бележи га Муслим од Џабира, радијаллаху анху.

Затим хаџије бораве на Арефату, а цео Арефат је место за боравак, осим долине Урене. Похвално је окренути се према Кибли и Брду милости, ако је то могуће. Ако то није могуће, треба се окренути према Кибли, па макар и не био окренут према Брду. Похвално је да се хаџија на овом месту максимално посвети зикру, довама и понизном обраћању Аллаху, подижући руке док упућује дове. Ако изговара телбију или учи нешто из Кур'ана, то је добро. Суннет је да што више изговара: „Ла илахе иллаллаху вахдеху ла шерике лех, лехул-мулку ве лехул-хамду, јухји ве јумиту ве хуве ‘ала кулли шеј’ин кадир“; јер је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао: „Најбоља дова јесте дова на Дан Арефата, а најбоље што сам изговорио ја и посланици пре мене јесте: ‘Нема истинског бога осим Аллаха Јединога, нема Му судруга. Њему припада власт и хвала, Он оживљава и усмрћује, и Он све може.’“ [54] Веродостојно се преноси да је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао: „Најдражи говор Аллаху је садржан у четири речи: субханаллах (Слављен нека је Аллах), елхамдулиллах (Сва хвала припада Аллаху), ла илахе иллаллах (Нема истинског божанства осим Аллаха), и Аллаху екбер (Аллах је највећи).“ [55] [54] ет-Тирмизи, бр. 3585. [55] Муслим, бр. 2137.

Стога је препоручљиво учестало учити овај зикр и понављати га скрушено и присутним срцем . Такође је препоручљиво учестало учити и друге зикрове и упућивати дове које су прописане, у свако доба, а нарочито на овом месту и на овај величанствени дан. Треба бирати свеобухватне зикрове и дове, а неки од њих су:

* ,,Узвишен је Аллах и Њему припада хвала, Узвишен је Аллах, Моћни. Нема бога, осим Тебе, хваљен нека си, а ја сам се заиста огрешио према себи!“ [Ел-Енбија': 87]

„Нема истинског бога осим Аллаха, и не обожавамо никога осим Њега. Њему припада благодат и Њему припада доброчинство, и Њему припада најлепша похвала. Нема истинског бога осим Аллаха, искрено Њему веру посвећујући, макар неверницима било мрско.“

* Ла хавле ве ла куввете ила биллах. (Нема промене нити моћи осим вољом Аллаха). [56] [56] Муслим, бр. 594, од Ибн ез-Зубејра, радијаллаху анху.

Господару наш, дај нам добро на овом и на Будућем свету и сачувај нас патње у паклу! [Ел-Бекара: 201]

* ,,Господару мој, поправи ми веру моју, која је главница моја, поправи ми овај свет на којем живим, и поправи ми ахирет на који се враћам, и нека ми живот буде повећање сваког добра, а смрт олакшање од сваког зла.“ [57] [57] Муслим, бр. 2720.

,,Тражим да ме Аллах заштити од тешкоће искушења, од тога да ме сусретне несрећа, од зле одредбе и непријатељске злобе.“ [58] [58] Ел-Бухари, од Ебу Хурејре, радијаллаху анху, бр. 6347.

* ,,Господару, Теби се склањам од бриге и туге, и Теби се склањам од немоћи и лењости, и Теби се склањам од кукавичлука и шкртoсти, и од греха и дуга, и Теби се склањам од тога да ме дуг надвлада и да ме људи тлаче.“ [59] [59] Ово предање бележи Ебу Давуд од Ебу Умаме ел-Енсарија, бр. 1554.

„Аллаху, ја се Теби утичем од лепре, лудила, губе и погубних болести.“ [60] [60] Хадис бележи Ебу Давуд, бр. 1554., а преноси га Енес, радијаллаху анху.

,,Аллаху мој, тражим од Тебе опрост и благостање на овом и на будућем свету.“

,,Аллаху мој, тражим од Тебе опрост и здравље у мојој вери, овосвјетским пословима, породици и иметку.“

,,Аллаху мој, покриј моје недостатке и умири моје страхове. Аллаху мој, сачувај ме с моје предње и стражње стране, и са десне и са леве стране, и изнад мене, а Твојој се величини утичем да будем зграбљен одоздо.“ [61] [61] Хадис бележи Ебу Давуд, бр. 5074., а преноси га Ибн Омер, радијаллаху анху.

,,Господару, опрости ми збиљу и шалу, оно што ненамерно и намерно погрешим, јер све то је при мени. Господару, опрости ми раније и касније грехе, оно што учиних тајно и јавно, и оно што Ти боље знаш од мене самога. Ти Својој милости приближујеш онога кога Ти хоћеш, а од њега удаљујеш онога кога хоћеш, и Ти над свим имаш моћ.“ [62] [62] Муслим, бр. 2719, дио хадиса који се преноси од Ебу Мусе ел-Еш'арије, радијаллаху анху.

* „Аллаху мој, тражим од Тебе постојаност у вери и одлучност на правом путу, и тражим од Тебе захвалност на Твојим благодатима и исправно робовање Теби, и тражим од Тебе здраво срце и истинољубив језик, и тражим од Тебе добро које Ти знаш, и Теби се утичем од зла које Ти знаш, и молим Те за опрост за оно што Ти знаш, Ти си, уистину, Онај Који познаје све тајне.“ [63] [63] Хадис бележи ет-Тирмизи, бр. 3407., од Шедада ибн Евса, радијаллаху анху.

„Господару Посланика Мухамеда, нека је на њега спас и благослов, опрости ми грехе, отклони гнев из срца мога и сачувај ме од искушења која у заблуду воде, све док нас држиш у животу.“ [64] [64] Хадис бележи Ахмед у Муснеду, 6/301., од Умму Селеме, радијаллаху анха.

*,,Аллаху, Господару небеса, Господару Земље и Господару Арша величанственог, наш Господару и Господару свега, Ти Који дајеш да семење и коштице проклијају, Који си спустио Теврат, Инџил и Фуркан (Кур'ан), сачувај ме од зла свега онога чиме Ти управљаш. О Аллаху, Ти си Први, пре Тебе нема ничега, Ти си Последњи, после Тебе нема ничега, Ти си Узвишени, изнад Тебе нема ничега, Ти си Блиски и ништа није ближе од Тебе, реши наш дуг и сачувај нас сиромаштва.“ [65] [65] Хадис бележи Муслим, бр. 2713, од Ебу Хурејре, радијаллаху анху.

,,Господару, подај души мојој богобојазност, и од греха је очисти, јер само је Ти можеш очистити; Ти си њен заштитник и њено уточиште! Господару, Теби се склањам од немоћи и лењости, и Теби се склањам од кукавичлука, дубоке старости и шкртости, и Теби се склањам од казне у кабуру.“ [66] [66] Хадис бележи Муслим, бр. 2722, а преноси га Зејд ибн Еркам, радијаллаху анху.

* ,,Аллаху драги, Теби се покоравам, у Тебе верујем, у Тебе се уздам, Теби се враћам и само се у име Твоје борим и парничим! Утичем се Твојим достојанством да ме сачуваш заблуде, нема другог бога осим Тебе, Ти си вечно Живи, Бесмртни, а сви џини и људи су смртници.“ [67] [67] Хадис бележи Муслим, бр. 2717, а преноси га Ибн Аббас, радијаллаху анхума.

* ,,Господару, Теби тражим уточиште од бескорисног знања, од срца без страха, од незасите душе и од дове коју Ти не примаш.“ [68] [68] Ово је део хадиса који пренжноси Зејд ибн Еркам, акоји је претходно наведен под бр. 2722.

* „Аллаху, удаљи ме од рђавог понашања, рђавих дела, страсти и болести.“ [69] [69] Хадис бележи ет-Тирмизи, бр. 3591., а преноси га Зијад ибн Алака.

* ,,Аллаху, подари ми разборитост и сачувај ме зла моје душе.“ [70] [70] Хадис бележи ет-Тирмизи, бр. 3483, а преноси га Имран ибн Хусејн, радијаллаху анху.

„Господару, учини да живим од онога што је дозвољено, а далеко од забрањеног, и обогати ме Твојом добротом како не бих зависио ни од кога другог осим од Тебе.“[71] [71] Хадис бележи ет-Тирмизи, бр. 3563, а преноси га Алија, радијаллаху анху.

* „Аллаху мој, молим Те за упуту, богобојазност, уздржаност од чињења греха и да будем независан од људи.“ [72] [72] Хадис бележи Муслим, бр. 2721, а преноси га Абдуллах ибн Месуд, радијаллаху анху.

* „Аллаху, ја Те молим за упуту и исправност.“ [73] [73] Хадис бележи Муслим, бр. 2725, а преноси га Алија, радијаллаху анху.

* ,,Аллаху мој, тражим од Тебе свако добро, пре (на овоме свету) и касније (на ономе свету), оно што знам од њега и оно што не знам, и Теби се утичем од сваког зла, пре (на овоме свету) и касније (на ономе свету), онога што знам од њега и онога што не знам, и тражим од Тебе добро које је од Тебе тражио Твој роб и веровесник Мухаммед, саллаллаху алејхи ве селлем, и Теби се утичем од зла од којег је уточиште тражио Твој роб и веровесник Мухаммед, саллаллаху алејхи ве селлем. Аллаху мој, од Тебе тражим Рај и оно што приближава њему од речи и дела, и тражим уточиште код Тебе од Ватре и онога што приближава њој од речи и дела, и тражим од Тебе да учиниш сваку одредбу добром за мене.“ [74] [74] Хадис бележи Ибн Маџе, бр. 3846, а преноси га Аиша, радијаллаху анха.

„Нема истинског бога осим јединог Аллаха, Који нема судруга, Њему припада власт и Њему припада захвала, Он оживљава и усмрћује, у Његовој руци је свако добро и Он је Свемогући. Слава Аллаху, и хвала Аллаху, и нема бога осим Аллаха, и Аллах је највећи, и нема моћи ни снаге осим код Аллаха, Узвишеног, Величанственог.“ [75] [75] Ел-Бухари, бр. 1154.

„Аллахумме салли 'ала Мухаммедин ве 'ала аали Мухаммед, кема саллејте 'ала Ибрахиме ве 'ала аали Ибрахим, иннеке хамидун меџид, ве барик 'ала Мухаммедин ве 'ала аали Мухаммед, кема баректе 'ала Ибрахиме ве 'ала аали Ибрахим, иннеке хамидун меџид.“ „Аллаху мој, донеси салават на Мухаммеда и на његову породицу као што си донио салават на Ибрахима и на његову породицу. Заиста си Ти Хваљени и Слављени. И благослови Мухаммеда и његову породицу као што си благословио Ибрахима и његову породицу. Заиста си Ти Хваљени и Слављени.“ [76] [76] Хадис бележи Бухари, бр. 3370., а преноси га Ка'б ибн Уџре, радијаллаху анху.

,,Господару наш, дај нам добро и на овом свету и на Будућем свету и сачувај нас патње у паклу!“ [Ел-Бекара: 201]

Препоручљиво је да на овом величанственом месту хаџија понавља већ споменуте зикрове и дове, и оно што је у њиховом значењу од зикра, дове и салавате на Веровесника, саллаллаху алејхи ве селлем. Треба да буде устрајан у дови и да моли свога Господара за добро овога и будућег света. Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, када би упућивао дову, поновио би је три пута, па га у томе треба следити, саллаллаху алејхи ве селлем.

На том месту, муслиман треба да буде скрушен пред својим Господаром, Узвишеним, понизан пред Њим, покоран и сломљеног срца, надајући се Његовој милости и опросту, а страхујући од Његове казне и срџбе. Треба да преиспитује себе и да обнови искрено покајање, јер је ово величанствен дан и велико окупљање, у којем Аллах обилно дарује Своје робове, поноси се њима пред Својим мелецима и у којем многе ослобађа Ватре. Шејтан никада није виђен пораженији, мањи и презренији него на дан Арефата – осим онога што је виђено на дан Бедра; а то је због онога што види од Аллахове дарежљивости и доброте према Његовим робовима, те Његовог обилног ослобађања Ватре и праштања.

Муслим бележи од Аише, Аллах био задовољан њом, да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: ,,Нема ниједног дана, у коме Аллах Узвишени ослободи више Својих робова од Ватре, од дана 'Арефата'. Он приђе (тога дана) с поносом мелецима и каже: Шта желе ови (па да им испуним)!“ [77] [77] Хафис бележи Муслим, бр. 1348, а преноси га Аиша, радијаллаху анха.

Стога муслимани требају Аллаху показати оно најбоље од себе, понизити свога непријатеља шејтана и ожалостити га учесталим зикром и довом, те устрајним покајањем и тражењем опроста за све грехе и преступе. Хаџије на овом месту остају заокупљени зикром, довом и понизним молитвама све док сунце не зађе. Када сунце зађе, упућују се према Музделифи смирено и достојанствено, учестало изговарајући телбију и убрзавајући корак на ширим деловима пута, следећи поступак Веровесника, саллаллаху алејхи ве селлем. Није дозвољено отићи пре заласка сунца, јер је Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, боравио на њему све док сунце није зашло и рекао је: „Узмите од мене обреде хаџа.“ [78] [78] Претходио је његов извод.

Када стигну у Музделифу, одмах по доласку клањају акшам три реката и јацију два реката, спојено у јацијском времену, с једним езаном и икаметом за сваки намаз, јер је тако поступио Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, без обзира на то да ли су на Музделифу стигли у време акшама или након наступања јације.

Поступак неких људи који сакупљају каменчиће за џемрета чим стигну на Музделифу, и пре намаза, те уверење многих од њих да је то прописано, јесте грешка која нема никаквог основа. Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, није наредио да му се сакупе каменчићи све док није кренуо са Меш'ара (Музделифе) према Мини. Са којег год места да се сакупе каменчићи, то је исправно, и није одређено да се они морају сакупити са Музделифе, већ је то дозвољено учинити и на Мини. Суннет је да се тога дана сакупи седам каменчића којима се гађа Џемретул-Акабе, следећи у томе Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем. А што се тиче три наредна дана, тада се сваког дана на Мини сакупља по двадесет и један каменчић, којима се гађају сва три џемрета.

Није похвално прати каменчиће, већ се њима баца без прања, јер то није пренесено од Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, и његових асхаба, нити се баца каменчићима који су већ бачени.

Хаџија ову ноћ проводи на Музделифи, а дозвољено је слабашним женама, деци и њима сличнима да оду према Мини у задњем делу ноћи, на основу хадиса Аише, Умму Селеме и других. А што се тиче осталих ходочасника, за њих је потврђено да бораве на том месту док не клањају сабах намаз. Затим стану код Меш'арул-харама, окрену се према Кибли и много спомињу Аллаха, величају Га и упућују дове, све док се потпуно не раздани. И препоручено је овде подићи руке приликом дове. Где год да стану на Музделифи, то им је довољно и нису дужни да се приближе Мешару, нити да се на њега пењу, због речи Аллаховог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем: „Стао сам овде - тј. на Меш‘арул-хараму - а на целом Џем‘у (Музделифи) може се стати.“ [79] Хадис бележи Муслим у свом Сахиху, а Џем' је Музделифа. [79] Муслим, бр. 1218, од Џабира, радијаллаху анху.

Када се добро раздани, хаџије одлазе ка Мини пре изласка сунца, успут много учећи телбију. По доласку у долину Мухассир, пожељно је мало убрзати корак.

Када стигну на Мину, престају са учењем Телбије код Џемретул-‘Акебе, а затим одмах по доласку бацају на њега седам узастопних каменчића, подижући руку и изговарајући речи „Аллаху екбер“ приликом бацања сваког каменчића. Похвално је да се баца из долине, тако да Каба буде са леве, а Мина са десне стране, јер је тако чинио Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем. Ако се баца и са других страна, бацање је важеће уколико каменчић падне у простор за бацање. Није услов да каменчић остане у том простору, већ је услов само да у њега падне. Па ако каменчић падне у простор за бацање, а затим из њега изађе, бацање је важеће према очигледном значењу говора учењака. Међу онима који су то јасно навели је Ен-Невеви, рахимехуллах, у свом делу Шерхул-Мухеззеб. А каменчићи за бацање треба да буду попут каменчића за хазф, који су нешто већи од леблебије.

Затим, након бацања каменчића, коље свој курбан (хедј). Похвално је да приликом клања каже: ,,У име Аллаха, Аллах је највећи. Аллаху, ово је од Тебе и Теби припада“, и да животињу окрене према Кибли. Суннет је да се деве кољу док стоје, са свезаном предњом левом ногом, а да се краве и овце кољу положене на левој страни. Ако би заклао животињу не окренувши је према Кибли, изоставио је суннет, али му је курбан исправан, јер је окретање према Кибли приликом клања суннет, а не обавеза. Похвално је да једе од свог курбана, да његово месо поклања и удељује као садаку; сходно речима Узвишеног: ,,Једите то месо, а нахраните и тешког сиромаха!“ [Ел-Хаџџ: 28] Време клања курбана траје до заласка сунца трећег дана Тешрика, према најисправнијем мишљењу учењака, па је период клања: Дан клања курбана и три дана након њега.

Затим, након клања курбана, обрије се глава или скрати коса, а бријање је боље; јер је Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, довио за милост и опрост онима који су обријали главе (три пута), а онима који су скратили косу једном. Није довољно скратити косу само са дела главе, већ је неопходно да се обухвати цела глава, као што је и код бријања. А жена скраћује од сваке плетенице за дужину јагодице прста, или мање.

Након бацања каменчића на Џемрету-л-Акаби, те бријања или скраћивања косе, ходочаснику постаје дозвољено све што му је ихрамом било забрањено, осим односа са женама. Ово се назива првим ослобађањем од ихрамских забрана. Након овог ослобађања, пожељно му је да се намирише и упути у Меку како би обавио тавафул-ифаду, на основу хадиса Аише, радијаллаху анха, која је рекла: „Мирисала сам Аллаховог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, за његов ихрам, пре него што би ступио у њега, и приликом изласка из ихрама, пре него што би обавио таваф око Кабе.“ [80] Хадис бележи Бухари и Муслим. [80] Ел-Бухари, бр. 1539; Муслим, бр. 1189.

Овај таваф се назива: таваф ел-ифада и таваф ез-зијаре, и он је рукн хаџџа без којег хаџџ није исправан, а на њега се односе речи Узвишеног: ,,Затим, нека са себе прљавштину уклоне, нека своје завете испуне и нека око Храма древнога обилазе.“ [Ел-Хаџџ: 29]

Затим, након тавафа и клањања два реката иза Меками Ибрахима, обавља сајј између Сафе и Мерве ако је био мутеметти', а овај сајј је за његов хаџџ, док је први сајј био за његову умру.

И један са'ј није довољан, по исправнијем мишљењу учењака, сходно хадису Аише, радијаллаху анха, која је казала: "Изашли смо са Аллаховим Послаником, саллаллаху алејхи ве селлем..." – па је споменула хадис, у којем он каже: "А ко са собом има курбан, нека донесе нијјет за хаџџ заједно са умром, а затим нека се не ослобађа ихрама све док их оба заједно не употпуни..." све док није рекла: "Они који су обављали умру, обавили су таваф око Кабе и између Сафе и Мерве, потом су се ослободили ихрама, а затим су, по повратку са Мине, обавили још један таваф за свој хаџџ." [81] Хадис бележе Бухари и Муслим. [81] Ел-Бухари, бр. 1556; Муслим, бр. 1211.

А њене речи, радијаллаху 'анха, - о онима који су донели нијјет за умру -: ,,Затим су обавили други таваф након што су се вратили са Мине, за свој хаџ“, под тим се мисли на таваф између Сафе и Мерве, према најисправнијем мишљењу у тумачењу овог хадиса. Мишљење оних који кажу да је тиме мислила на тавафул-ифаду није исправно, јер је тавафул-ифада рукн за све и они су га већ обавили. Него се тиме мисли на оно што је посебно за мутеметти'у, а то је поновни таваф између Сафе и Мерве након повратка са Мине како би употпунили свој хаџџ. То је, хвала Аллаху, јасно и то је мишљење већине учењака.

На исправност тога указује и оно што Ел-Бухари бележи у своме Сахиху као категорички потврђену предају од Ибн Аббаса, радијаллаху анхума, да је упитан о хаџџу теметту'у, па је рекао: "Мухаџири, енсарије и супруге Веровесника, саллаллаху алејхи ве селлем, донели су нијјет на Опроштајном хаџџу, а и ми смо донели нијјет. Када смо стигли у Меку, Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рече: ‚‚Преиначите своју намеру хаџџа у умру, осим онога ко је повео курбан“ Па смо обавили таваф око Кабе и са'ј између Саффе и Мерве, имали односе са женама и обукли своју одећу. А рекао је: ‚‚Онај ко је повео курбан не ослобађа се ихрама све док курбан не доспе на место клања.“ Затим нам је увече уочи Дана теравије наредио да донесемо нијјет за хаџџ. Па када смо завршили са обредима, дошли смо и обавили таваф око Кабе и са'ј између Саффе и Мерве." [82] Завршен је циљани цитат, а он је изричит о томе да мутеметти' обавља с'ај два пута, а Аллах најбоље зна. [82] Ел-Бухари, бр. 1572.

А што се тиче онога што је пренио Муслим од Џабира, Аллах био задовољан њиме: „Веровесник, саллаллаху 'алејхи ве селлем, и његови асхаби нису обавили таваф између Сафе и Мерве осим једанпут.“ [83] Њихов први таваф односи се на оне асхабе који су са собом повели курбан; јер су они остали у својим ихрамима са Веровесником, саллаллаху алејхи ве селлем, све док се нису ослободили од хаџџа и умре заједно. А Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, донео нијјет за хаџџ и умру и наредио је онима који су повели курбан да донесу нијјете за хаџџ заједно са умром, те да се не ослобађају ихрама све док се не ослободе од оба обреда истовремено. Онај ко спаја хаџџ и умру (карин) није дужан осим једног са'ја, као што на то указује споменути Џабиров хадис и други веродостојни хадиси. [83] Хадис бележи Муслим, бр. 1215.

Исто тако, ономе ко обавља хаџџ ифрад и остаје у ихраму до Курбан-бајрама, довољан је један са'ј. Када киранџија и ифрадџија обаве са'ј након тавафу-л-кудума, тај са'ј им је довољан и замењује са'ј након тавафу-л-ифаде. На овај начин се усклађују хадиси Аише и Ибн Аббаса са споменутим Џабировим хадисом, чиме се отклања противречност и омогућава поступање по свим хадисима.

Ово усклађивање потврђује и то што су хадиси Аише и Ибн Аббаса исправни, а њима се потврђује други са'ј за мутеметти'а, док вањско значење хадиса Џабира то негира. Потврдни доказ има предност над одричним, као што је то утврђено у основама исламског права и хадиској науци. Аллах, субханеху ве те'ала, упућује на оно што је исправно, и нема снаге нити моћи осим код Аллаха.

*

Појашњење највреднијих дела која хаџија чини на Дан клања курбана.

Хаџији је најбоље да ове четири ствари на дан Курбан-бајрама обави по редоследу: да прво баци каменчиће на Великом џемрету (Џемретул-акабе), затим да закоље курбан, потом да обрије главу или скрати косу, и онда да обави таваф око Кабе и сајј након њега, ако је мутеметти', или ако је муфрид или карин а није обавио сајј уз тавафул-кудум. Уколико нешто од овога уради мимо редоследа, исправно му је, јер за то постоји олакшица потврђена од Веровесника, саллаллаху 'алејхи ве селлем. У то спада и обављање сајја пре тавафа, јер је и то један од обреда који се врше на дан Курбан-бајрама, па потпада под речи асхаба: ‚‚Тога дана није био упитан ни за једну ствар која је урађена пре или после свог времена, а да није рекао: „Учини, нема сметње.“ [84], Зато што су то ствари подложне забораву и незнању, било је неопходно да буду обухваћене овим општим прописом; због олакшице и олакшања које то пружа. [84] Хадис бележе Ел-Бухари, бр. 83; Муслим, бр. 1306.

Преноси се да је Аллахов Посланик, саллалаху алејхи ве селлем, када је упитан о ономе ко је обавио сај пре тавафа, рекао: „Нема сметње“ [85] Хадис бележи Ебу Давуд, а преноси га Усаме ибн Шерик са веродостојним ланцем преносилаца, па је тиме јасно да без сумње спада под општи пропис, а Аллах даје успех. [85] Ебу Давуд, бр. 2015.

Ствари којима ходочасник постиже потпуно ослобађање од ихрама су три: бацање каменчића на Џемрету-л-Акаби, бријање или скраћивање косе, и тавафу-л-ифада са са'јом након њега. Када уради ове три ствари, постаје му дозвољено све што му је због ихрама било забрањено, попут жена, мириса и другог. А онај ко уради две од њих, постаје му дозвољено све што му је било забрањено због ихрама, осим жена, и то се назива прво ослобађање од ихрама (техаллул-еввел).

Препоручљиво је хаџији да пије воду Земзем, напије се њоме до ситости и упућује корисне дове, онолико колико му је то олакшано. „Вода Земзема је за оно за што се пије.“ [86] Као што се у Муслимовом Сахиху преноси од Ебу Зера да је Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, о води Земзем рекао: „То је, уистину, храна која засићује.“ [87] Додаје Ебу Давуд: "и излечење болести." [88] [86] Хадис бележи Ибн Маџе, бр. 3062, а преноси га Џабир ибн Абдуллах, радијаллаху анху. [87] Хадис бележи Муслим, бр. 2473. [88] Тј. Ебу Давуд Тајалиси, који га бележи у истом хадису о преласку Ебу Зерра на ислам. Види: Муснед Ебу Давуда Тајалисија, бр. 459.

Након тавафул-ифаде, и са'ја за онога ко је дужан да га обави, хаџије се враћају на Мину. Тамо бораве три дана и три ноћи и сваког од та три дана бацају на сва три џемрета након зенита. Обавезно је придржавати се редоследа приликом бацања.

Почиње од првог џемрета, које је поред џамије Ел-Хајф, па на њега баца седам узастопних каменчића, подижући руку са сваким баченим каменчићем. Препоручено је да се затим одмакне, стане тако да му џемре буде са леве стране, окрене се према Кибли, подигне руке, много и скришено упућује дове.

Затим баца каменчиће на друго џемре као и на прво, а суннет је да се након тога помакне мало, стане тако да му џемре буде са десне стране, окрене према Кибли, подигне руке и дуго упућује дову.

Затим баца каменчиће на треће џемре и не застаје код њега.

Затим другог дана тешрика након зенита баца каменчиће на џемрате, као што их је бацао и првог дана, и код првог и другог џемрета поступа као што је поступао и првог дана, следећи Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем.

Бацање каменчића у прва два дана тешрика јест једна од обавеза хаџџа, као што је и ноћивање на Мини у првој и другој ноћи обавезно, осим за оне који поје хаџије, пастире и њима сличне, којима то није обавеза.

Затим, након бацања каменчића у поменута два дана, ко жели да пожури и напусти Мину, дозвољено му је, али мора отићи пре заласка Сунца. А ко се задржи, па преноћи трећу ноћ и баци на џемретима трећег дана, то је боље и вредније, као што каже Узвишени: ,,И Аллаха спомињите у данима одређеним! А ономе ко пожури, па то учини у два дана, није грех, као што није грех ни ономе који још остане, ако је богобојазан...“ [Ел-Бекара: 203] Јер је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, дозволио људима да пожуре, али он сам није пожурио, већ је остао на Мини све док није бацио каменчиће на џемрате тринаестог дана након зенита. Затим је кренуо пре него што је клањао подне.

Дозвољено је старатељу дечака, који је немоћан да самостално баца, да баца за њега Џемрету-л-Акабе и остала џемрета након што баци за себе. Исто тако, за девојчицу која је немоћна да баца, и за њу може бацати њен старатељ; на основу хадиса Џабира, радијаллаху 'анху, који је рекао: „Обавили смо хаџџ са Аллаховим Послаником, саллаллаху алејхи ве селлем, а са нама су биле жене и деца, па смо изговарали телбију за децу и бацали каменчиће за њих.“ [89] Хадис бележи Ибн Маџе. [89] Хадис бележи ет-Тирмизи, бр. 927.

Дозвољено је ономе ко не може да баца због болести, поодмакле доби или трудноће, да овласти некога да то учини уместо њега; због речи Узвишеног Аллаха: ,,Па Аллаха се бојте колико год можете...“ [Ет-Тегабун, 16] Они се не могу гурати с народом код џемрета, а време бацања каменчића истиче и није им прописано да то надокнаде, па им је дозвољено да некога опуномоће, за разлику од других обреда; стога не би требало да онај ко је у ихраму одреди заступника да то обави уместо њега, па макар његов хаџџ био добровољан; јер ко ступи у ихрам ради хаџџа или умре, па макар били и добровољни, дужан је да их употпуни; због речи Узвишеног Аллаха: ,,Хаџџ и Умру ради Аллаха употпуните!“ [Ел-Бекара: 196] Време тавафа и са'ја не пролази, за разлику од времена бацања каменчића.

Што се тиче боравка на Арефату и ноћења на Музделифи и Мини, нема сумње да њихово време пролази, али је присуство немоћне особе на овим местима могуће, макар и са потешкоћом, за разлику од личног обављања бацања каменчића, а и зато што је за бацање каменчића пренето од добрих претходника да је за онога ко има оправдање дозвољено одредити заменика, за разлику од других.

Обреди су утврђени и ограничени, те није дозвољено прописати ништа од њих без доказа. Дозвољено је заменику да на сваком од три џемрета прво баци за себе, а потом и за онога кога замењује, и то све са једног места. Није му обавезно, по исправнијем мишљењу учењака, да прво заврши бацање на сва три џемрета за себе, па да се потом врати и баца за онога кога замењује; јер не постоји доказ који то обавезује, као и због тешкоће и неугодности које то са собом носи. А Узвишени Бог каже: ,,...и у вери вам није ништа тешко прописао...“ [Ел-Хаџџ: 78] Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао је: „Олакшавајте, а не отежавајте.“ [90] А и зато што се не преноси од асхаба Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, да су то радили када су бацали за своју децу и немоћне. Да су то чинили, било би пренесено, јер је то нешто за чије преношење постоји велики интерес. А Аллах најбоље зна. [90] Хадид бележи Ел-Бухари, а преноси га Енес, радијаллаху анху, бр. 69.

*

О обавези курбана за мутеметти'а и карина.

Хаџија који обавља хаџџ као теме́тту или кира́н – а није од становника мекканског харема – дужан је да принесе курбан: овцу, или седмину камиле, или седмину краве. Тај курбан мора бити од халал иметка и чисте зараде, јер је Аллах добар и прихвата само оно што је добро.

Муслиман се треба уздржавати од тражења од људи, било да је реч о поклону или нечем другом, без обзира да ли се радило о владарима или другима, уколико му је Аллах из Свог иметка подарио оно што га чини задовољним и неовисним од онога што је у рукама људи; због бројних хадиса од Веровесника, саллаллаху алејхи ве селлем, у којима се куди и презире тражење, а хвали онај ко га остави.

Уколико мутеметти' и карин нису у могућности да принесу курбан, дужни су да посте три дана на хаџџу и седам дана када се врате својим породицама. Дат им је избор када ће постити та три дана: могу их постити пре дана Курбан-бајрама, или током три дана тешрика. Узвишени каже: ,,онај ко буде обављао Умру уз ходочашће, нека закоље курбан до којег може да дође! А онај ко не нађе, нека три дана пости у данима ходочашћа и седам дана по повратку, то је пуних десет дана. То важи за оног чија породица не живи у границама Часног храма. [Ел-Бекара: 196] *

У Бухаријином Сахиху се биљежи од Аише и Ибн Омера, Аллах био задовољан њима, да су рекли: „Није допуштено постити у данима Тешрика, осим ономе ко није у могућности да принесе курбан.“ [91] Ово има статус изреке која се приписује Посланику, саллаллаху 'алејхи ве селлем. А најбоље је да се три дана испосте пре дана Арефата, како човек на дан Арефата не би постио; јер је Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, боравио на Арефату и није постио, те је забранио пост на дан Арефата онима који су на Арефату. Такође, зато што непошћење тога дана даје више снаге за спомињање Аллаха и молитву. Дозвољено је постити поменута три дана узастопно или одвојено. Исто тако, за пост од седам дана није обавезна узастопност, већ је дозвољено постити их заједно или одвојено; јер Узвишени Аллах није условио узастопност, као ни Његов Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем. А најбоље је одложити пост од седам дана док се не врати својој породици; због речи Узвишеног: ,,...и седам дана по повратку...“ [Ел-Бекара: 196] [91] Ел-Бухари, бр. 1998.

Пост за онога ко нема материјалних могућности за курбан бољи је од тражења курбана од владара и других, који би заклао за себе. Онај коме се да курбан или нешто друго, а да то није тражио нити прижељкивао, у томе нема ништа лоше, па макар обављао хаџџ у име неког другог. То јест, уколико му они који су га опуномоћили нису условили да курбан купи од новца који му је дат. А што се тиче онога што раде неки људи, када траже од власти или других неки курбан у име особа које наводе, а притом лажу, нема сумње да је то забрањено, јер је то стицање користи помоћу лажи. Нека Бог сачува нас и све муслимане од тога.

*

О обавези наређивања на добро хаџијама и другима.

Једна од највећих обавеза за хаџије и друге јесте наређивање добра и одвраћање од зла, те брига о пет прописаних молитви у џемату, као што је то Аллах наредио у Својој Књизи и преко Свога Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем.

Што се тиче поступка многих људи, становника Мекке и других, који обављају намаз у кућама и тиме запостављају џамије, то је грешка и супротно је верским прописима. Обавеза је то забранити и људима наредити да обављају намаз у џамијама, јер је поуздано пренесено да је Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао Ибн Умм и Мектуму, нека је Аллах њиме задовољан, када га је овај замолио за допуштење да клања у својој кући, јер је био слеп, а кућа му је била далеко од џамије: „Чујеш ли езан?“ Он рече: „Да.“ Рече: „Онда се одазови.“ [92] У другој верзији стоји: „Не налазим за тебе олакшицу.“ [93] Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, казао је: "Одлучио сам да наредим да се успостави намаз, затим да наредим неком човеку да предводи људе, а онда да одем до људи који не присуствују намазу, па да им спалим куће" [94], У Сунену Ибн Маџе и другим збиркама, са добрим ланцем преносилаца, бележи се од Ибн Аббаса, Аллах био задовољан њима, да је Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: ,,Ко чује позив за намаз, и не одазове се, нема му намаза, осим уз оправдање.“ [95], Хадис бележи имам Муслим у своме Сахиху, а преноси га Ибн Мес'уд, радијеллаху анху, и каже: "Кога радује да сретне Аллаха сутра као муслиман, нека устрајно обавља ове намазе тамо где се позива на њих, јер је Аллах вашем Веровеснику прописао суннете Упуте, а и они су од суннета Упуте. А да ви клањате у својим кућама, као што клања овај који изостаје у својој кући, напустили бисте суннет свога Веровесника. А ако бисте напустили суннет свога Веровесника, залутали бисте. И нема човека који се прописно очисти, а затим се упути у неки од ових месџида, а да му Аллах за сваки корак који учини не упише добро дело, не подигне га за један степен и не избрише му једно лоше дело. Ми смо, доиста, виђали да од намаза у џемату не изостаје нико осим мунафика чије је лицемјерство познато. И дешавало се да човека доведу, придржавајући га између двојице људи, све док га не би поставили у саф.» [96] [92] Хадис бележе Ел-Бухари, бр. 2420; Муслим, бр. 651. [93] Муслим, бр. 653, а преноси га Ебу Хурејре, радијаллаху анху. [94] Ебу Давуд, бр. 552. [95] Муслим, бр. 654. [96] Ебу Давуд, бр. 551.

Дужност је хаџијама, и другима, да се клоне онога што је Узвишени Аллах забранио и да се чувају да то не почине; као што су: блуд, содомија, крађа, узимање камате, бесправно трошење иметка сирочета, варање у пословању, изневера поверења, пијење алкохолних пића, пушење, спуштање одеће испод чланака, охолост, завист, претварање у вери, оговарање, преношење туђих речи с циљем завађања, исмевање муслимана, употреба инструмената за забаву – попут грамофонских плоча, лауте, ребаба, фрула и њима сличних – слушање песама и музичких инструмената на радију и другим уређајима, играње коцкицама, шах, коцкање, прављење ликова живих бића, како људи тако и других, и одобравање тога. Све су то лоша дела која је Аллах забранио Својим робовима у сваком времену и на сваком месту, стога се хаџије и становници Свете куће Божије тога морају чувати више од других, јер су греси почињени у овом сигурном граду већи, а казна за њих тежа.

Узвишени Аллах је рекао: ,,...и ономе ко у њој било какво насиље учини, дати да искуси болну патњу.“ [Ел-Хаџџ: 25], Када је Аллах запретио и ономе ко само науми да у Харему неправду почини, каква је тек онда казна за онога ко је и почини?! Нема сумње да је она већа и жешћа. Због тога се треба чувати тога, као и свих других греха.

Хаџијама неће бити примљен хаџџ нити опроштени греси осим ако се буду чували ових и других греха које им је Аллах забранио, као што се преноси у хадису од Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, да је рекао: „Ко обави хаџ, и не буде непристојне и ружне речи говорио и не буде кршио Аллахове прописе, вратит ће се без греха као на дан када га је мајка родила.“ [97] [97] Хадис бележи Ел-Бухари, бр. 1521; Муслим, бр. 1350, а преноси га Ебу Хурејре, радијаллаху анху.

А теже и горе од ових греха је: упућивање дове мртвима, тражење помоћи од њих, заветовање њима и приношење жртве њима; надајући се да ће се они заузети за онога ко им дову упућује код Аллаха, или да ће излечити његовог болесника, или вратити његовог одсутног и тако даље.

Ово је од великог многобоштва које је Аллах забранио, и то је вера предисламских многобожаца, а Аллах је послао посланике и објавио Књиге да га поричу и од њега одвраћају.

Сваки појединац, и ходочасници и други, дужан је да се тога чува, да се покаје Аллаху ако је ишта од тога раније починио, те да након таквог покајања понови свој хаџ, јер велики ширк поништава сва дела, као што је рекао Аллах, Узвишени: ,,А да су они поред Аллаха друге обожавали, сигурно би пропало оно што су радили.“ [Ел-Ен'ам, 88]

У врсте малог ширка спада заклињање неким мимо Аллаха; попут заклињања Послаником, нека је на њега Аллахов благослов и мир, Кабом, аманетом и слично томе.

У то спадају: претварање и жеља за похвалом, као и изрази попут: ,,Шта Аллах хоће и тај и тај“, ,,Да није било Аллаха и тебе“, ,,Ово је од Аллаха и од тебе“, и слично томе.

Стога је неопходно чувати се ових многобожачких зала и саветовати њихово напуштање; јер је веродостојно пренето од Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, да је рекао: ,,Ко се закуне нечим осим Аллахом, заиста је починио неверство или многобоштво.“ [98] Хадис Бележи Ахмед, Ебу Давуд и Тирмизи са исправним ланцем преносилаца. [98] Хадис бележи Ебу Давуд, бр. 3251.

У Сахиху се преноси од Омера, Аллах био задовољан њиме, да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: „Ко се заклиње, нека се закуне Аллахом или нека ћути.“ [99] Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, такође је рекао: „Ко се закуне аманетом (поверењем), тај није од нас.“ [100] Хади Бележи Ебу Давуд. [99] Хадис бележи Ебу Давуд, бр. 3253. [100] Хадис бележи Ел-Бухари, бр. 2679; Муслим, бр. 1646.

Такође, Посланик саллаллаху алејхи ве селлем, је рекао: ,,Највише чега се бојим за вас је мали ширк: ријалук (претварање).“ [101] Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, казао је: ,,Немој рећи: ,,Како је Аллах хтео и како је хтео тај и тај“ , већ кажи: ,,Како је Аллах хтео, а затим како је хтео тај и тај.“ [102] Несаи бележи хадис који преноси Ибн Аббас, радијаллаху 'анхума, да је неки човек рекао: ,,О Аллахов Посланиче, оно што хоће Аллах и што хоћеш ти“, па је рекао: ,,Зар си ме учинио оним који се поред Аллаха дозива? Него реци: Шта само Аллах хоће.“ [103] [101] Хадис бележи Ахмед (5/428) [102] Хадис бележи Ебу Давуд, бр. 4980. [103] Хадис бележи Ибн Маџе, бр. 2117.

Ови хадиси указују на заштиту чистоће тевхида од стране Посланика, нека је мир над њим и Божја милост, и на његово упозоравање свог уммета на велики и мали ширк, те на његову бригу за исправност њиховог веровања и њихов спас од Божје казне и узрока Његове срџбе. Нека га Узвишени Бог за то награди најлепшом наградом, јер он је доставио Објаву, опоменуо и искрено саветовао ради Бога и Његових робова. Нека су на њега стални благослов и мир све до Судњега дана.

Дужност је учењака, како хаџија тако и оних који бораве у Аллаховом сигурном граду, Мекки и граду Његовог племенитог Посланика, нека су на њега Аллахов спас и мир, да поучавају људе ономе што им је Аллах прописао и упозоравају их на оно што им је забранио од различитих врста ширка и грехова; те да то поткрепе доказима и појасне на исцрпан начин, како би тиме извели људе из таме на светло и испунили обавезу коју им је Аллах наложио: достављање и појашњавање. Узвишени Аллах је рекао: ,,А кад је Аллах узео обавезу од оних којима је дата Књига да ће то сигурно људима да објашњавају и да ништа из ње неће да крију...“ [Али Имран: 187]

Сврха тога јесте: упозорење учењацима овог уммета да не следе пут неправедника међу следбеницима Књиге, који скривају Истину, јер дају предност пролазном свету над вечним. А Узвишени је рекао: ,,Оне који буду скривали јасне доказе које смо Ми објавили, и Прави пут након што смо га у Књизи људима означили, Аллах ће да их прокуне, а проклеће их и они који имају право да проклињу.“ ,,Изузети ће да буду само они који се покају и поправе, и то јавно испоље; таквима ћу Ја да опростим, а Ја сам Онај који прима покајања, Милостиви.“ [Ел-Бекара: 159-160] Кур'ански ајети и веровесникови хадиси указују на то да позивање Узвишеном Аллаху и упућивање Његових робова ка ономе због чега су створени спада у највреднија дела и најважније дужности, те да је то пут посланика и њихових следбеника до Судњега дана, о чему Узвишени каже: ,,А ко говори лепше од онога који позива Аллаху, који ради добра дела и који говори: „Ја сам, заиста, муслиман!“ [Фуссилет: 33] Рекао је узвишени Аллах: Реци: „Ово је мој пут, ја позивам к Аллаху, имајући јасне доказе, ја, и сваки онај који ме следи, и нека је Узвишен Аллах, ја нисам од оних који друге поред Њега обожавају.“ [Јосиф: 108]

Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао је: „Онај ко позива да се чини добро имаће награду сличну оној коју ће имати онај ко ради исто то добро.“[104] „Да Аллах преко тебе упути једног човека, боље ти је од црвених камила.“ [105] Дакле, ајети и хадиси на ову тему су многобројни. [104] Хадис бележи Муслим, бр. 1893. [105] Хсдис бележи Ел-Бухари, бр. 3009; Муслим, бр. 2406.

Стога је дужност учењака и верника да удвоструче своје напоре у позивању Узвишеном Аллаху, упућивању Његових робова ка узроцима спаса и њиховом упозоравању на узроке пропасти, нарочито у овом добу у којем су надвладале страсти, проширили се рушилачки принципи и заводљиве пароле, умањио се број позивалаца на прави пут, а повећао број позивалаца у атеизам и дозвољеност свега. А од Аллаха се помоћ тражи, и нема снаге нити моћи осим код Аллаха, Свевишњег, Величанственог.

*

О пожељности добрих дела

Препоручује се хаџијама да током свог боравка у Меки буду истрајни у спомињању Аллаха, покорности Њему и чињењу добрих дела, и да што више обављају молитву и таваф око Ка'бе; јер се добра дела у Харему умногостручују, а лоша дела у њему су посебно тешка. Такође им се препоручује да што више доносе салавате и селаме на Аллаховог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем.

Када хаџије желе да напусте Мекку, дужни су да обаве опроштајни таваф, да им то буде последњи чин код Кабе, осим жене у менструацији или после порођајном периоду, јер оне нису дужне да га обаве; на то указује хадис Ибн Аббаса, радијаллаху анхума, који је рекао: ,,Наређено је људима да им последни сусрет (на хаџџу) буде са Кабом, осим жени која је у месечном циклусу.“[106] [106] Хадис бележи Ел-Бухари, бр. 1755; Муслим, бр. 1328.

Када заврши са опраштањем од Кабе и пожели да изађе из џамије, кренуће право напред све док не изађе, и не треба да хода унатрашке; јер то није пренесено од Посланика, саллаллаху алеихи ве селлем, нити од његових асхаба, већ је то од новотарија. А Посланик, саллаллаху алеихи ве селлем, рекао је: „Ко уради дело које није засновано на нашој вери, оно му се одбија.“ [107] Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, је казао: „Чувајте се новотарија, јер је свака новоуведена ствар новотарија, а свака новотарија је заблуда.“ [108] [107] Претходио је његов извод. [108] Хадис бележи Муслим, бр. 867, од Џабира ибн Абдуллаха, радијаллаху анху.

"Аллаха молимо да нас учврсти у Његовој вери и сачува од онога што јој је супротно. Он је Племенити, Онај Који много дарује."

*

Прописи и правила посете

Препоручена је посета Посланиковој, саллаллаху алејхи ве селлем, џамији пре или после хаџџа, на основу онога што је забележено у два Сахиха од Ебу Хурејре, радијаллаху анху, да је рекао: „Рекао је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем: „Намаз у овој мојој џамији је бољи хиљаду пута од намаза на другом месту, изузев Светог храма (у Меки).“ [109] Од Ибн Омера, Аллах био задовољан њима, се преноси да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: „Намаз у овој мојој џамији је вреднији хиљаду пута од намаза на другом месту, изузев Ел-Месџидул-Харама.“ [110] Хадис бележи Бележи Муслим, Од Абдуллаха бин Зубејра, Аллах био задовољан њиме, се преноси да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: „Намаз у овој мојој џамији је бољи хиљаду пута од намаза на другом месту изузев Светог храма, а намаз у Светом храму је бољи сто пута од намаза у овој мојој џамији.“ [111] Хадис бележе Ахмед, Ибн Хузејме и Ибн Хиббан. [109] Ел-Бухари, бр. 1190; Муслим, бр. 1394. [110] Муслим, бр. 1395. [111] Муснед, Ахмед, бр. 4/5.

Од Џабира, Аллах био задовољан њиме, се преноси да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: "Намаз у овој мојој џамији је бољи хиљаду пута од намаза на другом месту, изузев Светог храма, а намаз у Светом храму је вреднији сто хиљада пута од намаза на другом месту." [112] Бележе га Ахмед и Ибн Маџе. А хадиси са овим значењем су бројни. [112] Ибн Маџе, бр. 1406.

Када посетилац стигне до џамије, пожељно је да приликом уласка прво загази десном ногом, те да проучи: „У име Аллаха, и нека је благослов и мир на Аллаховог Посланика, утичем се Аллаху Величанственом, Његовом Лицу племенитом и Његовој одувек постојећој власти од проклетог шејтана, Аллаху, отвори ми врата Своје милости.“

Исто то се изговара и приликом уласка у остале џамије, те за улазак у џамију Посланика, нека је на њега Аллахов благослов и мир, не постоји посебан зикр. Затим клања два реката и у њима моли Аллаха за оно што жели од добра овога и будућег света. Ако их клања у Ревди, то је боље. Посланик, мир и благослов Божији нека су на њега, је рекао: „Између моје собе и мог минбера налази се Ревда (башта). Она спада у џеннетске башче.“ [113] Затим после молитве нека посети Послаников кабур, мир и благослов Аллахов нека су над њим, и кабуре двојице његових асхаба: Ебу Бекра и Омера, радијаллаху анхума, па нека стане према Посланиковом кабуру, мир и благослов Аллахов нека су над њим, с поштовањем и тихим гласом, а затим нека га поселами, мир и благослов Аллахов нека су над њим, говорећи: „Есселаму алајке ја ресулаллах ве рахметуллахи ве берекатуху“; јер се у Сунену Ебу Давуда са хасен сенедом преноси од Ебу Хурејре, радијаллаху анху, да је Аллахов Посланик, мир и благослов Аллахов нека су над њим, рекао: „Нико ме неће поселамити а да ми Узвишени Аллах не врати душу како бих му одвратио селам.“ [114] Ако посетилац приликом селама каже: „Селам теби, о Аллахов Веровесниче, селам теби, о најбољи од Аллахових створења, селам теби, о прваче посланика и предводниче богобојазних. Сведочим да си доставио објаву, испунио еманет, искрено се понео према уммету и истински се борио на Аллаховом путу“, у томе неће бити сметње, јер све то спада у његове, саллаллаху алејхи ве селлем, особине. Нека доноси салавате на њега, саллаллаху алејхи ве селлем, и упућује дове за њега, јер је у Шеријату потврђена прописаност спајања салавата и селама на њега, радећи по речима Узвишеног: ,,Заиста Аллах и Његови анђели благосиљају Веровесника. О ви који верујете, благосиљајте га и ви и шаљите му поздрав срдачни!“ [Ел-Ахзаб: 56] Потом ће поселамити Ебу Бекра и Омера, радијаллаху анхума, те ће за њих упутити дову. [113] Ел-Бухари, бр. 1195; Муслим, бр. 1390. [114] Ебу Давуд, бр. 2041.

Када би Ибн Омер, Аллах био задовољан њима, назвао селам Аллаховом Посланику и двојици његових асхаба, обично је имао праксу да само каже: ,,Ес-селаму 'алејке ја Ресулаллах, ес-селаму 'алејке ја Еба Бекр, ес-селаму 'алејке ја ебетах.“ ,,Селам теби, Аллахов Посланиче; селам теби, Ебу Бекре; селам теби, оче мој.“ Затим одлази.

Ова посета је прописана искључиво за мушкарце. Што се тиче жена, њима није дозвољено да посећују било који од гробова, као што је то потврђено од Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, да је он: "Проклео жене које пуно посећују мезаре, оне који на њима праве богомоље и оне који на њима пале светиљке." [115] [115] Ебу Давуд, бр. 3236.

А што се тиче одласка у Медину ради обављања намаза у џамији Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, упућивања дове у њој, и сличних поступака који су прописани и у осталим џамијама, то је прописано свима, на основу претходно наведених хадиса о томе.

Посетиоцу је прописано да клања пет дневних намаза у Посланиковој џамији, те да у њој што више чини зикр, упућује дове и клања нафила-намазе, ради велике награде која се тиме постиже.

Препоручљиво је много обављати добровољне намазе у племенитој Ревди, на основу претходно споменутог веродостојног хадиса о њеној вредности, а то су речи Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем: „Између моје собе и мог минбера налази се Ревда (башта). Она спада у џеннетске башче.“ [116]. [116] Претходио је његов извод.

А што се тиче обавезног намаза, треба да и посетилац и други да се труде да буду у првом реду (сафу) колико год је то могуће, па макар био и у предњем проширењу; због онога што се наводи у веродостојним хадисима од Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, о подстицају и вредности првог реда, попут његових, саллаллаху алејхи ве селлем, речи: „Када би људи знали каква је награда у позиву на молитву (езану) и у првом реду, па не би могли другачије него да бацањем коцке одлучују ко ће имати предност, то би учинили.“ [117] Муттефекун алејх Такође је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, казао својим асхабима: "Напред прођите и мене следите (у намазу), а нека вас следе они који су иза вас. Докле год се човек повлачи у намазу, све дотле га Аллах уназађује." [118] Хадис (предају) бележи Муслим. [117] Муслим, бр. 438, од Ебу Сеида ел-Худрија, радијаллаху анху. [118] Ел-Бухари, бр. 615; Муслим, бр. 437.

Ебу Давуд бележи хадис с добрим ланцем преносилаца од Аише, Аллах био задовољан њом, да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: ,,Човек се не престаје повлачити из првог реда све док га Аллах не уназади у Ватру.“ [119] Преноси се да је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао својим асхабима: „Зар се нећете сврстати као што се анђели сврставају код свог Господара?“ Рекоше: „О Аллахов Посланиче, а како се анђели сврставају код свог Господара?“ А он рече: „Употпуњују прве редове и збијају се у реду.“ [120] Бележи Муслим. [119] Муслим, бр. 430, од Џабира ибн Семуре. [120] Ебу Давуд, бр. 679, а текст хадиса гласи: „Људи ће непрестано изостајати из првог сафа све док их Аллах не уназади у Ватру.“

Хадиса који говоре о овоме има много, и они се односе на његов, саллаллаху алејхи ве селлем, месџид и на друге, како пре тако и после проширења. Веродостојно се преноси од Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, да је подстицао своје асхабе да стају на десне стране сафова. Познато је да је десна страна сафа у његовом првом месџиду била изван Ревде. Из тога се да закључити да је брига о првим сафовима и десним странама сафова преча од бриге о часној Ревди, те да је њихово чување прече од обављања намаза у Ревди. Ово је јасно и очигледно ономе ко размисли о хадисима који се наводе у овом поглављу. А Аллах даје успех.

Није дозвољено никоме да се потире о соби Аллаховог Посланика, љуби је или обавља таваф око ње; јер то није пренесено од исправних претходника, већ је то покуђена новотарија.

Није дозвољено тражити од Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, да испуни неку потребу, отклони невољу, излечи болесника и тако даље, јер се све то може тражити само од Узвишеног Аллаха, а тражити то од мртвих јесте ширк Аллаху и ибадет некоме другом мимо Њега. Вера ислам је заснована на два темеља:

Први: да се обожава једино Аллах.

Други: да се обожава само онако како је прописао Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем.

Ово је значење сведочења да нема бога који заслужује да се обожава мимо Аллаха, и да је Мухаммед Његов Посланик.

Исто тако, није дозвољено никоме да тражи заговарање од Посланика, јер оно припада само Узвишеном Аллаху, те се може тражити само од Њега, као што каже Узвишени: Реци: „Свакo заговарање припада Аллаху...“ [Ез-Зумер: 44] Тада се каже: ,,Боже мој, прими заступништво Свога Веровесника, Својих анђела, Својих верујућих робова и моје прерано умрле деце“, и слично томе. Што се тиче умрлих, од њих се ништа не тражи, ни заступништво нити било шта друго, без обзира да ли су у питању веровесници или неко други; јер то није прописано, те су дела умрлог прекинута, осим онога што је Законодавац изузео.

Муслим бележи од Ебу Хурејре, Аллах био задовољан њиме, да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: „Када човек умре, прекидају му се дела, осим y три случаја: трајне садаке, корисног знања, или доброг детета које за њега дови.“ [121] [121] Муслим, бр. 1631, од Ебу Хурејре, радијаллаху анху.

Дозвољено је тражити шефаат од Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, за његова живота и на Судњем дану, јер он то може учинити. Он може иступити и замолити свога Господара за онога ко тражи. Што се тиче овог света, то је позната ствар и није посебна само за њега, већ је општа и за њега и за друге. Тако је муслиману дозвољено да каже своме брату: ,,Заузимај се за мене код мога Господара за то и то“, у значењу: ,,Моли Аллаха за мене.“ Дозвољено је и ономе коме је то речено да моли Аллаха и да се заузима за свога брата, ако је оно што се тражи од ствари које је Аллах дозволио да се траже.

А на Судњем дану нико се неће моћи заузимати осим после допуштења Узвишеног Бога, као што каже Узвишени Бог: ,,Ко може пред Њим да се заузима без Његовог допуштења?!“ [Ел-Бекара: 255]

Што се тиче стања смрти, то је посебно стање које није дозвољено изједначавати са стањем човека пре смрти нити са његовим стањем након проживљавања, јер се дела умрлог прекидају и он одговара за оно што је стекао, изузев онога што је Законодавац изузео. Тражење заузимања (ар. шефат) од умрлих није нешто што је Законодавац изузео, те га стога није дозвољено прикључити томе. Нема сумње да је Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, након своје смрти жив загробним животом који је потпунији од живота шехида, али тај живот није исте природе као његов живот пре смрти, нити као његов живот на Судњем дану. Већ је то живот чију суштину и природу не познаје нико осим Свевишњег Аллаха. Због тога се у часном хадису наводе његове речи, нека је Аллахов благослов и мир на њега: ,,Нико ме неће поселамити а да ми Узвишени Аллах не врати душу како бих му одвратио селам.“ [122]

То је доказ да је он мртав, и да је његова душа напустила његово тело, али му се она враћа када му се назове селам. Текстови који указују на његову смрт, нека је Аллахов благослов и мир на њега, из Кур'ана и Суннета су познати, и то је питање око којег постоји сагласност међу учењацима. Али то не спречава његов живот у берзаху, као што ни смрт шехида није спречила њихов живот у берзаху, који се спомиње у речима Узвишеног: ,,Никако не сматрај мртвима оне који су погинули на Аллаховом путу. Не, они су живи и опскрбљени су код свога Господара.“ [Али Имран: 169] [122] Ебу Давуд, бр. 2041.

Ово питање смо опширније обрадили због указане потребе, јер је много оних који уносе сумње у вези с тим и позивају на многобоштво и обожавање умрлих мимо Аллаха. Стога молимо Аллаха да нама и свим муслиманима подари спас од свега што се супротставља Његовим прописима, а Аллах најбоље зна.

Према томе, шеријатски није оправдана пракса неких посетилаца који подижу гласове код кабура Аллаховог Посланика, те се ту и дуго задржавају; јер је Узвишени Алах забранио Уммету да подижу своје гласове изнад гласа Посланика и да Му се обраћају гласно као што се обраћају једни другима, те их је подстакао да спусте гласове у његовом присуству. Узвишени је казао: ,,О ви који верујете, не дижите своје гласове изнад Веровесниковог гласа и не разговарајте са њим гласно, као што гласно један са другим разговарате, да не би била поништена ваша дела, а да ви то и не приметите. Оне који утишају гласове своје пред Аллаховим Послаником – а то су они чија је срца Аллах прекалио у честитости – чека опрост и награда велика.“ (Ел-Хуџурат, 2-3)

Осим тога, дуго задржавање код Посланиковог кабура и понављање селама више пута ствара гужву и буку. То је супротно ономе што је Аллах прописао муслиманима када је у питању Алахов Посланик, било да је жив или мртав. Стога, вернику не приличи да на том месту чини оно што је супротно шеријатском одгоју.

Поврх тога, пракса неких посетилаца да упућују дову на том месту окренути према кабуру такође је погрешна и супротна пракси одабраних генерација. То такође спада у новотарије, а Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао је: „Држите се мога суннета и суннета праведних и упућених халифа после мене, чврсто се тога држите и кутњацима то стегните, и чувајте се новоуведених ствари, јер је свака новоуведена ствар новотарија, а свака новотарија је заблуда.“[123] [123] Ебу Давуд, бр. 4607.

Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, казао је: „Ко уведе у нашу веру нешто што није од ње, то ће бити одбијено.“[124] „Ко уради дело које није засновано на нашој вери, оно му се одбија.“[125] [124] Претходио је његов извод. [125] Претходио је његов извод.

ААлија б. Хусејн Зејнул-Абидин, радијаллаху 'анхума, видио је неког човека како код кабура Веровесника, саллаллаху алејхи ве селлем, учи дову, па му је то забранио и рекао: ,,Испричаћу ти хадис који сам чуо од мога оца, он од мога деда, а он од Аллахова Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, који је рекао: „Не чините мој мезар светилиштем, и не чините своје куће гробницама. Доносите салават на мене, јер ми ваш селам долази без обзира где ви били.“[126] [126] Предају Зејна ел-Абидина шејх приписује хафизу Ел-Макдисију (који је забележио хадис без приче); и Муснед, Ахмед, (2/367).

Такође, неки посетиоци приликом називања селама њему, саллаллаху алејхи ве селлем, стављају десну руку преко леве, на прса или испод њих, па изгледају попут клањача. Овакав положај није дозвољен ни приликом називања селама њему, саллаллаху алејхи ве селлем, нити приликом поздрављања других, попут владара, поглавара и осталих; јер је то израз понизности, скрушености и обожавања који доликује само Аллаху. На то нам је скренуо пажњу Ибн Хаџер у свом делу Фетхул-бари. А ствар је по том питању јасна ономе ко о томе промисли и чији је циљ слеђење праксе одабраних генерација.

А онога код кога преовладају пристрасност, страсти, слепо слеђење и лоше мишљење о онима који позивају на пут исправних претходника, његов случај препуштамо Аллаху. Молимо Аллаха да нама и њему подари упуту и помоћ како бисмо дали предност истини над свим осталим. Он је, уистину, Најбољи од Кога се тражи.

Слично томе, пракса неких људи да се издалека окрећу према часном кабуру и померају усне изговарајући селам или дову спада у исту врсту претходно наведених новотарија. Муслиману не приличи да у своју веру уводи оно што Аллах није дозволио, а таквим поступком је ближи отуђењу него привржености и искрености. Имам Малик је презирао овај и сличне поступке, те је рекао: „Неће се поправити потоњи део овог уммета, осим оним што је поправило његов први дио.“[127] [127] Игасетул-лехфан: (1/363).

Познато је да је оно што је поправило прве генерације овог уммета било слеђење правца Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, његових праведних и упућених халифа, његових другова којима је Аллах задовољан и оних који су их следили у сваком добру. А последње генерације овог уммета неће поправити ништа друго до њихово држање за тај пут и његово слеђење.

Молимо Узвишеног Аллаха да подари муслиманима спас, срећу и част на овом и будућем свету, а Он је Велики доброчинитељ и Племенит.

Напомена

Пропис посете кабура Посланика, мир над њим

Посета Посланиковом кабуру, саллаллаху алејхи ве селлем, није обавезна, нити је услов за хаџџ, као што то сматрају неки људи. Већ је она похвална за онога ко посети Посланикову џамију или се налази у њеној близини.

Ономе ко је далеко од Медине није дозвољено да крене на пут с намером да посети кабур, али му је прописано да крене на пут ради посете часне џамије. Па када стигне, посетиће часни кабур и кабуре двојице асхаба, и тако ће посета његовог кабура, мир над њим, и кабура двојице његових асхаба бити пропратно дело посети његове џамије, саллаллаху алејхи ве селлем, а то је због онога што је потврђено у два Сахиха, да је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао: „Путовање се не предузима ради ибадета осим када се ради о посети три џамије: Месџидул-харама, ове моје џамије и Месџидул-Акса.“[128] [128] Ел-Бухари, бр. 1189; Муслим, бр. 1397.

Да је кретање на пут ради посете његовог кабура, или кабура неког другог, било прописано, он би на то указао своме народу и објаснио му његову вредност; јер је он био најискренији саветодавац, најбољи познавалац Аллаха и онај који Га се највише бојао. Он је доставио јасну посланицу, упутио је свој народ на свако добро и упозорио га на свако зло. Како би то онда било могуће, када је већ упозорио да се не креће на пут осим ка трима џамијама, и казао: "Не чините мој мезар светиштем и не чините своје куће гробницама. Доносите салават на мене, јер ће он допрети до мене ма где били" [129] [129] Претходио је његов извод.

Мишљење да је прописано кренути на пут ради посете његовог кабура, мир над њим, води ка томе да се од те посете направи празник, као и до онога од чега је Посланик, мир над њим, страховао – претеривања и неумереног хваљења. У то су многи људи већ и запали, управо због свог веровања да је прописано кренути на пут ради посете његовог кабура, мир над њим.

А што се тиче хадиса који се наводе као доказ од стране оних који сматрају да је прописано кренути на путовање до његовог кабура, мир над њим, то су слаби, штавише, измишљени хадиси. На њихову слабост су указали хафизи попут Дарекутнија, Бејхекија, хафиза Ибн Хаџера и других. Стога није дозвољено да се њима супротставља веродостојним хадисима који указују на забрану таквих путовања, осим ка три џамије.

У наставку ћемо навести неколико апокрифних хадиса који се овога тичу, како би их људи били свесни и како би били опрезни:

1. „Ко обави хаџџ, а мене не посети, учинио је прекршај.“

2. „Ко ме посети након моје смрти, као да ме посетио током мог живота.“

3. „Ко посети мене и мог претка Ибрахима у једној години, ја му гарантујем пред Аллахом да ће ући у рај.“

4. „Ко посети мој кабур, биће ми обавеза да се залажем (заговарам) за њега.“

Ниједан од ових хадиса није потврђен од Аллаховог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем.

Ибн Хаџер је у делу ет-Телхис, након што је навео многе предаје, рекао: „Сви ривајети овог хадиса су слаби.“

Хафиз Укајли је казао: „По овом питању немамо ниједне веродостојне предаје.“

Шејхул-ислам, Ибн-Тејмијје, Аллах му се смиловао, чврсто тврди да су сви ови хадиси измишљени. А он је по знању, памћењу и обавештености довољан ауторитет.

Да је нешто од тога било веродостојно, асхаби, Аллах био задовољан њима, би први по томе поступили, појаснили то Уммету и позивали у то; јер су они најбољи људи након веровесника, најбоље познају Аллахове границе и оно што је Он прописао Својим робовима, и најискренији су према Аллаху и Његовим створењима. Стога, пошто се од њих ништа о томе не преноси, то указује да такво нешто није прописано.

А чак и да је нешто од тога веродостојно, то би се морало протумачити као прописана посета која не укључује кретање на пут искључиво ради посете гроба; како би се ускладили сви хадиси. А Аллах најбоље зна.

*

О пожељности посећивања џамије Куба и мезарја Ел-Беки'.

Посетиоцу Медине је похвално да посети џамију Куба и да у њој клања, због хадиса Ибн Омера, радијаллаху анхума, који се налази у два Сахиха, у којем он каже: "Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, посећивао је џамију Куба, некада јашући, а некада пешице, и у њој би клањао два реката." [130] [130] Ел-Бухари, бр. 1193; Муслим, бр. 1399.

Од Сехла бин Хунејфа, нека је Аллах задовољан њиме, преноси се да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: "Свако ко се абдсести у својој кући, затим дође у џамију Куба и у њој клања два реката, имаће награду као да је обавио умру." [131] [131] Ибн Маџе, бр. 1412.

Прописано му је да посети мезарје Беки', као и место где су укопани шехиди, као на пример Хамза, радијаллаху анху; јер је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, имао обичај да их посећује и да упућује Аллаху дову за њих, и због његових речи Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем: ,,Посећујте гробља, јер вас она, заиста, подсећају на Будући свет (ар. ахирет).“ [132] Хадис (предају) бележи Муслим. [132] Муслим, бр. 976.

Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, подучавао је своје асхабе да приликом посете гробљима проуче: „Ес-селаму 'алејкум ехле-ддијари минел-му'минине вел-муслимин, ве инна ин ша'аллаху бикум лахикун, нес'елу-ллахе лена ве лекумул-'афијех.“ (Есселаму алејкум, становници овог места (гробља, оп. прев.) од му'мина и муслимана, заиста ћемо вам се и ми придружити када Аллах буде хтео. Аллаха молимо за вашу и нашу заштиту). [133] Бележи га Муслим од Сулејмана б. Бурејде, а он од свога оца. [133] Муслим, бр. 975.

Од Ибн Аббаса, Аллах био задовољан њима, се преноси да је Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, прошао поред мединских гробова, па се окренуо према њима и рекао: „Ес-селаму 'алејкум ја ехлел-кубур, јагфиру-ллаху лена ве лекум, ентум селефуна ве нахну бил-есер.“ (Мир с вама, о становници гробова, нека Аллах опрости и нама и вама. Ви сте наши претходници, а ми вас следимо.) [134] [134] ет-Тирмизи, бр. 1035.

Из ових хадиса се разуме да је сврха шеријатски прописане посете кабурима присећање на будући свет, доброчинство према умрлима, упућивање дове за њих и тражење милости за њих.

Међутим, посећивање кабурова ради упућивања дове код њих, боравка код њих у сврху ибадета, тражења од умрлих да испуне потребе и излече болесне, или да се од Аллаха тражи посредством умрлих или њиховог угледа и слично томе – оваква посета је новотарска и шеријатски неприхватљива. Није је прописао Аллах, нити Његов Посланик, а нису је практиковале ни одабране генерације овог уммета, Аллах био задовољан њима. Штавише, то спада у оно што је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, забранио када је рекао: "Посећујте гробља, и не говорите ружне речи." [135] [135] Муслим, бр. 977.

Све ове споменуте ствари представљају новотарију, али нису све истог степена. Неке од њих су новотарија, али нису ширк; попут упућивања дове Аллаху код кабурова, или тражења од Њега посредством права и угледа умрлог, и слично томе. Друге, пак, спадају у велики ширк, као што је упућивање дове умрлима, тражење помоћи од њих, и слично.

О овоме је већ било детаљно говора, стога буди обазрив и чувај се. Моли свог Господара за успех и упуту на Прави пут, јер једино Он даје успех и упућује. Нема другог бога осим Њега, нити господара поред Њега.

Ово је последње што смо желели изложити, а хвала Аллаху и на почетку и на крају, и нека је салават и селам на Његовог роба и посланика, најбољег од Његових створења, Мухаммеда, на његову породицу и његове асхабе, и на оне који их у добру следе све до Судњега дана.