رسالة في الدماء الطبيعية للنساء
*
These files are generated automatically from the book's text; their layout may differ from the printed edition.
*
*
*
*
*
Наме, у хадису који преноси причу Сафије радијаллаху анха, која је добила хајз након хаџског тавафа, Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, јој је наредио да напусти Меку. Овај хадис бележе Бухарија и Муслим.
*
*
*
Посланица о природној женској крви (прописи хајза, истихазе и нифаса)
Уважени шејх:
Мухаммед б. Салих ел-'Усејмин,
Аллах му опростио грехе, његовим родитељима и свим муслиманима.
У име Аллаха, Милостивог, Самилосног
Најпотпунија захвала припада Аллаху, Њега хвалимо и величамо, од Њега помоћ и опрост молимо, те се Њему кајемо. Њему се утичемо од зла нас самих и од зла наших дела. Онај кога Он упути, тај неће залутати, а кога у заблуду одведе, њега нико упутити не може. Сведочим да нема истинског бога осим Аллаха Јединог, Који нема судруга, и сведочим да је Мухаммед Аллахов роб и посланик. Нека су салават и селам на њега, његову породицу, његове асхабе и оне који их следе у доброчинству до Судњег дана.
Крв се код жена може појавити приликом хајза (менструације), истихазе (обична крв која се јавља пре или после менструалног циклуса и не сматра се менструалном крвљу) и нифаса (постпорођајно крварење). Ово представља важну појаву која захтева појашњење и познавање прописа исте. Исто тако, потребно је разликовати погрешно од исправних мишљења учењака у вези са овим питањем. Приликом разлучивања јачег и преовлађујућег става од оног слабијег, упориште ћемо тражити у Кур'ану и Сунету.
1 - Разлог томе јесте што су Кур'ан и Суннет два основна извора на којима се заснивају Аллахови прописи, путем којих Му Његови робови исповедају веру и којима их је обавезао.
2 - Ослањање на Кур'ан и Сунет доноси смиреност срцу, пространост у грудима, угодност души и тиме ћемо извршити оно чиме смо задужени.
3 - Све мимо Кур'ана и Сунета је у потреби за аргументом и доказом, док су они сами по себи аргумент и доказ.
Доказ за Аллахове прописе може бити само у Аллаховом говору и говору Његовог посланика, саллаллаху алејхи ве селлем. Такође, по одабраном мишљењу, ставови учених асхаба могу да буду шеријатски доказ, али уз два услова: први је да се тај став не супротставља Кур'ану и Сунету, и да му се не супротставља мишљење другог асхаба. Ако у Кур'ану и Сунету постоји нешто што му противречи, обавезно је прихватити оно што је у Кур'ану и Сунету. А ако му се супротстави мишљење другог асхаба, тражи се превласт између та два мишљења и прихвата се оно које је јаче. Доказ за ово су речи Узвишеног Аллаха: „А ако се у нечему не слажете, обратите се Аллаху и Посланику, ако верујете у Аллаха и онај свет; то вам је боље и за вас решење лепше.“ (Ен-Ниса', 59.)
Ово је сажета посланица која садржи неопходна појашњења и прописе у вези са врстама крварења која се јављају код жена, а обухвата следећа поглавља:
Прво поглавље: Дефиниција хајза и његова мудрост
Друго поглавље: Време и трајање хајза
Треће поглавље: Неуобичајене појаве у хајзу
Четврто поглавље: Прописи везани за хајз
Пето поглавље: Истихаза и прописи везани за њу
Шесто поглавље: Нифас и прописи везани за њега
Седмо поглавље: Употреба оног чиме се спречава или изазива хајз, и чиме се спречава зачеће или изазива побачај
Прво поглавље: Дефиниција хајза и његова мудрост
Реч „хајз “(حيض) у арапском језику означава течење нечега.
У шеријатској терминологији, то представља природно крварење које се периодично јавља код жена у познатом временском периоду. Дакле, то је природна крв којој није узрок болест, рана, побачај или порођај. Због тога се она разликује у зависности од стања жене, климе и поднебља у којем живи.
Мудрост хајза: Наиме, плод у мајчиној утроби не може се хранити на исти начин као ван утробе, нити његова мајка, која је наjсамилосније створење према њему, може директно да га нахрани. Због тога је Аллах Узвишени створио у жени одређене излучевине кроз које се плод директно храни, без потребе за уобичајеним начином исхране и варења. Те излучевине доспевају у његово тело путем крви кроз пупчану врпцу, продиру у његове вене и тако га хране. Нека је узвишен Аллах, Који најлепше ствара!
То је сврха и мудрост хајза, те стога, када жена затрудни, хајз јој се прекида, осим у ретким случајевима. Такође, мали број жена које доје имају хајз, а нарочито у првом периоду дојења.
Друго поглавље: Време и трајање хајза
Ово поглавље садржи два сегмента:
Први: Године живота у којима се јавља хајз
Други: Трајање хајза
Године живота у којима се јавља хајз Хајз се углавном јавља између дванаесте и педесете године. Међутим, може се појавити и пре или после тог периода, у зависности од физичког стања жене, као и од средине и климе у којој живи.
Учењаци, нека им се Аллах смилује, разилазе се у мишљењу о томе да ли хајз код жене настаје и завршава у строго одређеном животном добу, у смислу да се не може појавити пре или после тог периода, а ако се ипак појави, да ли се онда сматра хајзом или крвљу која је узрокована неком болешћу и поремећајем?
Након што је споменуо разилажење улеме у вези с тим питањем, eд-Дарими је рекао: „Све ове ставове сматрам погрешним, јер је једино меродавно постојање крви. Па ако се крв појави, свеједно у којој количини, стању или годинама, то бива хајзом. А Аллах најбоље зна.“
Ово што је казао eд-Дарими је исправно, а наведени став је одабрао и шејхул-ислам Ибн Тејмије. Стога, кад год жена види крв хајза, она је у стању хајза, па макар то било пре девете или после педесете године. Разлог томе јесте што су Аллах и Његов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, везали прописе хајза за његову појаву и нису га ограничили одређеним годинама. Стога је обавеза узети његово појављивање као једино што је меродавно. За ограничавање хајза на одређене године потребан је доказ из Кур'ана или Суннета, а таквог доказа у ова два извора нема.
Други део овог питања о којем ћемо говорити јесте временски период трајања хајза.
По питању трајања хајза, учењаци се разилазе на шест или седам ставова. Ибнул-Мунзир, рахимехуллах, је рекао: „Једна скупина каже: ‘Не постоји ни доња ни горња граница у трајању хајза.’“
Овај став идентичан је претходно споменутом ставу Ед-Даримија, што је и одабир Ибн Тејмије. То је најисправнији став, јер на њега указују текстови Кур'ана и Суннета, као и аналогија.
Први доказ: Речи Узвишеног Аллаха: „И питају те о месечном прању, реци: ‘То је непријатност, па се клоните жена у време месечног прања, и не приближавајте им се све док се не очисте.‘“(Ел-Бекара, 222.) Узвишени Аллах је одредио да забрана престаје када се жена очисти, а није одредио да та забрана престане након једног дана или ноћи, или након три или петнаест дана. Ово је доказ да је основни узрок споменутог прописа постојање хајза, односно, пропис ће ступити на снагу сходно томе да ли се појавио хајз. Дакле, пропис је важећи све док хајз постоји. Оног момента када хајз престане, престају и прописи везани за њега.
Други доказ: У Муслимовом „Сахиху “наводи се да је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао Аиши, која је добила хајз након што је ступила у обреде умре: „Ради оно што раде хаџије, осим тавафа око Кабе, док се не очистиш.“ Аиша је рекла: „Очистила сам се од хајза када је био Бајрам.“
А у два „Сахиха“ стоји да јој је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао:„Сачекај, па када се очистиш, изађи до Тен'има.“ Тиме је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, одредио престанак забране њеним купањем и није тај завршетак временски одредио. Ово је доказ да се пропис везује за постојање и непостојање хајза.
Трећи доказ: У Кур'ану и Сунету Аллаховог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, нема тих временских и бројчаних ограничења, нити појединости које су споменули неки исламски правници по овом питању. Да та ограничења постоје, било би нужно да буду појашњена и споменута у Кур'ану и Сунету. Осим тога, да су којим случајем ове појединости део онога што је људима обавеза познавати и чиме су задужени да обожавају Аллаха, сасвим је сигурно да би све то било појашњено у кур'анско-хадиским текстовима. Ово посебно због важности других шеријатских прописа који се надовезују на овај, попут намаза, поста, брака, развода, наслеђа и слично. Дакле, све би ово у том случају било појашњено, као што нам је појашњен број намаза, времена за намаз, број реката и сеџди, зекат, имовина и количина (нисаб) на коју се он даје, категорије којима се даје, пост, његово време и трајање, хаџ и његови прописи, као и све остало мимо тога. Пример ових детаљних појашњења јесу и правила понашања приликом конзумирања јела и пића, спавања, полног односа, седења, уласка у кућу и изласка из ње, обављања нужде. Чак је појашњено колико се пута треба опрати и обрисати након физиолошке потребе. Појашњене су нам и мање и веће ствари од ових, а све то указује да је Узвишени Аллах усавршио Своју веру и употпунио благодат према верницима. Узвишени Аллах је рекао „ Ми теби објављујемо Књигу као објашњење за све.“ (Ен-Нахл, 89.) Такође је казао: „Кур'ан није измишљена беседа, он потврђује Књиге пре њега објављене, и објашњава све, и путоказ је и милост народу који верује. “(Јусуф, 111.)
С обзиром на то да у Аллаховој Књизи и Сунету Његовог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, нема тих детаља и временских ограничења хајза, јасно је да такви ставови немају упоришта. Прописи се везују за сам појам хајза, односно његово постојање или непостојање. Овај доказ који смо споменули, односно непомињање прописа хајза у Кур'ану и Сунету, јесте доказ који указује да такве закључке (који нису наведени и споменути) не узимамо у обзир. Овај принцип може бити користан не само у овом питању већ и у другим научним питањима. То је зато што се шеријатски прописи могу заснивати само на Кур'ану, Сунету, консензусу (иџмау) или исправној аналогији (кијасу). Шејхул-ислам Ибн Тејмије у једном свом правилу каже: „Пример томе је појава хајза, за који су везани различити прописи у Кур'ану и Сунету. Овој појави, и поред тога што је у великој мери заступљена и што је то пропис за којим постоји велика потреба, није одређен ни најкраћи ни најдужи период трајања, нити трајање периода чистоће између два хајза. У арапском језику се не прави разлика између једног и другог временског периода, па онај ко хајзу у томе одреди неку границу, поступио би супротно Кур'ану и Сунету.“
Четврти доказ: Исправна аналогија. Аллах Узвишени је објаснио да је хајз неугодност. Када год је хајз присутан, присутна је и неугодност. Нема разлике између другог и првог дана, нити између четвртог и трећег. или између шеснаестог и петнаестог, или између осамнаестог и седамнаестог дана. Хајз је хајз и неугодност је неугодност, а правни узрок прописа постоји током свих дана хајза. Како се онда може правити разлика између два дана, ако у свим тим данима постоји исти правни узрок? Зар то није супротно исправној аналогији? Односно, зар исправна аналогија не изједначава два дана у пропису због њихове изједначености у постојању правног узрока прописа?
Пети доказ: Мноштво разилажења оних који одређују временске границе и нестабилност њихових ставова. Ово јасно указује да се ради о питању за које нема доказа по којем је обавеза поступати. Споменути ставови су производ иџтихада, који може бити исправан или погрешан, те ниједан од њих није пречи од другог. А Кур'ан и Суннет су извори којима се треба обратити приликом разилажења.
Када узмемо у обзир снагу овог става, да нема границе за најкраћи ни за најдужи хајз и да је то одабрани став, онда знај да се свако природно крварење које жена уочи, а које није узроковано повредом или слично, сматра хајзом, без обзира на доб и трајање. Међутим, ако би се десило да траје непрекидно, да не престаје, или да престаје на веома кратко време, дан или два током месеца, тада у таквом случају има пропис истихазе. Истихаза и прописи везани за њу биће појашњени накнадно, ако Бог да.
Шејхул-ислам Ибн Тејмије каже: „Правило гласи: свако крварење које се појави из материце представља хајз, осим ако се нађе оно што указује да је реч о истихази.“
Такође је рекао: „Свака појава крви сматра се хајзом, осим ако се зна да је она настала из вене (тј. ако је у питању обична крв) или услед повреде (болести).“
Овај став, и поред тога што има доказе који указују на његову исправност, такође је најједноставнији за спознају и разумевање, као и за практиковање, за разлику од ставова који одређују временске границе. Сходно свему споменутом, он је најпречи да се прихвати и спроведе, јер је у складу са духом ислама и његовим универзалним правилом одабира онога што је лакше. Узвишени Аллах каже: „И није вам у вери учинио потешкоћу.“ (Ел-Хаџџ, 78.) Рекао је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем: „Заиста је вера лагана, без потешкоћа. Ко год у вери претерује и цепидлачи, вера ће га савладати. Зато се држите умерености (средине), а ако неко од вас не буде у стању нешто обавити у потпуности, нека то обави онолико колико може. Ако будете тако поступали, радујте се.“ (Бухари)
Једна од особина Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, била је и та да је између две ствари увек бирао ону лакшу, под условом да није грех.
Хајз код труднице
У великој већини случајева, када жена затрудни, хајз јој се прекида. Имам Ахмед, рахимехуллах, каже: "Жене препознају почетак трудноће по престанку хајза." Ако се деси да трудница види крв пред сами порођај, на два или три дана, уз то имајући трудове или грчеве, онда је то крв нифаса.
А ако трудница види крв много пре времена порођаја, или близу порођаја, али без грчева, тада се не ради о крви нифаса. Међутим, поставља се питање: да ли је то онда хајз, или је у питању крв узрокована неким поремећајем, за коју не важе прописи хајза?
Постоји разилажење међу исламским учењацима по овом питању, а исправно је да се ради о хајзу, под условом да се јавља на уобичајен начин. Разлог је што правило гласи: свако крварење код жене сматра се хајзом, осим ако постоји нешто што јасно указује да није. А у Кур'ану и Сунету нема ничега што указује да трудница не може имати хајз.
Ово је мезхеб Малика и Шафије, те одабир шејхул-ислама Ибн Тејмије, који у свом делу "Ел-Ихтијарат", на 30. страни, каже: „Бејхеки каже да је то један од ставова Ахмеда, чак да је то последње мишљење које је заступао.“
Када смо ово утврдили, треба нагласити да за трудницу у стању хајза важе сви прописи као и за ону која није трудна, осим у два шеријатска питања:
Прво: Развод брака (талак) Забрањено је дати талак жени у стању хајза, која није трудна и којој би био обавезан причек (иддет), док је трудници дозвољено дати талак у том стању, јер се давање развода жени у стању хајза која није трудна супротставља речима Узвишеног: „Ви их у време када су чисте разведите.“ (Ет-Талак, 1.) А што се тиче давања развода трудници у стању хајза, то се не супротставља речима Узвишеног, јер њен причек траје док се не породи, за разлику од оне која није трудна, којој причек траје три хајза. Зато није забрањено дати јој развод после односа, за разлику од оне која није трудна.
Друго: Трудници се причек не мери по броју хајзова, нити завршава са завршетком трећег хајза. Причек труднице се завршава порођајем, свеједно била у стању хајза или нe. Узвишени Аллах каже: „Трудне жене чекају све док не роде.“ (Ет-Талак, 4.)
Треће поглавље: Неуобичајене појаве у хајзу
Имамо више врста неуобичајених појава у хајзу:
Прва: Поремећај у трајању хајза, тако да хајз траје дуже или краће од уобичајеног. Пример за ово је када жени уобичајени циклус траје шест дана, али јој се продужи на седам, или када јој циклус обично траје седам дана, али се очисти након шест.
Друга: Поремећај у периодичности или редовности хајза, па се дешава кашњење или рањење у односу на уобичајен термин у месецу. На пример, да јој период хајза буде крајем месеца, али се помери на почетак.
Учењаци се разилазе по питању прописа ове две врсте. Исправно је да је то хајз ако се види крварење, а када се оно прекине, онда је то завршетак; свеједно да ли је трајао дуже или краће, и свеједно да ли је закаснио или поранио. Раније смо споменули доказ који иде у прилог нашем ставу, јер је Законодавац везао прописе за појаву хајза.
Ово је мезхеб Шафије, те одабир и шејхул-ислама Ибн Тејмије, а подржао га је и Ибн Кудаме који је рекао: „Да се на ово питање гледа на начин како је то појашњено у мезхебу, онда би то Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, појаснио своме уммету, и не би такво појашњење изоставио.“ Разлог томе је што није дозвољено одложити појашњење прописа од оног момента када постоји потреба за њим. Његове, саллаллаху алејхи ве селлем, супруге, као и друге жене ван његове породице, у сваком времену су имале потребу за таквим појашњењем. Једино што је пренесено од Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, у погледу тога, јесте да је споменуо хајз, без много детаљисања, осим у случају жене која има истихазу.
Трећа врста: Жути или смеђи исцедак, који ако се појави у времену хајза, или након хајза али спојен са хајзом тако да никако није било потпуне чистоће, онда има прописе хајза; а ако се појави у времену чистоће, одвојено од хајза, онда се не третира као хајз и нема његове прописе. Доказ за то су речи Умму Атије, радијаллаху анха: „Нисмо се освртале на жути и смеђи исцедак након што наступи чистоћа.“ Овај хадис бележи Ебу Давуд са исправним ланцем преносилаца. Такође, ово је забележио и Бухарија, али без речи “у времену чистоће“. Међутим, поглавље у којем га је навео гласи: „Поглавље о жутом и смеђем исцедку у данима мимо хајза.“
Ибн Хаџер у свом коментару на Бухаријин „Сахих“ то коментарише следећим речима: „Тиме се указује на помирење између претходног хадиса од Аише, радијаллаху анха, у којем стоји: ‘...све док не видите бели исцедак’; и хадиса Умму Атије, о којем говоримо. Хадис Аише се односи на жути и смеђи исцедак у времену хајза, а хадис Умму Атије на жути и смеђи исцедак у времену мимо хајза, то јест у времену чистоће.“
Бухари наводи хадис Аише, радијаллаху анха, пре овог поглавља као муаллек предају (која је без потпуног или делимичног ланца преносилаца): „Жене су јој слале своје крпе (нешто слично данашњем улошку) на чијем памуку је био жућкасти исцедак, па би им Аиша поручивала: ‘Немојте журити (с купањем) све док не видите бели исцедак.’“
Бели исцедак је излучевина која излази из роднице по престанку хајза.
Четврта врста: Прекиди у хајзу, тако да један дан излази крв, а други дан престане излазити, и слично томе. У погледу тога постоје два стања:
Прво: Да је то код жене стално стање. У таквом случају, то крварење има пропис истихазе.
Друго: Да ти прекиди у хајзу код жене нису стална појава, већ повремена, те да притом има уредан период чистоће. Учењаци се разилазе у погледу прописа тих кратких периода чистоће у прекидима хајза: да ли ће ти периоди имати пропис чистоће или пропис хајза?
Званични став шафијског и ханефијског мезхеба је да ти прекиди имају пропис хајза. Овај став су изабрали и шејхул-ислам Ибн Тејмије и Ибн Кади ел-Џебел. Разлог томе је што се у тим кратким прекидима не види бели исцедак и зато што, ако бисмо рекли да ти прекиди имају пропис чистоће, онда би крварење пре и после тога имало пропис хајза. То није утврдио нико од учењака, јер би се у том случају причек након развода могао завршити за пет дана. Осим тога, још један разлог је и то што, ако бисмо рекли да има пропис чистоће, жена би имала потешкоћу због обавезе обредног купања свакa два дана. А у вери нема тешкоће, због чега смо Аллаху захвални.
Познати став ханбелијског мезхеба јесте да се крварење третира као хајз, а прекиди као чистоћа, осим у случају да такво стање (хајз са прекидима) потраје дуже од најдужег времена хајза (које је код њих петнаест дана). Тада би све што пређе преко тог периода имало пропис истихазе.
Ибн Кудаме је рекао: „Може се рећи и да сваки прекид крварења који траје мање од једног дана не представља чистоћу, на основу мишљења којег смо споменули у поглављу о нифасу, а то је да се не осврће на прекид који траје мање од једног дана. Ово је исправно мишљење, иншаАллах, јер крв хајза час тече час не тече, а ако бисмо рекли да је обавеза купати се сваких сат времена, то би представљало потешкоћу која се у шеријату не признаје.“ Узвишени је казао: „И у вери вам није ништа тешко прописао.“ (Ел-Хаџџ, 78.) Ибн Кудаме је у наставку појаснио: „Сходно томе, прекид крварења који траје мање од једног дана неће се сматрати чистоћом, осим у случају да жена види оно што указује на чистоћу, попут белог исцедка, или да се то деси на уобичајеном завршетку њеног периода.“
Овај став представља средину између два става, а Аллах најбоље зна који је став исправан.
Пета врста: Влажност без крви. Ако жена види ово у периоду хајза или је спојено за хајзом (пре или после уобичајеног периода хајза), сматраће се хајзом, а ако то види у периоду чистоће, онда неће имати пропис хајза. То је попут жутог и смеђег исцедка, па стога узима и њихов пропис.
Четврто поглавље: Прописи везани за хајз
За хајз се везује много прописа, чији број прелази и преко двадесет, а ми ћемо споменути само оне за којима постоји највећа потреба.
Први пропис: Намаз. Наиме, за жене у стању хајза спада обавеза намаза, и штавише, намаз јој је тада забрањен, било да је у питању фарз или нафила. Ако би жена клањала у том стању, њен намаз не би био исправан. Међутим, ако би добила хајз на почетку неког намаског времена онолико колико је могла стићи да обави један цели рекат пре него што је хајз наступио, обавезна је да тај намаз наклања када јој се хајз заврши.
На пример, ако би жена добила хајз након заласка Сунца и наступања акшам намаза, тако да је имала времена да обави један цели рекат акшамског фарза пре него што јој је наступио хајз, обавезна је да тај намаз наклања након што јој се хајз заврши. Разлог томе је што је стигла да буде у времену када је обавеза намаза већ наступила, а могла је стићи да клања један рекат пре него што је хајз прекинуо њену могућност извршења намаза.
Други пример је жена којој се хајз заврши пре изласка Сунца (пре истека времена сабахског намаза) у оном моменту када је имала довољно времена да обави један рекат сабахског фарза пре него што Сунце почне излазити. И њој је обавеза да наклања тај намаз након што се окупа, јер је могла стићи да клања један рекат пре истека времена намаза.
Међутим, ако би то време у којем је могла стићи да клања део намаза било краће него што је потребно за један цели рекат, попут тога да добије хајз одмах после наступа акшама или да јој се хајз заврши тренутак пре изласка Сунца, тада не би имала обавезу да наклања те намазе; због речи Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем: „Ко стигне да клања један рекат од намаза, тај је стигао на намаз.“ (Бележе Бухарија и Муслим) Из хадиса се разуме да онај ко не стигне да клања један рекат, тај није стигао на намаз.
Следеће шеријатско правно питање односи се на жену којој се хајз заврши пред истек икиндијског времена, тако да је могла стићи да клања један рекат икиндије у њеном времену. Да ли јој је обавеза да наклања подне намаз заједно са икиндијом? Исто тако, да ли је обавеза жени која је могла стићи да клања један рекат јације у њеном времену да наклања и акшам заједно са јацијом?
Учењаци се разилазе по овом питању, а исправно је да је жени обавеза да наклања само онај намаз од којег је могла стићи да клања један цели рекат у његовом времену, то јесте само икиндију и само јацију. На то указују речи Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем: „Ко стигне да клања један рекат икиндијског фарза пре него што сунце зађе, тај је стигао да обави икиндију.“ (Бухари и Муслим) А није рекао, саллаллаху алејхи ве селлем: „...тај је стигао обавити подне и икиндију.“
Дакле, није споменуто да је обавезан клањати подне намаз, а шеријатско правило гласи: „Основа је да ниси обавезан нешто учинити“. Ово је став Ебу Ханифе и Малика, као што је навео имам ен-Невеви.
Што се тиче учења зикрова, текбира, теспиха (субханаллах), техмида (елхамдулиллах), изговарања бисмиле пре јела и осталог, читања хадиса, фикха, учења дова и аминања на њих, слушања Кур'ана – ништа од тога није забрањено жени у стању хајза. Забележено је у два „Сахиха“и другим збиркама да је Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, учио Кур'ан, наслоњен на крило Аише, радијаллаху анха, док је она била у стању хајза.
Такође, у два Сахиха стоји да је Умму Атијја, радијаллаху анха, чула Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, да је рекао: „Нека изађу девојке и жене у хајзу на бајрамски намаз, како би присуствовале општем добру и дови верника, с тим да се жене у хајзу одмакну од места клањања.“ (Бухари и Муслим)
Што се тиче тога да жена у стању хајза учи Кур'ан, нема сметње да то чини на начин да гледа у мусхаф и размишља, али без изговарања језиком. Другим речима, може ставити мусхаф испред себе, посматрати ајете и учити их у мислима. Имам Невеви у делу „Шерх ел-Мухеззеб“ каже: „Нема разилажења око дозвољености тога.“ Међутим, када је реч о учењу Кур'ана тако што се изговарају речи, став већине учењака јесте да је то жени у стању хајза забрањено.
С друге стране, Бухари, Ибн Џерир ет-Табери и Ибнул-Мунзир сматрају да је жени у стању хајза дозвољено да учи Кур'ан изговарајући речи.
Исто тако, у делу „Фетхул-Бари,“ Ибн Хаџер наводи став Малика и стари став Шафије да је жени у стању хајза дозвољено да учи Кур'ан. Поред тога, Бухари преноси, без ланца преносилаца, да је то став Ибрахима ен-Нехаија.
Шејхул-ислам Ибн Тејмије у делу „Ел-Фетава,“ Меџму'ул-фетава, је рекао: „Забрана учења Кур'ана жени у хајзу није споменута у Суннету, због слабости хадиса у којем се каже: ‘Нека жена у хајзу и онај ко је џунуп не уче ништа од Кур'ана.’ Ауторитети хадиске науке су сложни да је тај хадис слаб. Осим тога, жене у времену Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, имале су хајз, па да им је учење Кур'ана било заиста забрањено, попут забрањености намаза, Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, би томе подучио уммет, мајке верника би то познавале и као такво било би забележено и пренесено.“
Према томе, ако узмемо у обзир да од Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, нико не преноси да је то забрањено, није га дозвољено учинити харамом. Ако он то није забранио и поред мноштва оних који су били у потреби да то знају у његовом времену, то значи да то није забрањено.
Међутим, пошто знамо да је то питање о којем се учењаци разилазе, треба рећи да је жени у хајзу прече да остави учење Кур'ана, осим у ситуацији када за тим има потребу, као на пример ако ради као учитељица у школи Кур'ана, или ако мора обнављати за испит, преслушавање и слично томе.
Други пропис о којем ћемо говорити јесте пост. Наиме, пост је забрањен жени у стању хајза, свеједно био фарз или нафила, нити ће бити исправан ако би постила. Међутим, обавеза јој је да напости пост који је фарз, због хадиса који преноси Аиша, нека је Аллах задовољан њоме: „Имале смо хајз па нам је наређено да напостимо пропуштено, а није нам наређено да наклањавамо намазе.“ Муттефекун алејхи.
Ако би јој се десио хајз у току поста, пост би јој био покварен, чак и ако би је снашао тренутак пред залазак Сунца, и била би јој обавеза да напости тај дан, ако се ради о фарзу. Док ако би осетила симптоме хајза пред сами залазак Сунца, међутим, ништа јој не изађе све до после заласка, пост би јој био исправан, што је исправнији став; јер се пропис заснива на појави крви.
Такође, Посланик, саллаллаху алехи ве селлем, је упитан да ли се жена мора купати након што у сну види оно што види човек (мисли се на полуцију), па је одговорио: Да, ако примети влажност.“ Овде је везао пропис за виђење менијја, а не за оно што човек осети у организму. Исто тако важи и за хајз. Прописи хајза не важе док се јасно не види да је крв изашла.
Затим, ако наступи зора док је жена у стању хајза, пост јој за тај дан не важи, макар јој престао и тренутак по наступу зоре.
А ако јој престане пред сами наступ зоре, па запости, пост ће јој бити исправан, без обзира што ће се морати окупати након наступања зоре. На то указује хадис Аише, нека је Аллах задовољан њоме, која је казала: „Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, би се будио као џунуп од сполног односа, а не због полуције, па би запостио у рамазану.“ Хадис бележе Бухарија и Муслим..
Трећи пропис је везан за таваф око Ка'бе, који је забрањен жени у стању хајза, свеједно био фарз или нафила. Истовремено, ако би га обавила, не би јој био исправан. Остале радње на хаџу су јој дозвољене, попут са'ја између Сафе и Мерве, стајања на Арефату, ноћења на Музделифи и Мини, бацања каменчића и осталих обреда хаџа и умре. Доказ томе су речи Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, које је рекао Аиши када је добила хајз: „Ради све што раде хаџије, осим тавафа око Ка'бе све док се не очистиш.“
Сходно наведеном, ако би жена обавила таваф, а одмах након тога јој се појави хајз, или јој се појави у са'ју, то не би било спорно.
Четврти пропис јесте везан за необавезност опроштајног тавафа. Ако би жена обавила све обреде хаџа и умре, а потом добила хајз пре самог опроштајног тавафа и одласка, нема сметње да напусти Ка'бу иако није обавила опроштајни таваф. На то указује хадис од Ибн Абаса, радијаллаху анхума, који је рекао: „Наредио је (Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем) људима да им последња ствар у Мекки, пре одласка, буде опроштајни таваф, осим жени која има хајз.“ Хадис бележе Бухарија и Муслим..
Није похвално жени у хајзу да пред одлазак долази на врата Месџидул-харама и дови, јер то није пренесено од Посланика, саллаллаху алеихи ве селлем, а ибадет се заснива на ономе што је пренешено. Није похвално жени у хајзу да пред одлазак долази на врата Месџидул-харама и дови, јер то није пренесено од Посланика, саллаллаху алеихи ве селлем, а ибадет се заснива на ономе што је пренесено. Ако би се десило да муж пусти жену док је у стању хајза, због тога би био грешан, морао би се Аллаху покајати и жену вратити. Затим, ако буде хтео да је пусти, обавеза му је да то уради онако како су наредили Аллах и Његов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем. Дакле, након што је врати, те сачека док се не очисти од хајза у којем ју је пустио, потом сачека да опет добије хајз, те да се и од њега очисти, а након тога ако жели може је развести, пре неко буде имао однос са њом.
Дакле, није јој наредио да иде код врата Месџидул-харама, јер да је то прописано, он би то и појаснио. Што се тиче хаџског и умранског тавафа, њихова обавеза не спада, већ их мора обавити када се очисти.
Пети пропис се односи на забрану боравка жене у хајзу у џамији, чак и на мусали за бајрам-намаз. Доказ томе је хадис Умму Атиије, радијаллаху анха, која је чула Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, који је рекао: „Нека изађу старице, девојке и жене у хајзу“ - а у њему стоји: „нека се жене у хајзу удаље од мусале.“ Хадис бележе Бухарија и Муслим.
Шести пропис везан за жене у хајзу јесте да им је забрањен сполни однос. Та забрана односи се и на мужа и на жену, а њој, такође, није дозвољено да му допусти сполни однос у том стању. Доказ овоме су речи Узвишеног: „И питају те о месечном прању, реци: ‘То је непријатност!’ Зато, не опћите са женама за време месечног прања, и не прилазите им док се не очисте!“ (Ел-Бекара, 222.) Реч „мехид“ (المحيض) означава време (циклус) и место хајза (сполни орган). Такође, у вези са овим, Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, каже: „Чините са њима све осим сполног односа.“ Хадис бележи Муслим. Да, забрана сполног односа са супругом у стању хајза је установљена консензусом учењака исламских правних школа.
Вернику није дозвољено да прекрши ову забрану која је јасно установљена у Кур'ану, Суннету и консензусу учењака. Ко чини супротно супротставља се Аллаху и Његовом Посланику, саллалаху алејхи ве селлем, и следи пут који није пут верника. Имам ен-Невави преноси говор Шафије, рахимехуллах, који је казао: „Онај ко то учини, починио је велики грех.“ Ен-Невави затим каже: „Учењаци из нашег и других мезхеба су рекли: ‘Ко дозволи сполни однос са женом у хајзу, такав се третира као неверник.’“ Ел-Меџму', 2/374.
Дозвољено је човеку, Аллаху хвала, оно што ће му удовољити страст, али без сполног односа, као што су љубљење, грљење и све остало, осим сполног односа. Међутим, оно што је између пупка и колена жене треба бити покривено. О томе је Аиша, радијаллаху анхума, рекла: „Посланик, салаллаху алејхи ве селлем, ми је наредио док сам била у хајзу да се застрем испод паса, па би ми прилазио.“ Хадис бележе Бухарија и Муслим.
Седми пропис: Забрана талака (развода брака) са женом у стању хајза. На то указују следеће речи Узвишеног: „О Веровесниче, кад будете хтели жене да пустите, ви их у време кад су чисте пустите.“(Ет-Талак, 1.) Дакле, у стању када могу почети бројати период чекања (иддета), тада је дозвољено жену разводити, а то је могуће само док је трудна или у времену чистоће након хајза, у којој нису имали однос. Ако је пусти док је у стању хајза, не може почети бројати период чекања, јер се тај хајз не рачуна. Затим, ако је пусти у периоду чистоће у којој је имао однос са њом, поново не може одредити почетак период чекања. Разлог томе је што се не зна да ли ће остати трудна, па да се период чекања мери трудноћом, или неће, па да се мери бројем хајзова. Стога, пошто не можемо сигурно одредити врсту и почетак периода чекања, развод брака ће бити забрањен све док се то са сигурношћу не буде могло утврдити.
Тако да је давање талака (развода) жени у стању хајза забрањено сходно наведном ајету. На то указује и хадис од Ибн Омера, који је забележен у два Сахиха, да је он дао талак (развод) својој жени у стању хајза, па је о томе Омер обавестио Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, на што се он наљутио и рекао: „Нареди му да је врати и да сачека док се не очисти, потом да добије хајз и од њега се очисти. Након тога, може ако жели да је задржи или ако жели да је пусти пре него што са њом има сполни однос. То је причек пред који је Аллах наредио да се жена пусти.“
Од забране давања развода у стању хајза изузимају се три ситуације:
Прва: Да талак буде пре него што се први пут осами са њом или пре него што имају сполни однос. У тој ситуацији је талак жени у хајзу дозвољен. Јер она тада нема причека, па у том случају талак није противан прописима. Узвишени је казао: „Ви их у време кад су чисте пустите.“(Ет-Талак, 1.)
Друга ситуација: Да трудница буде разведена у стању хајза, о чему смо већ говорили.
Трећа ситуација: Да талак (развод) буде уз компензацију. Дакле, нема сметње да муж пусти жену у хајзу а да му она плати за то.
На пример, ако између супружника постоје лоши међусобни односи, па супруг узме материјалну надокнаду од жене у замену за развод који ће јој дати, то је дозвољено чак и када је жена у стању хајза. Доказ томе је хадис Ибн Абаса, радијаллаху анхума, у којем се наводи да је супруга Сабита ибн Кајса ибн Шеммаса дошла Посланку, саллаллаху алејхи ве селлем, и рекла: „О Аллахов Посланиче, ја њега не корим ни због морала ни због вере, већ не желим да негирам његово доброчинство.“ Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, ју је одговорио: „Хоћеш ли му вратити његов врт (који јој је поклонио као мехр, оп. прев.)?“ На шта је одговорила: „Хоћу.“ Затим је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао: „Прихвати врт и разведи је.“ Хадис бележи Бухари.
Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, није питао да ли је она у стању хајза, јер се ту ради о посебној врсти талака путем искупа с којим се жена растаје од супруга. Стога је оваква врста талака дозвољена и у стању хајза, ако се за тим укаже потреба.
Ибн Кудама, образлажући дозвољеност талака (развода) искупом жене у стању хајза (ар. хул'), рекао је (7/52): „Талак (развод) у стању хајза забрањен је због штете коју жена може трпети као последицу продуженог трајања причека, док талак (развод) путем искупа отклања штету коју жена трпи због лошег брачног суживота или због заједничког живота са особом коју не подноси, што је у ствари већа штета од оне коју подноси због продуженог причека. Према томе, дозвољено је одабрати мању штету, како би се спречила већа. Из тог разлога, Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, није питао ону која је тражила талак (развод) искупом да ли је у стању хајза.“
Са друге стране, када се ради о склапању брака, он је дозвољен жени у стању хајза, јер је основа код таквих питања дозвољеност, докле год немамо доказ да је нешто забрањено. Међутим, мушкарцу није дозвољено да се осами са њом све док се не очисти и окупа, ако зна да се неће моћи суздржати од интимног односа, јер је однос у стању хајза забрањен. А ако се може суздржати, онда му је дозвољено.
Осми пропис јесте да се трајање причека одређује бројем хајзова. Па ако човек пусти жену са којом је имао интимни однос или се са њом интимно осамио, обавезан јој је причак у трајању од три пуна хајза ако припада оним женама које имају хајз и ако није трудна. Узвишени је рекао у том контексту: „Пуштене жене нека чекају три месечна прања.“ (Ел-Бекара, 228.) Дакле, чека се три хајза. Ако је трудна, њен причек ће трајати до порођаја, без обзира на то да ли је период дуг или кратак. Доказ за то су речи Узвишеног: „А оне које су трудне, време чекања за њих је док се не породе.“ (Ет-Талак, 4.) А ако је од оних које немају менструацију, било због младости, старости или здравственог стања, као на пример да јој је одстрањена материца или слично томе, онда ће јој иддет трајати три месеца. Узвишени је рекао: „А оне жене ваше, које су изгубиле наду у месечно прање - ако сумњате - оне треба да чекају три месеца, као и оне које га још нису добиле!“ (Ет-Талак, 4.) А ако се ради о особи која добија хајз, али је престала да га има због познатог узрока, попут болести, дојења и слично томе, онда ће јој причек трајати све док јој се хајз не врати, па да њим измери причек. Ако би се десило да јој се хајз не врати упркос томе што је нестао узрок његовог престанка – као, на пример, да оздрави од болести или престане да доји – тада ће јој причек трајати пуних годину дана од момента када је узрок престанка хајза нестао. Ово је најисправнији став по овом питању, јер је у складу са шеријатским правилима. Јер је то стање – да нестане узрок престанка хајза, а сам хајз се не поврати – слично ономе у којем јој је хајз престао без познатог узрока, чији је пропис да, као пуштеница, проведе у причеку једну пуну годину. Девет месеци као превенција за трудноћу, колико трудноћа углавном траје, уз три месеца причека оне која не добија хајз.
Ако би развод био пре првог интимног односа или интимног осамљивања, у том случају жена нема причека. „О верници, кад се верницама ожените, а онда их, пре ступања у брачни однос, пустите, оне нису дужне да чекају одређено време које бисте ви бројали, већ их дарујте и лепо их отпремите.“ (Ел-Ахзаб, 49.)
Девети пропис је везан за утврђивање постојања трудноће, и под њега потпадају следеће ситуације:
Утврђивање постојања плода који наслеђује. Наиме, ако би умрла блиска особа удате жене, а њен плод би наслеђивао ту особу, тада њен супруг неће имати однос са њом док она не добије хајз или док се не утврди постојање трудноће. Уколико се испостави да је у тренутку смрти ближњег она већ била трудна, пропис је да тај плод наследи умрлoг, јер је постојао у тренутку смрти онога кога наслеђује. Ако жена добије хајз, значи да свака каснија трудноћа која би се појавила после тог хајза није постојала у часу смрти умрлoг, те не може наследити.
Десети пропис у вези са хајзом јесте обавеза обредног купања (ар. „гусул“) по престанку хајза. Доказ за то су речи Веровесника, саллаллаху алејхи ве селлем, упућене Фатими бинт Еби Хубејш: „Када добијеш хајз, не клањај намазе, а када ти се заврши, окупај се и клањај.” (Бележи га Бухари)
Најмања обавеза приликом купања јесте да вода обухвати цело тело, укључујући и кожу главе испод косе, а најбоље је да се купање обави онако како је описано у хадису о гусулу. Преноси се да је Есма бинт Шекел, радијеллаху анха, упитала Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, о томе како ће се окупати жена којој престане хајз, па јој је рекао: „Окупаће се тако што ће узети воду и сидр (слично сапуну), и тиме опрати (стидно место) најбоље што може. Потом ће се полити водом по глави, снажно је протрљавши, тако да вода доспе до коже главе, а онда ће се цела полити водом. Након тога ће узети комад платна на који је ставила миск (врста мириса), и нанети га на себе.” На то је Есма питала: „А како ће се протрљати тиме?” Па је он одговорио: „Субханаллах!” (из стида и чуђења да јој то директно објасни) Тада је Аиша, радијеллаху анха, рекла: „Протрљаће тиме место где јој је излазила крв.” (Хадис бележи Муслим)
Жени која носи плетенице, није их обавеза расплитати приликом купања, осим у случају да су тако густо сплетене да онемогућавају да вода допре до коже главе. Доказ томе је хадис који бележи Муслим у свом Сахиху, да је Умму Селеме, радијаллаху анха, упитала Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, рекавши: „Ја сам жена која носи плетенице, па хоћу ли их расплитати када се будем купала од џунуплука?“ — У другој верзији: „Од хајза и џунуплука.“ — Па је одговорио: „Не треба. Већ ти је довољно да поспеш по глави три прегршти воде, а потом да се окупаш.“
Ако би се десило да жени престане хајз у току времена неког намаза, обавеза јој је да пожури са купањем како би стигла да клања тај намаз у његовом времену. Ако би је тако задесило на путу, те притом нема воде којом би се окупала, или има воду али се плаши могуће штете ако би је употребила – на пример, ако је болесна, па јој због болести штети употреба воде – тада ће узети тејемум (као замену за купање). То ће јој важити уместо воде све док не пронађе воду или док јој не престане разлог који јој спречава употребу воде.
Има жена којима хајз престане у времену неког намаза, а оне одложе купање све док не настане време другог намaзa, јер сматрају да не могу стићи да изврше потпуно обредно купање у том времену. Међутим, то није прихватљиво као доказ и оправдање. Из разлога што може да изврши оно што је најмања обавеза при купању, тако да стигне да обави намаз у његовом времену. Након тога може да се очисти на бољи и потпунији начин.
Пето поглавље: Прописи везани за истихазу
Истихаза представља континуирано излажење крви из жене, тако да она или уопште нема прекид, или су прекиди врло кратки, на пример један до два дана у току месеца.
Доказ за прво стање, у којем крв континуирано излази без прекида, јесте хадис који бележи Бухари, од Аише, радијаллаху анха, у којем је рекла: „Фатима бинт Еби Хубејш је рекла Аллаховом Посланику, саллаллаху алејхи ве селлем: ’О Аллахов Посланиче, крв ми никако не престаје’, а у другој верзији стоји: ’Крварим и никако да се очистим.’“
С друге стране, доказ за друго стање, у којем се дешавају ретки и кратки прекиди у крварењу, јесте хадис Хамне бинт Џахш, која је дошла Аллаховом Посланику, саллаллаху алејхи ве селлем, те му је рекла: „О Аллахов Посланиче, ја често и обилно крварим.” (Бележи га Ахмед, Ебу Давуд и Тирмизи. Тирмизи га је оценио веродостојним и навео да га је тако и Ахмед оценио, а да га Бухари сматра добрим)
Стања код жене која има истихазу:
Постоје три стања:
Прво стање: Жена која је имала редован месечни циклус у приближно исто време и истог трајања пре истихазе, поступаће у складу са тим. Сматраће хајзом оно крварење које је задеси у том истом периоду, а све ван тог периода биће истихаза. У складу са тим, и прописи које примењује биће различити за време хајза и за време истихазе.
Пример за то стање је жена која је имала редован хајз у трајању од шест дана на почетку сваког месеца, па јој се након тога појавила истихаза, услед које јој је крв почела излазити без прекида. Њен хајз траје, дакле, шест дана на почетку сваког месеца, а све ван тога ће бити истихаза. На то указује хадис Аише, радијаллаху анха, да је Фатима бинт Еби Хубејш рекла: „О Аллахов Посланиче, ја имам истихазу која никако не престаје, па да ли да оставим намаз?“ Рекао јој је: „Немој, јер је то обична крв. Не клањај намазе само у оном периоду кад си имала хајз, а након тога се окупај и клањај.“ Бележи га Бухари.
Док у Муслимовом Сахиху стоји да је Веровесник, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао Умму Хабиби бинт Џахш: „Немој клањaти онолико колико те је спречавао редовни хајз, а потом се окупај и клањај.“
Сходно споменутом, она која је имала редован и правилан хајз пре него што јој је почело континуирано крварење, неће клањaти само у оном периоду у којем је раније имала свој редован хајз. Након тог периода, окупаће се и наставити клањати, а неће обраћати пажњу на крв која јој и даље излази.
Друго стање: Она која није имала редован месечни циклус пре појаве истихазе, те јој крв континуирано излази од кад је први пут видела да јој крв излази. Она ће поступати путем распознавања особина крви, па ће хајз препознати по његовим специфичним обележјима: тамној боји крви, затим њеној густини и мирису. У складу с тим, примениће прописе хајза, а свaкo друго крварење мимо тога третираће као истихазу.
Пример за то стање је жена којој, откад је први пут приметила крв, она уопште није престала. Међутим, примећује да јој је крв током десет дана тамна, а остатак месеца светла; или да јој је у тих десет дана врло густа, а током остатка месеца ретка; или да тих десет дана има специфичан мирис, а остатак месеца нема никакав мирис. У том случају, хајз ће јој бити онда када јој је крв тамна, густа или има специфичан мирис, а све мимо тога третираће као истихазу. На то указују речи Веровесника, саллаллаху алејхи ве селлем, упућене Фатими бинт Еби Хубејш: „Ако се ради о крви хајза, онда ће се познати по тамноћи. Па када видиш да је тако, онда се уздржи од намаза, а када прође, окупај се и клањај, јер је све мимо тога обична крв.” (Бележe га Ебу Давуд и Несаи, а веродостојним су га оценили Ибн Хиббан и Хаким)
Овај хадис су учењаци прихватили и по њему поступали, иако има приговора на његов ланац преносилаца и сам текст хадиса. Сходно томе, прече је да се по њему поступа него по обичају код већине жена.
Треће стање: Жена која није имала редован месечни циклус, већ код ње постоји континуирано крварење од прве појаве крви, нити може да распозна крв хајза, јер јој је крв уједначена током целог месеца и нема знакове крви хајза. У тој ситуацији она ће поступати сходно ономе што је обичај већине жена. Дакле, хајз ће јој трајати шест или седам дана у сваком месецу, почев од оног дана у месецу када је први пут угледала крв, а све мимо тог периода сматраће истихазом.
Пример за то је жена која је први пут видела крв петог дана у месецу, а потом јој крварење није никако престало, нити може да распозна крв хајза због непостојања специфичних својстава. Она ће поступити тако да ће сматрати почетак хајза сваког петог дана у месецу, у трајању од шест или седам дана. На то указује хадис Хамне бинт Џахш, радијаллаху анха, у којем је рекла: „О Аллахов Посланиче, ја често и обилно крварим, што ме спречава од намаза и поста, па како да поступим?” Па ју је Аллахов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, упутио, рекавши: „Објаснићу ти. Стави крпу на сполни отвор, што ће спречити крварење.“ Она ће на то: „Крварење је веће од тога.“ Па јој је рекао: „То ти је због шејтанског удара. Сматрај хајзом шест или седам дана од тога. Након тога, окупај се и очисти, а затим клањај и пости наредних двадесет четири или двадесет три дана...” (Бележe га Ахмед, Ебу Давуд и Тирмизи, који га сматра веродостојним и преноси да је такав и код Ахмеда, а да је код Бухарије добар)
Речи Аллаховог Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем: „Шест или седам дана“ нису дате као могућност избора, већ су резултат иџтихада (то јест, нису прецизно дефинисане). Зато ће она проценити којој жени из своје породице телесно и по годинама највише личи, колико траје њихов хајз, те ће на основу тога себи одредити трајање хајза. Ако буде извесније да је шест дана, биће толико, а ако буде седам, онда ће одредити да јој хајз траје седам дана.
Стања која личе жени која има истихазу:
Могуће је да жену задеси нешто што ће јој проузроковати крварење из полног органа, попут операције материце и слично томе. Ово се дели на две врсте:
Прва врста: Да зна да после операције више не може имати хајз, као на пример да јој је одстрањена материца. У том случају на њу се неће односити прописи истихазе, већ само пропис оне која види бело прање, жути или смеђи исцедак у периоду чистоће после хајза. Према томе, неће никако остављати намаз и пост, нити ће избегавати полни однос, нити јој је обавезно купање због крварења. Међутим, обавеза јој је да се очисти од крви када буде хтела да клања, те да стави нешто на полни отвор, што ће јој спречити излазак крви на веш. Потом, имаће обавезу да се абдести када наступи време намаза, ако се ради о временски ограниченом намaзу, и потом да клања. А ако се ради о општим нафилама, требаће да се абдести непосредно пре клањања.
Друга ситуација: Да не зна да ли може имати хајз након операције, већ је могуће да га добије. У том случају на њу ће се односити прописи истихазе. На ово указују речи Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, упућене Фатими бинт Еби Хубејш: „То је обична крв, а не хајз, па када добијеш хајз, немој клањати.“
Његове речи: „Када добијеш хајз“ указују да пропис истихазе може имати само жена може имати хајз, а она која не може имати хајз, на њу се не односе прописи истихазе.
Прописи везани за истихазу:
Претходно смо појаснили када крв представља крв хајза, а када истихазе, и жена ће у складу са тим поступати.
Исто тако, говорили смо о најважнијим прописима хајза.
Што се тиче прописа истихазе, за њу важе исти прописи као и за чистоћу, тако да нема разлике у прописима између истихазе и чистоће, осим у следећим стварима:
Прва: Обавезност узимања абдеста пре сваког намаза. Доказ за то су речи Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, упућене Фатими бинт Еби Хубејш: „Потом се абдести за сваки намаз.“ (Бележи га Бухари у поглављу о прању крви) Значење хадиса је да мора узимати абдест за временски ограничене намазе тек након што наступи време намаза, а ако се ради о намазу који није временски ограничен, онда ће се абдестити када га буде хтела клањати.
Друга: Пре узимања абдеста за намаз, треба опрати крв и ставити нешто што ће спречити излазак крви на веш. На то указују речи Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, упућене Хамни: „Објаснићу ти. Памучна крпа ће ти спречити излазак крви на веш.“ Она рече: „Крварење је јаче од тога.“ „Онда комад платна“, рече он. „Крварење је јаче од тога,“ на то ће она. Тада јој Аллахов Посланик рече: „Онда притегни.“ (Део хадиса) Ако тако поступи, неће јој штетити крв која исцури на крпу, а на то указују речи Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, упућене Фатими бинт Еби Хубејш: „Немој клањати у данима хајза, па када ти хајз заврши, окупај се, те се абдести за сваки намаз и клањај, па макар ти изашла крв након тога.“ (Хадис бележе Ахмед и Ибн Маџе)
Трећа: Полни однос. Учењаци су се разишли око дозволе полног односа у стању истихазе ако се жена не боји блуда због апстиненције. Међутим, исправно је да је дозвољен, јер је у време Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, десет или више жена имало истихазу, па им Аллах и Његов Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, нису забранили полни однос. Штавише, речи Узвишеног Аллаха: „Зато, не опћите са женама за време месечног прања“ (Ел-Бекара, 222), указују на обавезу избегавања полног односа само у стању хајза. Још један доказ је то што је жени у стању истихазе дозвољено да клања намаз, а полни однос је на нижем степену од намаза у погледу прописаних ограничења. Сходно томе, аналогија полног односа у стању истихазе са полним односом у стању хајза није исправно, јер ове две ситуације нису једнаке, чак ни код оних који сматрају да је полни однос у стању истихазе забрањен.
Шесто поглавље: Прописи нифаса
Нифас је крв која излази из материце због порођаја. Она може да излази: уз сам порођај, после порођаја, пре порођаја на дан-два, уз појаву трудова.
Шејхул-ислам Ибн Тејмије је рекао: „Крв коју жена види када јој почну трудови, сматра се нифасом.“ Према Ибн Тејмији, то није ограничено на два-три дана пре порођаја, али под трудовима мисли на оне који се јављају непосредно пре порођаја. Крв која изађе пре порођаја без трудова не сматра се нифасом. Поред тога, учењаци су се разишли око тога да ли нифас има доњу и горњу границу трајања. Он је такође у посланици названој „Ел-Есма-у-лети а'ллекаш-шари'ул-ахкамe биха“ - „Имена за која је Законодавац везао прописе“ (стр. 37), рекао: „Нема ограничења за најкраће и најдуже трајање нифаса. На пример, ако претпоставимо да жена има крварење (после порођаја, оп. прев.) више од четрдесет, шездесет или седамдесет дана које јој потом престане, све ће се то сматрати нифасом. Међутим, ако јој крварење не буде престајало, онда ће се нифас рачунати четрдесет дана, а све преко тога неће. Тако се наводи у већини предаја.“
Сходно томе, кажем: - Жена која буде крварила више од четрдесет дана, ако примети знакове престајања крварења, сачекаће да се оно у потпуности заустави. У супротном, ако се знаци престанка не појаве, окупаће се када напуни четрдесет дана, јер је то уобичајено код већине жена. Међутим, ако то крварење (на крају четрдесетог дана) буде у време (у месецу) када јој се иначе јављао хајз, сачекаће још да јој прође то време хајза. Ако јој се тада крварење заврши, то ће сматрати својим уобичајеним хајзом по којем ће и убудуће поступати. Међутим, ако јој се крварење настави и након тог периода, то ће се онда сматрати истихазом. Ако би се десило да јој крварење престане пре четрдесет дана, сматраће да јој је нифас завршен, па ће се окупати, клањати, постити и може имати однос. Међутим, ако се деси да прекид крварења траје мање од једног дана, то се неће третирати као завршетак нифаса, што је став учењака Ибн Кудаме у делу ел-Мугни.
Осим тога, нифас ће се сматрати важећим само ако жена роди плод коме су се почеле формирати контуре људског бића. Ако би се десило да побаци плод коме се нису почеле формирати контуре, крварење које се јави у том случају неће се сматрати нифасом, већ oбичном крвљу, и за њу ће важити прописи жене која има истихазу. Најмање време у коме се може разазнати лик човека у плоду јесте осамдесет дана од почетка трудноће, а у већини случајева то се дешава након деведесет дана.
Рекао је Меџд Ибн Тејмија: „Када жена види крв пре осамдесет дана а након порођајних болова, неће обраћати пажњу на то, а ако види крв након осамдесет дана након порођајних болова онда треба престати са намазом и постом. Ако, након што роди тај побачени плод, његово стање покаже да ствар није била онако како је изгледало, она надокнађује оно што је пропустила (наклањавајући и напаштајући дане у којима није клањала и постила). Ако се не открије супротно, остаје важећи претпостављени пропис, и нема потребе за надокнадом.“ Ово је пренето у коментару на дело Шарх ел-Икна.
Прописи везани за нифас
Исти прописи који важе за хајз важе и за нифас, осим у неколико ствари:
Прва: Причек (иддет) 'Иддет - причек након развода броји се према броју хајзова док нифас ту нема никакву улогу, јер ако се развод догодио пре порођаја причек се завршава самим порођајем, без обзира на то да ли је жена још увек у стању нифаса, а ако се развод догодио након порођаја жена ће сачекати да јој се врати хајз и причек ће се мерити бројем хајзова, како је раније објашњено.
Друга: Заклетва да човек неће имати интимни однос са женом дуже од четири месеца (ар. ел-ила'). Наиме, период нифаса се не рачуна у тих четири месеца, док се хајз рачуна.
Објашњење значења ел-ила': То је када се човек закуне да више никада неће имати полни однос са супругом или у периоду дужем од четири месеца. Ако се закуне, а она затражи да има однос са њим, поставља му се рок од четири месеца од момента заклетве. Уколико рок истекне, а он јој не приђе, кадија ће га условити да јој приђе или да јој да развод ако она буде захтевала развод. Ако за време тог рока жена буде у стању нифаса, он се неће рачунати у оквиру истог; за разлику од хајза, чије се време рачуна у том року.
Трећа: Пунолетство настаје са појавом хајза, а не са појавом нифаса, јер није могуће да жена затрудни пре него што добије хајз.
Четврта: Ако крварење хајза престане, а потом се поново врати током истог уобичајеног циклуса, то ће се третирати као хајз без сумње. Пример: Ако жени циклус траје осам дана, па јој крварење престане након четири дана, затим два дана буде без крви, а онда јој се крварење врати седмог и осмог дана од почетка циклуса, све ће се то сматрати хајзом. У томе се нифас разликује, јер ако крв престане да тече на неколико дана пре него што се напуни четрдесет дана, а потом се поново врати пре истека четрдесет дана, то крварење ће се сматрати нејасним. Сходно томе, жени ће бити обавеза да клања и пости оно што је фарз, а забрањен јој је полни однос, као да има хајз. Након што се потпуно очисти, мораће да напости све фарзове поста које је постила током тог периода нејасног крварења. Ово је познати став у ханбелијском мезхебу.
Међутим, исправније мишљење је да ће се крварење које се жени врати након прекида, и то се деси у периоду од четрдесет дана након порођаја, сматрати нифасом. 1. Ако јој се појави крварење одмах након што је период нифаса завршен, то ће се сматрати хајзом. 2. Ако крварење траје непрекидно и настави се дуже од периода нифаса и хајза заједно, то ће се третирати као истихаза.
Овај став сличан је ставу имама Малика којег преноси Ибн Кудаме, а гласи: „Ако жена види крв два до три дана након прекида крварења, онда је то крв нифаса, а у супротном ће се сматрати крвљу хајза.“ Осим тога, ово произилази и из става који је изабрао шејхул-ислам Ибн Тејмије.
Када је у питању крв, не постоји нешто што је нејасно. Нејасноћа је релативна и људи је различито тумаче у складу са својим знањем и разумевањем, али Кур'ан и Суннет отклањају сваку нејасноћу. Аллах Узвишени није никога обавезао да пости два пута или да обавља таваф два пута, осим ако је у првој радњи био пропуст који се не може исправити без понављања исте. Ако је човек, као шеријатски обвезник, извршио оно што се од њега захтева у складу са својим могућностима, обавеза је спала са њега. Узвишени Алах је у том контексту рекао: „Алах не оптерећује ниједну особу више него што она може поднети.“ (Ел-Бекара, 286.) „Па бојте се Аллаха колико год можете.“ (Ет-Тегабун, 16.)
Пета разлика између хајза и нифаса: Ако се жени заврши хајз пре него што је то уобичајено, мужу је дозвољено да са њом ступи у полни однос и није покуђено. За разлику од нифаса, у којем, ако се жена очисти пре четрдесет дана, мужу је покуђено да има полни однос са њом, што је познати став у ханбелијском мезхебу. Међутим, исправно је да му то није покуђено. То је став већине учењака, јер је покуђеност шеријатски пропис за који је потребан шеријатски доказ. Када је овај пропис у питању, не постоји никакав доказ за покуђеност што имам Ахмед преноси од Османа ибн Ебил-'Асa да му је супруга пришла ради полног односа пре него што је истекло четрдесет дана нифаса, па јој је рекао: „Не прилази ми.“
Међутим, овде нема конкретног доказа за покуђеност, јер је могуће да јој је то рекао из предострожности, страхујући да јој чистоћа није са сигурношћу наступила, или да јој поново не крене крв услед односа, или из неког другог разлога. Аллах најбоље зна.
Седмо поглавље: Употреба средстава која спречавају или подстичу хајз, те употреба средстава која спречавају трудноћу или изазивају побачај.
Употреба средстава која спречавају хајз дозвољена је под два услова:
1. Да жена не страхује од могуће штете по себе. Ако постоји основан страх да би коришћење одређеног средства могло проузроковати штету њеном здрављу, било физичком или психичком, онда јој није дозвољено да користи то средство. Узвишени је рекао: „И својим рукама се у пропаст не бацајте.“ (Ел-Бекара, 195.) „И сами себе не убијајте. Алах је, доиста, према вама милостив.“ (Ен-Ниса, 29.)
2. Да жена добије дозволу од мужа, ако се спречавање хајза тиче њега. На пример, ако је жена у причеку након што ју је муж развео, и жели да употреби средство које спречава хајз са намером да продужи причек, а тиме и његову обавезу издржавања, то јој није дозвољено без његове дозволе. Овакво поступање би било супротно правди и шеријатским прописима, јер би тиме нарушила права која он има у тој ситуацији. Осим тога, ако се утврди да спречавање хајза истовремено спречава и зачеће, онда је употреба тих средстава такође условљена дозволом мужа. Иако је употреба ових средстава дозвољена уз наведене услове, ипак је боље уздржати се од њихове употребе, осим ако заиста постоји оправдана потреба. Природно препуштање процесима онаквим какви јесу је, у већини случајева, здравије и сигурније за жену.
Средства која изазивају хајз дозвољена су под два услова:
Први услов: Да то не ради како би избегла извршавање верских обавеза, као на пример ако би употребила средство које изазива хајз непосредно пре наступања рамазана, како не би морала постити, или да не мора обављати молитве и слично.
Други услов: Да буде уз дозволу мужа, јер хајз спречава мужа да се са женом у потпуности наслађује. Жена нема право да користи средства која ће ускратити њеном мужу његова права, осим ако он на то пристане. Слично томе, ако је жена разведена и налази се у причеку, дозвола мужа је такође услов. Употребом средстава која изазивају хајз она би могла убрзати губитак његовог права да је врати у брачно окриље, што је недозвољено без његове сагласности.
Две врсте средстава која спречавају трудноћу:
1. Средства која трудноћу трајно спречавају. Ова средства нису дозвољена, јер узрокују онемогућавање потомства, што је супротно циљевима Законодавца који жели умножавање исламског умета. Такође, то није дозвољено ни зато што жена не може бити сигурна да јој деца која већ има неће умрети, па да у старости остане сама.
Друга: Средства која спречавају трудноћу на ограничено време. На пример, ако жена често рађа и због тога је исцрпљена, па жели да одложи трудноћу како би могла бити трудна сваке две године или нешто слично томе. Ово је дозвољено уз услов да буде уз дозволу мужа и да не изазива никакве штетне последице по њено здравље Доказ за ово је то што су неки асхаби у време Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, ејакулирали ван жениних родница како њихове жене не би затруднеле, а Посланик им то није забранио.
Ситуације у којима се користе средства која изазивају порођај или побачај деле се на две врсте:
1. Ситуације у којима је циљ побачај. Ако се то жели након што је плод оживео, то је забрањено без икакве сумње, јер се тиме чини неправедно убиство невиног бића, што је забрањено Кур’аном, Сунетом и консензусом муслимана. А ако се побачај изврши пре него што је плоду удахнута душа, учењаци су се по том питању разишли. Једни тврде да је то дозвољено, док други сматрају да није. Неки учењаци кажу да је дозвољено све док плод не постане заквачак (арап. ел-‘алек), што је пре него што напуни четрдесет дана; други то дозвољавају под условом да се још нису формирале контуре човека.
Међутим, најпрече је утврдити да побачај није дозвољен осим ако за њим постоји јака потреба, као на пример када жена има болест због које не може поднети трудноћу или нешто слично томе. Ипак, ако је трудноћа толико одмакла да су се плоду формирале контуре човека, онда је то забрањено. Аллах најбоље зна.
2. Ситуације у којима циљ није уништење плода, као на пример када се жели изазвати порођај пред сами крај трудноће. Ово је дозвољено под условом да не нанесе штету ни мајци ни детету и да се не мора извршити операција. У случају да је операција неопходна, постоје четири стања:
Прво: Да мајка и дијете буду живи. Тада операција није дозвољена осим ако је у питању нужда као када би нормалан пород био опасан. Тело је дато у еманет човеку, да га пази и чува, па није дозвољено да са њим поступа тако што ће му штетити осим да у томе буде већа корист. Такође, неко може сматрати да је решење у операцији, а из ње може произаћи још већа штета.
Друго: Ако су мајка и дете преселили (умрли), тада није дозвољено извршити операцију да се дете извади, јер у том поступку нема никакве користи.
Треће: Ако је мајка жива, а дете је преселило (умрло), операција је дозвољена под условом да се мајци не нанесе штета. У већини случајева нема другог начина да се мртви плод уклони осим операцијом, а његово задржавање у стомаку може изазвати додатне компликације које би мајци могле онемогућити да убудуће затрудни, или због тог плода не може да јој прође иддет (осим ако се извади операцијом).
Четврто: Ако је мајка преселила (умрла), а дете је живо, али нема наде да дете може преживети, тада није дозвољено извршити операцију.
Међутим, ако постоји нада да ће дете преживети, исправно је да је дозвољено извршити операцију и извадити дете. Иако неки сматрају да то није дозвољено, јер по њиховом мишљењу представља неку врсту сакаћења. Али исправно је да је дозвољено хирушки јој отворити стомак ако не постоји други начин за вађење плода. То је став који је одабрао и Ибн Хубејре, a аутор дела Ел-Инсаф за тај став каже: „То је прече.“
Међутим, ово поготово важи за наше време када операција не представља унакажавање, јер се стомак разреже, а потом зашије. Такође, светост живог бића већа је од светости преминулог, те је обавеза спасити живо биће кад год је то могуће. Аллах најбоље зна.
Напомена: У поменутим ситуацијама у којима је дозвољено прекинути трудноћу, то мора бити уз сагласност мужа.
Са овим смо завршили ова питања на сажет начин, тако што смо појаснили она најосновнија. Иначе, ова тематика обухвата мноштво питања и објашњења за различите ситуације које се могу десити женама. То је, једноставно речено, непресушно море. Међутим, онај ко спозна основе и општа правила у стању је да, уз помоћ аналогије, изведе закључке за детаљне случајеве ових питања на основу тих правила и тако разуме њихове прописе.
Сваки муфтија треба да буде свестан да он представља посредника између Алаха и Његових створења у достављању и појашњавању онога што су донели посланици. Поред тога, он је одговоран да пренесе оно што се налази у Кур'ану и Сунету, јер су то два извора која је човек дужан да разуме и по којима треба да поступа. Треба имати на уму да је сваки став који је супротан Кур'ану и Сунету погрешан и да је обавеза одбацити га и не поступати по њему. Чак и ако тврдимо да је аутор тог става муџтехид, који има оправдање за своју грешку и који ће бити награђен за труд који је уложио у трагању за истином, то не укида обавезу да се погрешан став одбаци. Међутим, ономе ко зна да је неки став погрешан није дозвољено да га следи.
Такође, муфтија је дужан да очисти свој нијет (намеру), да поступа искрено у име Алаха, те да од Њега тражи помоћ у сваком питању које му се постави и да од Њега моли за постојаност и надахнуће ка ономе што је исправно.
Поврх тога, муфтија је дужан да одговор потражи у Кур'ану и Сунету, а затим, по потреби, и у говорима учењака који му могу помоћи да боље разуме та два извора.
Често се дешава да човек тражи одговор на неко питање у говорима учењака, али не пронађе ништа што би му донело смиреност душе, или можда чак не нађе никакав спомен о томе. Међутим, када погледа у Кур'ан и Сунет, у кратком времену наиђе на одговор који му је потребан. То се дешава сходно искрености човека, као и нивоу његовог знања и разумевања.
Исто тако, муфтија је дужан да не буде исхитрен у доношењу прописа у осетљивим питањима, већ да буде смирен и промишљен. Колико је само случајева у којима се пожурило са доношењем прописа, да би се за кратко време испоставило да је он неисправан, а можда чак не буде могућности да се зауставе последице које су проистекле из те грешке.
Затим, ако народ буде познавао муфтију по његовој сталожености и провери информација, сматраће га озбиљним и имаће поверења у њега. С друге стране, ако буде исхитрен, често ће грешити, а људи неће имати поверења у његове фетве, што ће бити препрека да и он и људи имају корист од његовог знања.
Алаха молимо да нас и нашу браћу муслимане упути на прави пут, да се побрине о нама и да нас сачува од скретања. Он је Племенити, Онај Који много дарује. Нека су салам и салават на нашег Веровесника Мухамеда, његову породицу и све асхабе. Хвала Аллаху, Који нам својом добротом омогућава да употпунимо добра дела.
Ово дело је привео крају
Мухаммед ес-Салих ел-Усејмин
у петак, ујутро,
14. шабана, 1392. хиџретске године.
*
Related books
All books
Кратка порука атеисти61 језикаКратка порука атеисти
Кратка порука атеисти која уверева његов разум да уређеност свемира није игра случаја, већ доказ мудрог Творца. Може ли ишта настати из ништавила? Дозволи срцу да промисли и потражи истину – можда угледаш светло које ће те упутити на Прави пут.
نبذة في العقيدة الإسلامية (شرح أصول الإيمان)75 језикаنبذة في العقيدة الإسلامية (شرح أصول الإيمان)
رسالة لطيفة تتناول أصول العقيدة الإسلامية بأسلوب مبسط وميسر. تبدأ بمقدمة حول أهمية علم التوحيد، كونه أشرف العلوم وأجلّها، ثم تتناول مفهوم الدين الإسلامي وأركانه الخمسة: الشهادتان، والصلاة، والزكاة، والصوم، والحج. كما يشرح الإيمان بالله، وملائكته، وكتبه، ورسله، واليوم الآخر، ويؤكد على أهمية التوحيد في بناء دين المسلم بشكل سليم. الكتاب يهدف إلى تعزيز الفهم الصحيح للعقيدة الإسلامية وتطبيقها في حياة المسلم اليومية.
Сажета посланица о исламу како је наведено у Часном Кур'ану и Посланиковој пракси.61 језикаСажета посланица о исламу како је наведено у Часном Кур'ану и Посланиковој пракси.
У име Аллаха Милостивог, Самилосног Ислам (Сажетак посланице без спомињања доказа) [1] [1] Постоји још један примерак ове посланице у којој се налазе докази из Часног Кур'ана и Посланикове праксе о сваком питању споменутом у њој. Она се налази на следећем линку https://islamhouse.com/ar/books/2830071 Ово је важна посланица која садржи кратку дефиницију ислама која показује његове најважније принципе, учења и врлине изведене из његових основних извора, а то су Часни Кур'ан и Посланикова пракса. Посланица је упућена свим муслиманима и немуслиманима на њиховим језицима, у свако време и на сваком…
Ислам - вера свих Аллахових посланика85 језикаИслам - вера свих Аллахових посланика
Ислам представља преданост Узвишеном Аллаху, Створитељу свемира и његовом Управитељу, те покорност Њему кроз љубав и величање. Основа ислама је веровање у Аллаха, да је Он Створитељ, а да је све осим Њега створено, као и то да је Он Једини Који заслужује да буде обожаван, и нема судруга. Нема истинског Бога који заслужује да се обожава осим Њега. Он има најлепша имена и најузвишеније особине, Он је апсолутно савршен. Он није родио и није рођен, нико Му раван није, и нико Му сличан није. Он се не утеловљује у било шта, нити се сједињује с било чим. Ислам је вера Узвишеног Аллаха Који од људи…