„Никада нисам видела Алаховог Посланика, нека су Божији благослови и мир над њим, да се грохотом смеје и да му се при том види ресица. Он би се само осмехивао.“
Аиша, нека је Аллах задовољан њоме, рекла је:
„Никада нисам видела Алаховог Посланика, нека су Божији благослови и мир над њим, да се грохотом смеје и да му се при том види ресица. Он би се само осмехивао.“
مَا رَأَيْتُ النَّبِيَّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ مُسْتَجْمِعًا قَطُّ ضَاحِكًا، حَتَّى أَرَى مِنْهُ لَهَوَاتِهِ، إِنَّمَا كَانَ يَتَبَسَّمُ.
Аиша, нека је Алах задовољан њоме, преноси да се Посланик, нека су Божији благослови и мир над њим, никада није смејао толико да би му се видела ресица грла. Он би се само благо осмехивао.
Посланик, нека су Божији благослови и мир над њим, смејао се тако да би се само осмехнуо када би био задовољан или када би му се нешто допало.
Ибн Хаџер је рекао: „Нисам га видео да се смеје тако да се потпуно препусти смеху, смејући се пуном снагом.“
Претерано смејање и гласан смех нису особине побожних људи.
Претерано смејање одузима човеку углед и достојанство међу његовом браћом.
Сахихул-Бухари (8/ 24) (6092).
Сахиху Муслим (2/ 616) (899).