„Кад би се људима пресуђивало на основу оптужби других људи, онда би неки људи (олако) оптужили неког како им дугује неки иметак или како имају право на извршење одмазде над неким. Међутим, онај који оптужује дужан је донети доказ, а онај ко негира дужан је заклети се да није крив.“
Од Ибн Аббаса, Аллах био задовољан њима, се преноси да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао:
„Кад би се људима пресуђивало на основу оптужби других људи, онда би неки људи (олако) оптужили неког како им дугује неки иметак или како имају право на извршење одмазде над неким. Међутим, онај који оптужује дужан је донети доказ, а онај ко негира дужан је заклети се да није крив.“
«لَو يُعطَى النّاسُ بدَعواهُم لادَّعَى رِجالٌ أموالَ قَومٍ ودِماءَهُم، ولَكِنَّ البَيِّنَةَ على المُدَّعِى، واليَمينَ على مَن أنكَرَ».
Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, нам појашњава да када би људима било давано само на основу тврдњи без доказа, тада би многи узурпирали иметке и крв других. Међутим, обавезно је да потражитељ поднесе доказ за своју тврдњу. Уколико не изнесе доказ у своју корист, траженом се излаже оптужба па ако је занегира обавезан је заклети се како би се лишио одговорности.
Ибн Декик ел-'Ид је рекао: „Овај хадис указује на један од темељних прописа помоћу којег се спорови решавају.“
Шеријат чува иметак и крв људи од поигравања.
Судија не доноси пресуду у складу са информацијама које поседује него се реферира на доказе.
Ко год устврди нешто без доказа, његова тврдња биће одбачена. То се односи на права, међуљудске односе, а исто тако и на питања из научних области.
Више... (6)
السنن الكبرى للبيهقي تحقيق التركي (21/ 242 - 243) (21243).
التحفة الربانية في شرح الأربعين حديثًا النووية (ص76).
شرح الأربعين النووية.
لابن عثيمين (ص328).
فتح القوي المتين في شرح الأربعين وتتمة الخمسين.
لعبد المحسن البدر (ص114).