Енциклопедија Посланикових хадиса

„Нема ни једног дана у којем људи освану, а да не сиђу два мелека, од којих један каже: ‘Аллаху, надомести ономе који удељује’, а други каже: ‘Аллаху, уништи иметак ономе ко шкртари.’“

„Аллахов Посланиче, Умму Са'д је преселила. Која је садака најбоља?“ „Вода“, одговори Посланик. Са'д је потом ископао бунар, те је казао: „Ово је за Умму Са'д.“

„Са сваким од вас ће Узвишени Аллах разговарати на Судњем дану; између Аллаха и њега неће бити преводиоца. Затим ће (тај с којим Аллах буде разговарао) погледати десно и видеће своја добра дела; онда ће погледати лево па ће видети своја лоша дела; затим ће погледати и видеће ватру, па се чувајте ватре макар и удељивањем пола хурме.“

„Динар који потрошиш на Аллаховом путу, динар који потрошиш за ослобађање роба, динар који даш као милостињу сиромаху и динар који потрошиш на своју породицу — највећа награда је за онај који потрошиш на своју породицу.“

„Дела има шест, а људи четворо. Два дела су обавезујућа, затим следи дело за које ће човек на исти начин бити награђен или кажњен, потом дело за које ће човек имати десетороструку награду и дело за које ће човек бити седамсто пута награђен. Наиме, два дела која су обавезујућа, то је да човек умре не чинећи Аллаху ширк, ући ће у Џеннет (Рај); те да онај ко умре, а чинио је Аллаху ширк, ући ће у Џехеннем (Пакао). Дело за које ће човек на исти начин бити награђен је добро дело које човек чврсто одлучи да уради, биће му уписано једно добро дело. С друге стране, онај ко уради лоше дело биће му уписано исто тако, само једно лоше дело. Надаље, ко уради неко добро дело имаће за њега десетороструку награду, а ко удели на Аллаховом путу имаће седамсто пута увећану награду. Што се тиче људи, имамо људе којима је дато на овом свету, а не и на оном, затим људе којима је дато на оном свету, а не и на овом, потом имамо људе који су ускраћени добра и на овом и на оном свету и имамо људе којима је дато и на овом и на оном свету.”

"Узвишени Аллах је рекао: 'Сине Адамов, удељуј, па ћу и ја теби удељивати.”

„Давање милостиње неће умањити иметак. Узвишени Аллах ће човеку који прашта само повећати понос и углед, те се нико неће понизити због Аллаха, да га Он неће уздићи.”

Ебу-Зерр, нека је Аллах задовољан њиме, преноси да су неки људи рекли: „О Аллахов Посланиче, имућни људи су однели све награде, клањају као што и ми клањамо, посте као што и ми постимо, а поред тога дају милостињу од свог вишка иметка.“ Тада им је рекао: „Зар вам Аллах није омогућио да и ви дајете милостињу? Сваки тесбих (изговор: Субханаллах) је милостиња, сваки текбир (изговор: Аллаху екбер) је милостиња, свако ‘елхамду лиллах’ је милостиња, сваки изговорени шахадет је милостиња, подстицање на добро је милостиња и одвраћање од зла је милостиња, па чак је и брачни однос милостиња.“ Они тада рекоше: „О Аллахов Посланиче, зар и за задовољавање своје страсти човек има награду?“ Посланик, мир над њим, рече: „Шта мислите, када би ту своју страст човек задовољио на недозвољен начин, би ли за то био грешан? Исто тако, ако то уради на дозвољен (халал) начин, за то има награду.“