وَلَمَّا جَآءَ مُوسَىٰ لِمِيقَٰتِنَا وَكَلَّمَهُۥ رَبُّهُۥ قَالَ رَبِّ أَرِنِيٓ أَنظُرۡ إِلَيۡكَۚ قَالَ لَن تَرَىٰنِي وَلَٰكِنِ ٱنظُرۡ إِلَى ٱلۡجَبَلِ فَإِنِ ٱسۡتَقَرَّ مَكَانَهُۥ فَسَوۡفَ تَرَىٰنِيۚ فَلَمَّا تَجَلَّىٰ رَبُّهُۥ لِلۡجَبَلِ جَعَلَهُۥ دَكّٗا وَخَرَّ مُوسَىٰ صَعِقٗاۚ فَلَمَّآ أَفَاقَ قَالَ سُبۡحَٰنَكَ تُبۡتُ إِلَيۡكَ وَأَنَا۠ أَوَّلُ ٱلۡمُؤۡمِنِينَ
И кад Нам дође Мојсије у одређено време, и када му Господар проговори, он рече: „Господару мој, укажи ми се да Те видим!“ „Нећеш да Ме видиш“, рече, „али погледај у оно брдо, па ако оно остане на своме месту, видећеш Ме!“ И кад се његов Господар откри оном брду, Он га са земљом сравни, а Мојсије изгуби свест и стровали се. Чим се освести, рече: „Узвишен си Ти! Кајем Ти се, ја сам најчвршћи верник!“