38 : 24
قَالَ لَقَدۡ ظَلَمَكَ بِسُؤَالِ نَعۡجَتِكَ إِلَىٰ نِعَاجِهِۦۖ وَإِنَّ كَثِيرٗا مِّنَ ٱلۡخُلَطَآءِ لَيَبۡغِي بَعۡضُهُمۡ عَلَىٰ بَعۡضٍ إِلَّا ٱلَّذِينَ ءَامَنُواْ وَعَمِلُواْ ٱلصَّٰلِحَٰتِ وَقَلِيلٞ مَّا هُمۡۗ وَظَنَّ دَاوُۥدُ أَنَّمَا فَتَنَّٰهُ فَٱسۡتَغۡفَرَ رَبَّهُۥ وَخَرَّۤ رَاكِعٗاۤ وَأَنَابَ۩
„Учинио ти је неправду!“ Рече Давид, „тиме што је тражио да твоју овцу дода својим овцама; многи ортаци чине неправду једни другима, такви нису једино они који верују и раде добра дела; а таквих је мало.“ И Давид се увери да смо Ми баш њега ставили на искушење, па опрост замоли од свога Господара, и паде лицем на тло и покаја се.