Енциклопедија Посланикових хадиса

,,Био сам иза Веровесника, нека је Аллахов благослов и мир на њега, на магарцу па ми је рекао: 'О Му'азе! Знаш ли које је Аллахово право код људи и које је право људи код Аллаха?' Рекао сам: 'Аллах и Његов Посланик најбоље знају.' Он је рекао: 'Заиста је Аллахово право код људи да Га обожавају и да Му ништа не придружују, а право људи код Аллаха јесте да Он не казни онога ко Му ништа не придружује.' Рекао сам: 'Аллахов Посланиче, да ли да обрадујем народ том радосном вешћу?' Рекао је: 'Немој, да не би занемарили чињење добрих дела и на то се ослонити.'"

'Ко каже: ‘Ла илахе иллаллах’- да нема истинског бога мимо Аллаха и узневерује у све друго, његов иметак и живот су заштићени (свети), а обрачун ће са њим свести Узвишени Аллах.“

"Речено је: 'Аллахов Посланиче, ко ће бити најпречи да се за њега заговараш на Судњем дану?' Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, одговорио је: 'Мислио сам, Ебу Хурејре, да ме нико неће питати о овоме пре тебе, због твоје жеље за учењем хадиса. Најпречи људи да се за њих заговарам на Судњем дану биће они који кажу: 'Нема божанства осим Аллаха,' искрено из свог срца или душе.'“

"Алија бин Еби Талиб ми је рекао: 'Желиш ли да те задужим оним чиме је мене Аллахов Посланик задужио? Сруши сваки кип и поравнај сваки гроб на који наиђеш!”

„Не куните се кумирима нити својим очевима.“

„Седели смо код Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, а са нама су били Ебу Бекр и Омер, радијаллаху анхума. Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, устао је од нас и није се враћао дуже време. Побојали смо се да му се нешто не догоди док ми нисмо са њим. Кренули смо да га тражимо, а ја сам први устао да га тражим. Изађем, тражећи Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, док нисам стигао до једне енсарске баште која је припадала племену Бену Неџџар. Обилазио сам около тражећи врата, али их нисам нашао. Одједном сам видео мали (пролаз) поток који води унутар баште. Скупио сам се да бих могао ући. Када сам ушао, Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао је: ‘Је ли то Ебу Хурејре?’ Рекао сам: ‘Да, Аллахов Посланиче.’ Упитао ме је о чему се ради, па сам му рекао: ‘Побојали смо се да ти се нешто не догоди, па смо кренули да те тражимо, а ја сам први устао да те тражим. Дошао сам до те баште, па сам се увукао као што се увлачи лисица, а људи су били иза мене.‘ Рекао је: ‘О, Ебу Хурејре!’ и дао ми своје папуче, па рекао: ‘Иди са ове две моје папуче и кога год сретнеш иза ове баште, а да сведочи да нема другог бога осим Аллаха, уверено у то својим срцем, обрадуј га Рајом (Џеннетом).’ Први кога сам срео био је Омер. Рекао је: ‘Шта су ти ове папуче, Eбу Хурејре?’ Рекао сам: ‘Ово су папуче Божијег Посланика, нека су мир и благослов на њега. Послао ме је са њима да обрадујем Рајом свакога кога сретнем, а ко сведочи да нема другог бога осим Аллаха, уверено у то својим срцем.’ Омер ме је ударио својом руком између груди, па сам пао на леђа. Рекао је: ‘Врати се, Ебу Хурејре!’ Вратио сам се Божијем Посланику, нека су мир и благослов на њега, у сузама, док је Омер ишао за мном. Када је стигао, Божији Посланик, нека су мир и благослов на њега, упитао је: ‘Шта је било, Ебу Хурејре?’ Рекао сам: ‘Срео сам Омера, па сам му рекао шта си ме послао, а он ме је ударио између груди, због чега сам пао на леђа, и рекао ми је да се вратим.’ Божији Посланик, нека су мир и благослов на њега, упитао је Омера: ‘Зашто си то учинио, Омере?’ Омер је рекао: ‘О, Божији Посланиче, дао бих оца и мајку за тебе! Јеси ли послао Ебу Хурејру са својим папучама да свакога кога сретне, а ко сведочи да нема другог бога осим Аллаха, уверено у то својим срцем, обрадује Рајом?’ Посланик је рекао: ‘Да.’ Омер је рекао: ‘Немој то чинити, јер се бојим да ће се људи ослонити на то и престати да раде добра дела. Пусти их нека раде.’ Тада је Божији Посланик, нека су мир и благослов на њега, рекао: ‘Пусти их нека раде.’“

једном приликом био са Аллаховим Послаником, нека је Аллахов благослов и мир на њега, на путовању, те је рекао: "Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, је послао изасланика док су људи боравили у својим шаторима и поручио му је да не прође ни поред једне камиле, а да јој не отргне огрлицу са врата.“

да је Умму Селеме споменула Аллаховом Посланику, нека је Аллахов благослов и мир на њега, Маријину цркву коју је видела у Абисинији, а у којој су биле слике и кипови. Посланик јој је рекао: "Ти људи, када би међу њима био неки добар човек па умро, на његовом гробу би изградили богомољу, те би нацртали слике и направили те кипове. Они су код Узвишеног Аллаха на Судњем дању најгора створења.“