Енциклопедија Посланикових хадиса

"Аллах је љубоморан, а и верник је. Аллахова љубомора бива онда када верник чини оно што му је Он Узвишени забранио.“

неки асхаби упитали Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега: „Ми имамо неке мисли којих се згрожавамо да их кажемо.” „Да ли је то заиста тако?” упита Посланик, а они одговорише: „Да.” „То је знак правог имана.”, каза им Посланик.

„Шејтан дође човеку и запиткује га: ‘Ко је створио ово, а ко је створио оно?’ Све док га не упита: ‘А ко је створио твога Господара?‘ Па, када се то деси, нека затражи уточиште код Аллаха и нека престане размишљати о томе.”

„Радите добро колико можете и будите умерени и истрајни, и знајте да се нико од вас неће спасти (паклене казне) својим делима.“ Његови пријатељи су упитали: „Зар ни ти, Божији Посланиче?“ Он је одговорио: „Ни ја, осим ако ме Аллах, из Своје доброте, обаспе Својом милошћу.“

Аллах, нека је Он узвишен и благословен, рекао је: "Ја сам Себи довољан и не треба Mи друг. Ко учини неко дело у Моје име и у име неког другог, Ја ћу га препустити том другом.“

„Аллах не гледа у ваше изгледе нити у ваше иметке већ гледа у ваша срца и дела.”

„Заиста, Аллах воли за вас три особине, а мрзи три: Воли: 1. Да само Њега обожавате и да Му ништа не придружујете. 2. Да се чврсто држите Божијег ужета сви заједно 3. и да се не разилазите. Мрзи: 1. Празне приче и оговарање. 2. Претерано испитивање и постављање бескорисних питања. 3. Расипање иметка.”

„Седели смо код Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, а са нама су били Ебу Бекр и Омер, радијаллаху анхума. Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, устао је од нас и није се враћао дуже време. Побојали смо се да му се нешто не догоди док ми нисмо са њим. Кренули смо да га тражимо, а ја сам први устао да га тражим. Изађем, тражећи Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, док нисам стигао до једне енсарске баште која је припадала племену Бену Неџџар. Обилазио сам около тражећи врата, али их нисам нашао. Одједном сам видео мали (пролаз) поток који води унутар баште. Скупио сам се да бих могао ући. Када сам ушао, Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао је: ‘Је ли то Ебу Хурејре?’ Рекао сам: ‘Да, Аллахов Посланиче.’ Упитао ме је о чему се ради, па сам му рекао: ‘Побојали смо се да ти се нешто не догоди, па смо кренули да те тражимо, а ја сам први устао да те тражим. Дошао сам до те баште, па сам се увукао као што се увлачи лисица, а људи су били иза мене.‘ Рекао је: ‘О, Ебу Хурејре!’ и дао ми своје папуче, па рекао: ‘Иди са ове две моје папуче и кога год сретнеш иза ове баште, а да сведочи да нема другог бога осим Аллаха, уверено у то својим срцем, обрадуј га Рајом (Џеннетом).’ Први кога сам срео био је Омер. Рекао је: ‘Шта су ти ове папуче, Eбу Хурејре?’ Рекао сам: ‘Ово су папуче Божијег Посланика, нека су мир и благослов на њега. Послао ме је са њима да обрадујем Рајом свакога кога сретнем, а ко сведочи да нема другог бога осим Аллаха, уверено у то својим срцем.’ Омер ме је ударио својом руком између груди, па сам пао на леђа. Рекао је: ‘Врати се, Ебу Хурејре!’ Вратио сам се Божијем Посланику, нека су мир и благослов на њега, у сузама, док је Омер ишао за мном. Када је стигао, Божији Посланик, нека су мир и благослов на њега, упитао је: ‘Шта је било, Ебу Хурејре?’ Рекао сам: ‘Срео сам Омера, па сам му рекао шта си ме послао, а он ме је ударио између груди, због чега сам пао на леђа, и рекао ми је да се вратим.’ Божији Посланик, нека су мир и благослов на њега, упитао је Омера: ‘Зашто си то учинио, Омере?’ Омер је рекао: ‘О, Божији Посланиче, дао бих оца и мајку за тебе! Јеси ли послао Ебу Хурејру са својим папучама да свакога кога сретне, а ко сведочи да нема другог бога осим Аллаха, уверено у то својим срцем, обрадује Рајом?’ Посланик је рекао: ‘Да.’ Омер је рекао: ‘Немој то чинити, јер се бојим да ће се људи ослонити на то и престати да раде добра дела. Пусти их нека раде.’ Тада је Божији Посланик, нека су мир и благослов на њега, рекао: ‘Пусти их нека раде.’“