Енциклопедија Посланикових хадиса

Ебу-Зерр, нека је Аллах задовољан њиме, преноси да су неки људи рекли: „О Аллахов Посланиче, имућни људи су однели све награде, клањају као што и ми клањамо, посте као што и ми постимо, а поред тога дају милостињу од свог вишка иметка.“ Тада им је рекао: „Зар вам Аллах није омогућио да и ви дајете милостињу? Сваки тесбих (изговор: Субханаллах) је милостиња, сваки текбир (изговор: Аллаху екбер) је милостиња, свако ‘елхамду лиллах’ је милостиња, сваки изговорени шахадет је милостиња, подстицање на добро је милостиња и одвраћање од зла је милостиња, па чак је и брачни однос милостиња.“ Они тада рекоше: „О Аллахов Посланиче, зар и за задовољавање своје страсти човек има награду?“ Посланик, мир над њим, рече: „Шта мислите, када би ту своју страст човек задовољио на недозвољен начин, би ли за то био грешан? Исто тако, ако то уради на дозвољен (халал) начин, за то има награду.“

„Немој потцењивати ниједно добро дело, па макар да ведрог лица сретнеш свога брата.”