Енциклопедија Посланикових хадиса

„Седео сам са Веровесником, мир и благослов Божији нека су на њега, док су се двојица људи међусобно вређала. Једном од њих је лице поцрвенело, а вратне жиле су му се надуле. Тада је Веровесник, мир и благослов Божији нека су на њега, рекао: 'Знам једну реч због које би, када би је изговорио, нестало оно што осећа. Када би рекао: ‘Е'узу биллахи минеш-шејтанир-раџим (Тражим заштиту код Аллаха од проклетог шejтана), нестало би оно што осећа.’ Тада су му рекли: ‘Посланик, мир и благослов Божији нека су на њега, каже да тражиш заштиту код Аллаха од шejтана.’ Па је рекао: 'Зар сам ја луд?'“

"Када неко од вас једе, нека једе десном руком; а када пије, нека и то ради десном руком. Заиста, шејтан (ђаво) једе и пије левом.“

„Ко свом брату каже: ‘О, неверниче’, та реч се враћа на једног од њих двојице. Ако је онај коме је речено заиста такав (онда је он неверник), а ако није, тада се враћа на онога ко је изрекао.“

„Нико од вас неће бити прави верник све док не буде желео своме брату оно што жели самоме себи.“

Ебу-Зерр, нека је Аллах задовољан њиме, преноси да су неки људи рекли: „О Аллахов Посланиче, имућни људи су однели све награде, клањају као што и ми клањамо, посте као што и ми постимо, а поред тога дају милостињу од свог вишка иметка.“ Тада им је рекао: „Зар вам Аллах није омогућио да и ви дајете милостињу? Сваки тесбих (изговор: Субханаллах) је милостиња, сваки текбир (изговор: Аллаху екбер) је милостиња, свако ‘елхамду лиллах’ је милостиња, сваки изговорени шахадет је милостиња, подстицање на добро је милостиња и одвраћање од зла је милостиња, па чак је и брачни однос милостиња.“ Они тада рекоше: „О Аллахов Посланиче, зар и за задовољавање своје страсти човек има награду?“ Посланик, мир над њим, рече: „Шта мислите, када би ту своју страст човек задовољио на недозвољен начин, би ли за то био грешан? Исто тако, ако то уради на дозвољен (халал) начин, за то има награду.“

„Можда баш онај чупави, прашњави човек, ког људи терају од својих врата – када би од Бога затражио нешто, Он би му то услишио.“

„Посланик, алејхисселам, наредио нам је седам ствари и забранио нам седам ствари: Наредио нам је: - да посећујемо болесне, - да пратимо џеназу, - да кажемо ‘Јерхамукеллах’ ономе ко кихне, - да испуњавамо заклетве, - да помажемо онима који су угњетени, - да одговоримо на позив када нас позове (на свадбу), - да ширимо селам. Забранио нам је: - да носимо прстење од злата, - да пијемо из сребрног посуђа, - да користимо јастуке од свиле, - ношење одеће од коферске свиле (ел-кассиј), - ношење истабрека (густе свиле) - и дибаџа (сјајне, везене свиле).“

„Када би Аллахов Посланик, алејхисселам, дошао болеснику да се моли за њега, рекао би: Езхибил-бе'с раббен-нас, ве-шфи ентеш-шафи, ла шифа'е илла шифа'ук, шифа'ен ла југадиру секама. ‘Уклони бол, Господару људи, и исцели, Ти си Исцелитељ. Нема излечења осим Твог излечења, излечења које не оставља болест.’“